Dayla Briganti iz Italije jedna je od govornica koje je naša organizacija ugostila u Beogradu na drugoj međunarodnoj konferenciji o ljudskim pravima pod nazivom “The Global Human Rights Forums”. Dayla je advokatica koja radi sa izbeglicama i tražiocima azila. Sa njom smo razgovarali na temu razvoja programa za integraciju ovih grupa u budućnosti, kao i izazovima i iskustvima iz svakodnevne prakse.
“Migranti koji žive u nezavisnim smeštajnim centrima su izolovani iz društva i izloženi riziku da postanu eksploatisana radna snaga na crnom tržištu ili žrtve prostitucije.”
Na samom početku intervjua možeš li upoznati naše čitaoce sa aktuelnom situacijom u izbegličkim kampovima u Italiji?
– Od trenutka kada izbeglica kroči na tlo Italije ima dve mogućnosti smeštaja. Jedna od njih je u okviru zvaničnog programa koji vodi vlada i u pitanju je legalni sistem smeštaja i zaštite za tražioce azila. U ovim centrima, zvanim “Hot Spot”-ovi, oni se registruju u nacionalni sistem, policijski službenici im uzimaju otiske prstiju, dobijaju hranu i osnovnu zdravstvenu negu kako bi se oporavili od dugog i teškog puta. Nakon tri dana premeštaju se u druge smeštajne centre koji su raspoređeni u različitim delovima zemlje. Ovi centri su zaduženi za njihovu integraciju do momenta kada dobiju boravišnu dozvolu. Drugi vid smeštaja je u okviru nezavisnih smeštajnih centara koji nisu deo nacionalnih ili internacionalnih programa. Većina je napuštena i ljudi smešteni tamo ne dobijaju nikakav oblik podrške. Migranti koji žive u nezavisnim smeštajnim centrima uglavnom su izolovani iz društva i u riziku da postanu eksploatisana radna snaga na crnom tržištu ili žrtve prostitucije, a u posebnom riziku su maloletne osobe koje putuju bez pratnje odraslih.
Kakvi su životni uslovi u ovim smeštajnim centrima?
– Kao što sam pomenula, od oblika smeštaja u koji je osoba uključena zavise i životni uslovi. Važno je napomenuti da su degradirajući životni uslovi koji ne omogućavaju zadovoljavanje bazičnih životnih potreba ilegalni i moraju se prijaviti vlastima bez obzira da li je u pitanju zvanični program ili nezavisni smeštajni centar.
U pojedinim kampovima širom Evrope tražioci azila se suočavaju sa različitim oblicima nasilja na osnovu seksualne orijentacije ili rodnog identiteta. Kakva su iskustva iz Italije i da li je bilo takvih slučajeva?
– Lično ne posedujem informacije o takvim slučajevima. Moguće je da se to dešava, ali nemam precizne podatke koje bih podelila.
– Trenutno koordinišem SPRAR projekat koji je fokusiran na integraciju izbeglica i tražioca azila iz različitih zemalja. Preciznije, zadužena sam za njihovo obrazovanje (na primer uključivanje u u škole organizovane u lokalnoj zajednici u kojoj radim), zatim za fizičko i mentalno zdravlje, praćenje napretka u procesu dobijanja boravišnih dozvola i njihovo profesionalno usmeravanje na strukovne obuke ili stažiranje u sektorima koji su najpogodniji za buduće zaposlenje u ovom delu zemlje.
“Niska zaposlenost migranata utiče na “strah od drugog” koji se pojavljuje u narodu i koji je podstaknut desničarskom propagandom.”
Tvoj pristup radu vrlo je specifičan i vođen čuvenim citatom O’Connor: “Želim da migrante smatramo individuama koje imaju svoje vrednosti, nasleđe, identitet i lične sposobnosti”. Šta za tebe ova misao znači?
– Tako je, odlučila sam da sve svoje snage usmerim na integrisanje migranata putem individualnog pristupa svakom pojedincu. Često se tražioci azila smatraju masom ljudi koja nema nikakvu svojstvenost i često se treitiraju kao gomila. Nasuprot tome, snažno verujem da svaki pojedinac svojim veštinama može da doprinese napretku italijanskog društva i da svako zaslužuje da bude vrednovan kao ličnost koja poseduje specifične mehanizme opstanka u novoj sredini. S tim ciljem pokrenula sam nekoliko manjih projekata u svojoj zajednici koji uključuju grupu prijatelja, članove porodice i kolege kako bi se kod ovih ljudi povećao osećaj pripadnosti društvu.
Koje su najveće prepreke za društvenu integraciju izbeglica u Italiji?
– Jedan od najvećih problema sa kojim se suočavaju tražioci azila je niska zaposlenost u Italiji. Čak i kada dobiju boravišnu dozvolu ne mogu biti u potpunosti integrisani bez posla i prebivališta bez koga nemaju pristup različitim javnim uslugama. Nezaposlenost ih takođe izlaže većem riziku od marginalizacije, podstiče da čine krivična dela ili postanu deo različitih krijumčarenja. U ovim slučajevima niska zaposlenost migranata utiče na javljanje “straha od drugog” u narodu, a koji je podstaknut desničarskom propagandom.
Koje alate i mehanizme smatraš korisnim u cilju rešavanja ovog problema?
– Moje iskustvo pokazuje da pružanje konstatne podrške svakom pojedincu smeštenom u smeštajnim centrima bilo gde u zemlji povećava njihove šanse da prežive i započnu novi život u zemlji u kojoj se nalaze. Ta podrška mora biti bazirana na poštovanju ličnih aspiracija, kulture i ličnih shvatanja, kao i pogleda na svet bez nametanja zapadnog životnog stila.
– Svakako. Neki od mehanizama koje mi koristimo su organizovanje javnih događaja u lokalnoj zajednici ili u školama, uključivanje studenata i mladih volontera u aktivnosti koje sprovodimo sa migrantima, kao i organizovanje društvenih večeri, pozorišnih ili umetničkih projekata koji pospešuju komunikaciju između različitih kultura. Mislim da bi to moralo rezultirati uvidom da iako imamo različitu veru ili kulturu, svi smo mi ljudi.
“Najranjivija su deca bez pratnje, žene i žrtve nasilja, mučenja i zlostavljanja.”
Projekat na kome radiš obezbeđuje i psihološku podršku, posebno za najranjivije grupe. Na koji način su ove grupe dodatno osetljive?
– Najranjivija su deca bez pratnje, žene i žrtve nasilja, mučenja i zlostavljanja. U ovim slučajevima adekvatan socijalni plan mora biti usmeren na razumevanje njihovih potreba i obezbeđivanje mehanizma da zaštite svoje interese. Na primer, žene mogu biti izložene riziku od prostitucije, deca takođe mogu biti žrtve prostitucije, krijumčarenja ili crnog tržišta rada. Izloženost ovakvom nelegalnom okruženju čini ih osetljivijim uzimajući u obzir da im javni servisi nisu dostupni i da ne poseduju dokumenta. Takođe, izolovanost iz društva im onemogućava da se informišu o državnim instrumentima zaštite u ovakvim situacijama što umanjuje svaku mogućnost da promene svoje živote.
Koje prepreke stoje na putu tražiocima azila do državne vize?
– Traženje državne vize je proces koji obezbeđuje boravišnu dozvolu tražiocima azila koji ispunjavaju zahteve definisane konvencijom 1951. Postoje tri nivoa zaštite: status izbeglice, supsidijarna zaštita i dozvola data iz socijalnih razloga. Izbeglički status dodeljuje se osobama koje su žrtve progona na osnovu rase, vere, seksualnog opredeljenja ili političkih stavova (izdaje se na 5 godina). Supsidijarna zaštita priznaje se osobama koje dokažu prisustvo konkretne opasnosti od progona u slučaju da se vrate u zemlju porekla (takođe se izdaje na 5 godina). Socijalna zaštita je prepoznata za osobe koje nisu iskusile diskriminaciju ili progon, ali im je boravišna dozvola neophodna kako bi rešili različite probleme kao što su medicinski tretmani ili rešavanje ekonomskih problema putem zapošljavanja na novom poslu (izdaje se na 2 godine). Ukoliko tražilac azila nije u mogućnosti da dokaže da mu je potrebna zaštita na osnovu nekog od ovih kriterijuma nadležne službe mu neće izdati državnu vizu.
– Odlično pitanje. Socijalni radnici moraju da neguju empatiju. Moraju da se trude da ne prate slepo zahteve organizacije ili interes donatora, već da se fokusiraju na konkretne osobe i načine rešavanja njihovih problema. Na kraju, socijalni radnici moraju da budu obučeni za rad sa prisilnim migracijama kako bi bili upoznati sa ovim delikatnim problemom.
Intervjuisao: Nemanja Marinović
The 3rd Global Human Rights Forum will be held in Belgrade 26-28 October 2017
The call for applicants and speakers is open.
