Razgovarao: Nemanja Marinović
Foto: Danilo Mataruga
Ova dreg performerka čisto je otelotvorenje kvir kulture. Kako sama kaže, njeno ime dolazi iz mjuzikla „Kabare“ i lika Seli Bouls koja često ponavlja frazu „Divine decadence!”, ali je ujedno i suptilna posveta dreg performeru Divajnu. Kada vidimo nju vidimo Brodvej, vidimo Holivud, vidimo DIVU. Ona je – Dekadenca!
Kako si počela da se baviš dregom i šta tebi lično dreg znači?
Zbilja cenim vaše poštovanje opšte etikecije da se dreg kraljicama obraća u ženskom rodu, ali s obzirom da sam u civilnom izdanju dok odgovaram na ova pitanja, ja ću mahom odgovarati u svom svakodnevnom, muškom. Znate kako kažu, nevolje sa rodom!
Počeo sam da se bavim dregom 2012. godine, u okviru škole mjuzikla nezavisnog pozorišta „Le Studio“, aktivnije se bavim ovom formom umetnosti i nastupima u Beogradu negde od kraja 2015. Za mene, dreg je samo jedna u nizu alatki u paleti bavljenja umetnošću, konkretnije performansom.
Ko je tvoja dreg persona i odakle crpiš inspiraciju za performanse?
Moja dreg persona je počela svoju karijeru kao jedna vajmarska kafanska pevačica, međutim vremenom je sve više mojih svakodnevnih interesovanja imalo upliva u njenu ličnost, ali najviše se razvija kroz saradnju sa mojim dreg koleginicama, kao što je legendardna Markiza de Sada. Inspiraciju za nastupe najčešće pronalazim u starom Holivudu, brodvejskim mjuziklima, ali i u svim ženama koje poznajem i srećem. Moj dreg, prvenstveno, dolazi iz moje velike ljubavi prema ženama.
Koliko se tvoja ličnost van drega razlikuje od Dekadence i da li je na neki način Dekadenca uticala na nju?
Ja se bavim glumom od malena i Dekadenca je samo jedan od alteregoa koje imam. Kroz kanalisanje Dekadence u javnom prostoru, imao sam priliku da dodatno uvežbam svoje izvođačke sposobnosti, kao i da steknem mnoštvo novih poznanstava. S obzirom na to da je ona karakter za sebe, naši manirizmi, gestikulacija, intonacija i melodika glasa se prilično razlikuju. Iako možda deluje da je promena samo kozmetička, znate kako kažu „Lepota se meri milimetrima“.
Koji je potencijal drega u dekonstruisanju društvenih normi?
Dreg, kad mu se pristupa kao umetničkoj formi, ordinira u liminalnim prostorima, a u vremenu u kom živimo uspeva da bude kontradiktoran samom sebi. S jedne strane, izrazito provokativan i politički potentan, sa druge strane problematizovan i prevaziđen. Sve zavisi od pojedinih osoba koji ga utiliziraju.
Da li dreg može biti samo u cilju zabave ili performans mora biti subverzivan i političan da bi se nazvao dregom? Da li su nastupi u emisijama kao što je “Tvoje lice zvuči poznato” dreg?
Kako bi rekla moja hrvatska koleginica Colinda Evangelista „Dreg je sve i ništ“. Ja smatram da dreg pruža priliku da bude istovremeno i lagana zabava i ozbiljan politički performans. Zavisno od umeća osobe koja performira. I ne samo umeća, nego i od namere i motivacije. Meni je sasvim u redu da nekad izađem pred publiku samo sa ciljem da ih zabavim, a opet, moglo bi se smatrati da je političan sam čin toga što jedan muškarac, obučen u ženski karakter, istupa u javni prostor. Ono što je bitno jeste držati otvoren dijalog na tu temu. Dreg zahteva, ipak, svojevrsno zaleđe u kvir kulturi i istoriji, tako da mejnstrim upotreba preoblačenja u drugi pol je, ipak, samo klasična teatarska igrarija.
Kako komentarišeš mišljenja, zbog kojih je svojevremeno čak i RuPaul kritikovan, da trans žene ne treba da budu deo tog programa? Da li i cis žena može biti dreg kraljica ili je promena rodne uloge ipak neophodna komponenta drega?
Ono što dreg, međuostalom, danas predstavlja, jeste poigravanje sa rodom. Ne samo da svako može da se bavi dregom, nego se svako već i bavi dregom. Mi u kolektivu „Efemerne Konfesije“, koji postoji od 2015. godine, pored dve dreg kraljice (Markiza de Sada i Dekadenca), imamo tri dreg kralja (Fritz Klein, Darlin Brando i Zed Zeldić Zed), kao i jednu biološku kraljicu, što bi se savremenim vernakularom moglo reći „cis-ženu“ koja se preoblači u feminini dreg karakter po imenu Johana Helmut Kol. Ta „problematika“ oko toga ko može ili ne može, sme ili ne sme da se bavi dregom zaostavština je prošlog veka i više je prisutna u zapadnim zemljama, gde postoji duža tradicija drega, pa samim tim i neke nametnute norme koje treba menjati. U Srbiji i šire na Balkanu ne postoji kontinuirani istorijat drega, kao takvog, što nama ovde daje jedinstvenu priliku da, koliko je to moguće, stvaramo nešto autentično. Naravno, sva umetnost je derivativna, a dreg posebno.
Većina dreg kraljica i jesu samo muškarci kojima je jedini talenat da obuku haljine i stave šminku. Ali znate šta? Treba i to umeti!
Možeš li da objasniš našim čitaocima u čemu je razlika između drega i krosdresinga?
To sve dosta zavisi od geografskog i istorijskog konteksta. Ranije se daleko manje pravila distinkcija između raznih termina na tom spektru. No, danas, ovde gde jesmo, možemo smatrati da je krosdresing nešto što ljudi rade zarad privatnog zadovoljstva, dok je dreg nešto što se radi zarad javnog… zadovoljstva. Dreg podrazumeva umetničku crtu, idealno i performativnu, dok je krosdresing preoblačenje usled ličnih afiniteta.
Prva asocijacija na dreg je jaka šminka, velike perike i campy odeća, ali gledajući RPDR publika se mogla upoznati sa različitim formama drega – kao što su pageant queens, fish queens, comedy queens, camp queens… Šta sve može biti dreg, koji sve pravci i načini drega postoje? Kako bi ti definisala svoj dreg?
Dreg je, u nekim savremenim kontekstima, bilo kakvo performativno igranje sa vizuelnim identitetima. Tako da, opet, može da bude sve i ništa. Sve te kategorije, manje više ne znače ništa za lokalnu dreg scenu, koja maltene nije postojala do pre pet godina. Ja za sebe volim da kažem da sam Cabaret Drag Performer, pa slobodno tumačite to kako želite.
Sa druge strane, publika je za neke nastupe mogla da čuje i komentare da to “nije dreg”. Šta dreg jeste, a šta nije i postoji li (ne)legitimna forma drega?
Ako se pozivamo na kulturno nasleđe nekih drugih zemalja, koje zapravo imaju dreg kao takav u kulturnom fundusu svoje istorije, onda možda možemo govoriti o kategorijama drega, šta je dreg, šta je ne-dreg i kako se on po logosu pali i po logosu gasi. Ja apsolutno smatram sve to besmislicama i sve dok me neko ko je na sceni intrigira ili zabavlja, za mene je dreg.
Dreg kraljice se susreću sa kritikama da su „muškarci kojima je jedini talenat da obuku haljine i stave šminku”, pre svega u kontekstu lip sync-a kao sastavnog dela dreg peformansa. Ti u svojim performansima pevaš uživo. Misliš li da je to tvoja prednost u odnosu na druge kraljice i koliko je zapravo potrebno truda i talenta da bi se osmislio jedan dreg nastup?
Iskren da budem, većina i jesu samo muškarci kojima je jedini talenat da obuku haljine i stave šminku. Ali znate šta? Treba i to umeti! Moja jedina prednost u odnosu na druge, lokalne dreg kraljice, jeste to što se marginalno duže bavim dregom i primetno duže bavim scenskim nastupom. Ali to je sve, na kraju dana praksa. Svaki dobar dreg karakter i nastup je obogaćen mnoštovom referenci, počev od šminke i kostima, preko samog nastupa, do minucioznih detalja koji su poznati samo samim performerima i pomažu u oživljavanju karaktera na sceni. Pored kratkoročnih priprema za nastup, u vidu odabira pesme, pripreme kostima, osmišljavanja scenskog pokreta i šminkanja, svako ko se bavi dregom ulaže sve svoje mnogostruke talente da taj nastup i ostvari. Talente i umeća često skupljana godinama. Tako da je dobar dreg nastup često proizvod višegodišnjeg investiranja u sebe.
Sama mašinerija rijaliti programa je jedna jeziva kapitalistička matrica koja melje kreativne i talentovane ljude zarad četrdesetpetominutne zabave sa reklamama.
Koliko je RPDR uticao na popularizaciju dreg kulture i kako komentarišeš kritike da je ulaskom drega u mejnstrim ovaj šou izgubio subverzivni potencijal koji je imao na početku i postao kapitalistički projekat?
Opet, svi ti zapadnjački diskursi nisu nužno primenjivi na naše prostore. Ovde je Drag Race postao popularan dosta kasnije i dosta manje nego u Americi, tako da u Srbiji svakako dreg nije ni blizu nikakvog mejnstrima. Tako da, na neki način, kod nas makar, dreg još uvek ima svoj subverzivni i, da se usudim da kažem, revolucionarni potencijal. Što sve zavisi od stepena emancipacije samih ljudi koji ga praktikuju, za početak. Sama mašinerija rijaliti programa je jedna jeziva kapitalistička matrica koja melje kreativne i talentovane ljude zarad četrdesetpetominutne zabave sa reklamama. Koliko sam voleo Drag Race i koliko me je inspirisao ranije, toliko sada, osvešćeno, sve najgore.
Misliš li da bi ovakav projekat mogao da se dogodi u Srbiji i da li bi Dekadenca pristala da bude naš Ru Paul?
Iskreno se nadam da se neće desiti baš tako nešto. Mislim da bi, radije, trebalo Markiza de Sada i ja da dobijemo nekakav variety talk show da vodimo. Uostalom, mi i jesmo legendarne majke beogradske dreg scene.
Kakva je dreg scena u Srbiji i šta joj nedostaje?
Dreg scena u Srbiji je mlada i još u razvoju. Prilično se bila zahuktala pre ove globalne krize, tako da se sada još uvek prilagođavaju svi ovoj „novoj normali“ i predominantno online životu. S obzirom na to da je beogradska dreg scena doživela ogroman kvantitativni porast od 2017. godine, ono što fali, ali definitivno, neminovno i sledi, jeste introspekcija i naknadno produbljenje na nivou sadržaja. Za sada, često se desi, da je sve prosto dosadno. Ja bih zaista voleo da pogledam dobar dreg nastup u Beogradu, ali nažalost ne mogu da gledam sebe uživo. Međutim, pošto pomno pratim sve performer/ke, vidim da cela ta priča ide jednom uzlaznom linijom, tako da očekujem velike stvari od svojih koleginica i kolega u budućnosti.
Svojevremeno si izjavila da je scena manje prilagođena za kabaretske nastupe kakve ti radiš, da li se nešto u međuvremenu promenilo?
U Beogradu kada pomenete kabare, ljudi mahom misle na Laneta Gutovića koji sat vremena drnda ukulele i priča loše viceve. Tako da, defintivno, ovde baš i nemamo izgrađenu kulturu kabarea. U međuvremenu se promenilo to da se Beograd odobrovoljio spram drega kao umetničke forme, što je meni dalo prođu ka široj publici i adekvatnijim prostorima. Ne da zapravo postoje tehnički adekvatni prostori za kabare u Beogradu, a da nisu vođeni i posećivani od strane lokalne mafije i inostranih političara. Što ima svojih draži, ali nije baš moja šoljica čaja.
Koliko košta dreg i može li se živeti od drega u Srbiji?
Dreg je, i dalje, na kraju dana, jedan skup hobi. Objektivno gledano, od drega se može živeti u nekim razvijenijim zemljama, ako ga radite 5-7 puta nedeljno. Što je u Srbiji neizvodljivo. Iako se naš Sindikat Dreg Kraljica Srbije izborio za fiksne minimalne honorare za svakoga, kao i zdravstveno osiguranje (na penzionom još uvek radimo), troškovi života i nastupa prosečnih dreg performerki i performera i dalje su preveliki u odnosu na bruto i neto primanja. Ja, kao jedna od najaktivnijih i najplaćenijih dreg kraljica u Beogradu, do sada nisam bio u prilici da zarađujem dovoljno za „život“ od drega.
Može se smatrati da je političan sam čin toga što jedan muškarac, obučen u ženski karakter, istupa u javni prostor
Možeš li uporediti dreg scenu kada si ti počinjala, kada vas je bilo samo nekoliko, i danas kada postoji veliki broj mladih dreg kraljica? Kakav je dreg danas?
Ja kada sam počeo da se bavim dregom, pored mene u Beogradu su ordinirale Markiza de Sada i Sonja Sajzor, mada smo se mi upoznali tek 2014. godine i počeli uzajamne saradnje 2015. godine. Pre nas je od neke 2010. godine, u domenu drega kao tavog, postojala Viva La Diva, koja se tu i tamo povremeno ukaže, mada je prevashodno u penziji. U tim pionirskim godinama, sve je bilo dosta sporije. Imali smo po jedno ili dva ukazivanja godišnje i bili smo slabije povezani. Od 2016. godine nekako sve kreće baš da uzima zamajca, da bi već 2017. godine bilo desetak dreg performera i performerki i konačno, recimo prošle godine, kad smo Ljubica Kafekuvarica i ja izbrojali preko dva tuceta manje ili više aktivnih performerki i performera koji tutnjaju Beogradom. Dreg danas je vrlo u smiraju, uzevši u obzir globalnu situaciju. Ali pored toga, prilično je scena zaživela, mnoštvo raznovrsnih karaktera su prevazišli tinejdžerske bubice, tako da i svi generalno solidno sarađuju među sobom. Pred ovaj krah civilizovanog društva kakvo smo znali do sada, moglo bi se reći da je dreg u Beogradu bio težio svom punom sjaju.
Postoje li i u Srbiji sestrinstva i koliko je značajno imati dreg majku na početku bavljenja dregom?
Odličan izbor reči „sestrinstva“! Postoje, svakako. Češće sebe nazivaju „haus“-om, što je direktno preuzimanje iz američke „ballroom“ kulture (pogledajte dokumentarac „Paris is Burning“, Netflix, YouTube), mada se meni pre dopada reč sestrinstvo. Definitivno je bitno imati nekoga sa kim se prepoznajete kao umetnici, sa kim možete da sarađujete kvalitetno i produktivno. Dok nisam upoznao Markizu i Sonju, daleko manje motivacije i hrabrosti sam imao da radim bilo šta. I nekako, što više ima dreg kraljica, kraljeva i ostalih, mislim da je svima lakše da nađu volju u sebi da se bave ovom umetnošću. Ne volim te termine „haus“ i „dreg majka“ jer sugerišu na vertikalnu hijerarhiju u okviru grane umetnosti, a to je nešto čemu se eksplicitno protivim. Mislim da je važnije imati omnilateralnu saradnju sa ljudima koji rade isto što i vi. Da nije bilo mojih dreg sestara, u početku Galaxy Dive, Markize i Sonje, potom Dajane Ho i Valerie Candy – pitanje je koliko bi i mene bilo ovako kako jesam danas. A tek da pomenem samo sve žene koje su mi pomogle i bile podrška. Novosadska glumica Ivana Rakić, koja živi i stvara u Londonu, i ja smo se upoznali tokom rada u nezavisnom pozorištu „Le Studio“ i nekako smatramo jedno drugo, dreg majkom, sestrom i ćerkom, jedno drugom. Nije li to fantazmagorično i apsolutno divno? Značajno je imati prijatelje, sve ostalo dođe vremenom.
Šta je za tebe budućnost drega i šta možemo očekivati od Dekadence u narednom periodu?
Budućnost drega je u promišljenim umetničkim performansima. Kao što su nam ova teška i izazovna vremena u kojima živimo pokazala, komercijalni javni nastupi nisu nešto što nam je na raspolaganju baš uvek. Iako su dobra praksa, nisu nešto čemu treba da težimo i nešto što je održivo. Moramo da imamo neki viši smisao za sve što radimo, a posebno kada je umetnost u pitanju. Markiza de Sada, Zed Zeldić Zed i ja pokrećemo uskoro novi, online, umetničko-aktivistički projekat pod nazivom „Queer Respirator“.
Pratite me na svim društvenim mrežama, ako želite da budete u toku. Ako ništa, uvek možete, za više informacija, da posetite moj website dekadenca.com.
PROČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE
