Razgovarao: Nemanja Marinović
Fotografija: Jelena Zdravković
Iako ne pijem kafu, bio sam @sadraganomnakafi virtuelno, jer kako reče CardiB – koronavajruuus! Dragana je najveći mag društvenih mreža među filolozima i najveći poliglota među influenserima. Mada neće sebe tako nazvati. Veruje da se uči celog života, a ako odlučite da je pratite, hteli vi to ili ne – učićete i vi. I neće vam biti dosadno.
Reci nam nešto više o sebi, ko je Dragana?
Formalno, Dragana je filolog slavista. Od 2013. godine sam u visokom obrazovanju, iza sebe imam dosta prevodilačkog i predavačkog iskustva i brojne saradnje sa stranim i domaćim firmama. Privodim kraju doktorsku disertaciju o dvojezičnoj nastavi po CLIL metodi i autorka sam radionice „Unovči znanje jezika”. A sada kad sam vas udavila, mogu da pređem na suštinu. Ja sam, pre svega, devojka koja obožava jezike, veruje u rad na sebi i celoživotno obrazovanje i o svemu tome rado govori na društvenim mrežama. Takođe sam neko ko se u životu probijao bez pomoći uticajnih roditelja, stranke ili razgranate mreže kontakata i uglavnom sam učila na svojim greškama. Zato često pišem i govorim o stvarima koje bih volela da mi je neko rekao pre XY godina.
Opiši nam sebe u tri reči, na bilo kom jeziku?
Na svakom jeziku mi padaju na pamet različite reči. Ovako mešano neka bude eklektična, честная (ruski: poštena, iskrena), zielstrebig (nemački: fokusirana na dostizanje cilja).
O čemu Dragana najradije razgovara na kafi, bila ona online ili offline?
Najradije se dogovaram za sledeći angažman vezan za usmeno prevođenje (smeh) Šalim se. Okružena sam ekstremno zanimljivim ljudima i vrlo rado razmenjujem novosti sa njima, ko kakav nov i zanimljiv projekat ima, gde smo bili na putovanjima, šta smo gledali ili čitali.
Na svom profilu si napisala „i zvanje i znanje i 12 godina iskustva“. Šta misliš da je najvažnije od ta tri?
Na mrežama sam prisutna kao edukator, a za edukatora je najvažnije da znanje i kontakte koje ima stvarno hoće da podeli. Činjenice same po sebi u današnje vreme nisu vrednost jer uvek možemo doći do njih. Inače, to „I zvanje i znanje i 12 godina iskustva” sam napisala u znak protesta protiv opšteg uverenja da ljudi ne mogu istovremeno imati i visoke akademske rezultate i praktične veštine i snalažljivost i dosta životnog i radnog iskustva jer to, jednostavno, nije tačno.
Danas se mladima već traži iskustvo kada apliciraju za bilo koji posao. Gde i kako da ga steknu, ako se prethodno posvete isključivo fakultetu?
Kroz prakse, razmene, volontiranje ili honorarne poslove u toku studija. Ukoliko izuzmemo okolnosti ozbiljnih zdravstvenih ili porodičnih problema, nema razloga da se iko odluči da samo studira i za te četiri godine ne odvoji nimalo vremena da sebe učini konkurentnim na tržištu rada. Prosečnog poslodavca mnogo više zanima šta umete da radite, nego koliko dugo ste studirali i koliki vam je prosek. Kažem to kao osoba koja je završila studije sa veoma visokim prosekom i u roku, a na intervjuima za posao redovno odgovarala na pitanja vezana za prethodno iskustvo, boravak u inostranstvu i slične, praktične stvari.
Kako odabrati pravu opciju za volontiranje? Kao neko ko zastupa tezu da znanje treba unovčiti, ali i sama volontiraš, kako biraš šta je vredno tvog neplaćenog rada?
Kao studentkinja sam volontirala kako bih dobila priliku da radim u inostranstvu i kako bih se bolje umrežila. Danas sam srećna što imam mogućnost da podržim projekte u koje verujem. Volontiranje se isplati ako učiš nešto važno, upoznaješ bitne ljude ili svojim radom podržavaš promenu okruženja na bolje. Ne isplati se volontirati ako “ideš gazdi po burek” ili ako neko tvoj besplatan rad dobro unovčava, ne pružajući ti ništa vredno zauzvrat.
Radiš u visokom obrazovanju i u direktnom si kontaktu sa studentima. Koja tri saveta možeš dati studentima za ovaj ispitni rok?
– Izađi na ispit i kad ne znaš sve. Ako izađeš, šanse da položiš su 50/50, ako ne izađeš – šansa je nula.
– Informiši se o formi i zahtevima ispita, uči u skladu sa tim, pažljivo čitaj pitanja i drži se rokova. Veliki broj studenata ne pada zbog gradiva, već zbog loše informisanosti.
– Pravi pauze u učenju, bolje ćeš pamtiti i uči sa razumevanjem (kao da objašnjavaš mlađem bratu ili sestri).
Volontiranje se isplati ako učiš nešto važno, upoznaješ bitne ljude ili svojim radom podržavaš promenu okruženja na bolje. Ne isplati se volontirati ako “ideš gazdi po burek”.
Na svom profilu govorila si i o odustajanju. Kako proceniti kada je pravi trenutak da se „dignu ruke“ od nečega i da li je recimo odustajanje od fakulteta legitimna opcija?
Pravi trenutak za odustajanje je kada shvatimo da nam benefit nije vredan uloženog truda i da duže vreme ne vidimo svrhu u onome što radimo. Kod nas još uvek postoji to uverenje da život treba da teče unapred utvrđenim tokom „škola – studije – zaljubljivanje na trećoj godini – diploma u roku – državni posao – svadba – kredit za stan – dvoje dece – penzija – unučići”, po istom scenariju za sve. U redu je pauzirati godinu, napustiti studije, promeniti fakultet, upisati studije u četrdesetim, napustiti državni posao radi pretvaranja hobija u mali biznis ili frilensa. Svaka od ovih opcija je legitimna ako je to ono što u tom trenutku želite.
Šta bi savetovala studentima koji se u toku ispitnog roka teže nose sa stresom i anksioznošću?
Ukoliko je u pitanju strah od konkretnog ispitivača ili predmeta, idi da slušaš ispit ili da „upoznaš neprijatelja” kroz odlazak na konsultacije. Ako je strah stalno prisutan, probaj dekatastrofizaciju – razmisli šta je najgore šta može da se desi i šta ćeš raditi u tom slučaju. Sad kad znaš, može biti ili bolje ili ono za šta već imaš rešenja. U slučaju da stres i anksioznost ozbiljnije ometaju tvoje funkcionisanje, potraži profesionalnu pomoć.
Obrazovanje traje celog života i ono najteže dolazi nakon završenog formalnog obrazovanja. Veruješ da, posebno u doba krize, ne treba da „držimo sva jaja u istoj korpi“. Šta to tačno znači i kako rasporediti svoje resurse tako da izvučemo maksimum?
Smatram da uvek treba da imamo na umu šta sve umemo da radimo i da razvijamo veštine i gradimo kontakte. Nije pametno osloniti se samo na jednu stvar. Čak i kada imamo stalni posao ili biznis koji nam donose dovoljno novca, korisno je izgraditi lični brend na društvenim mrežama ili imati dobro rangiran profil na nekoj frilenserskoj platformi jer … nikad se ne zna.
Da sada možeš da se vratiš u neki trenutak svog školovanja, šta bi promenila i uradila drugačije?
U četvrtom srednje sam osvojila međunarodnu nagradu na takmičenju Rusiji i dobila stipendiju njihovog ministarstva prosvete, ali bez prava na rad. To je bila 2008. godina i nije bilo previše mogućnosti za rad preko interneta. Trebalo je da od kuće dobijam novac za hranu i osnovne potrebe, nešto oko 150 evra mesečno, za Moskvu, ali moja majka to nije imala i nisam mogla da prihvatim stipendiju zbog toga. Ponekad se pitam kako bi moj život izgledao da sam tada otišla.
Drištvene mreže treba koristiti promišljeno. Ono što ne bismo okačili na banderu ispred zgrade ili na oglasnu tablu, ne treba da kačimo ni na internet.
Koliko su društvene mreže važne danas za posao i kako ih koristiti?
Zavisi od vrste posla, načelno, za praćenje važnih dešavanja i ljudi, za umrežavanje i, po potrebi, da se predstavimo svetu. Ipak, mreže treba koristiti promišljeno. Ono što ne bismo okačili na banderu ispred zgrade ili na oglasnu tablu, ne treba da kačimo ni na internet. Za neke profesije je ovo manje važno, za neke više.
Koja društvena mreža je najbolja za posao? Koje su prednosti i nedostaci ostalih?
Zavisi od toga da li želiš da radiš sa pojedincima (Instagram), sa firmama (LinkedIn), da se umrežavaš sa kolegama (Facebook) ili da lakše dopreš do medija (Twitter).
Da li je važan broj pratilaca ili struktura i kako dostići tih magičnih 10k na Instagramu?
Ukoliko prodaješ neki jeftiniji proizvod ili uslugu koje treba da kupi što više ljudi ili prodaješ medijski prostor (klasični influenseri) – važan je broj pratilaca. U suprotnom, važnije je ko te prati. Što je niša manje zastupljena u masama, to je manji očekivani broj pratilaca. Istina je da veći broj ljudi želi da nauči da neguje lice ili vodi Instagram profil, nego, na primer, da nauči bugarski jezik. Za biznise i pojedince koji prodaju nešto skuplje proizvode ili usluge, najvažnije je da su ljudi koji prate spremni i da kupe. Svoj profil @sadraganomnakafi ciljano gradim sporo i organski, kako bih i dalje na profilu okupljala ljude sa kojima bih i privatno rado popila kafu.
Kako izgraditi svoj brend i koliko je vizuelni identitet značajan?
Tako što se prvo edukuješ o društvenim mrežama, zatim napraviš strategiju i obavežeš se da ćeš sto dana redovno svaki dan da objavljuješ. Vizualni identitet je u većini slučaja važan u smislu da je potrebno da izgleda skladno, u meri u kojoj većina ljudi može da nauči da se snađe samostalno. Na primer, u Lightroom-u za obradu fotografija ili u Canvi za kreiranje vizuala.
Šta je važnije – da profil bude ličan ili profesionalan i kako napraviti balans? Šta najviše privlači ljude?
Ljude privlače privatne stvari, zanimljiv život, neformalne slike, ali u poslednje vreme i korisne informacije, nešto što mogu da upotrebe odmah.
Koliko se tvoj identitet na društvenim mrežama razlikuje od Dragane privatno? Ima li Dragana slobodno vreme i šta radi van onoga što vidimo na mrežama?
Ne razlikuje se skoro uopšte. What you see is what you get. Od svih ljudi koje poznajem da rade Instagram za posao – jedino ja imam samo ovaj jedan profil, nemam dodatni anonimni. U slobodno vreme sam negde gde ima dobre kafe ili hrane. Sve ostalo već vidite.
Sa pratiocima deliš veliki broj priča iz svog života. Koliko si selektivna i kako biraš šta ćeš objaviti?
Privatne stvari delim po principu da li bi meni bilo zanimljivo da znam to o nekome i da li nekome može biti korisno. Delim preporuke sa putovanja, od ličnih priča – one iz kojih može nešto da se nauči i one na koje se ljudi nasmeju.
U domaćoj akademskoj zajednici se negativno gleda na aktivnost mlađeg nastavnog kadra na društvenim mrežama, između ostalog i zato što ovaj način umrežavanja mladima otvara nove poslovne mogućnosti i čini ih manje zavisnim od nadređenih, slabeći samim tim hijerarhiju.
Jedna od tih priča je svakako tvoja udaja, koja ruši brojne stereotipe kada je u pitanju lukizam, jezička barijera, daljina… Da li je išta od toga važno i šta je recept za sreću?
Sve je važno. Dosta nesporazuma smo imali jer dolazimo iz različitih kultura i ono što se jednoj strani podrazumeva, drugoj strani nešto zvuči grubo ili neprihvatljivo. Nemam recept za sreću, ali nama dosta znači što prihvatimo drugu osobu u potpunosti, što smo iskreni, odmah o svemu prodiskutujemo i ne guramo probleme pod tepih, nego ih rešavamo. Oboje smo svesni svojih mana i voljni da radimo na tome i prilagođavamo se. Protiv daljine se borimo rutinama. Muž ima divan glas i svako veče kada nismo zajedno, peva mi uspavanku. Nekoliko puta se desilo da je u avionu u vreme kada idem da spavam, ali onda snimi unapred i pošalje mi.
Na koji način se ti boriš sa stereotipima, što kada su u pitanju komentari ljudi, što sistemskim kao što je bio slučaj pretpostavke da ćeš biti domaćica čim se udaješ u Austriji?
O tome se ne govori mnogo, ali Bečlije imaju dosta negativan stav prema ljudima sa Balkana. Najčešće to neće reći direktno zbog diskriminacije, ali između redova itekako hoće. Pokušam svojim primerom da navedem osobu da shvati da stereotip nije uvek tačan. Naravno, ako ima kapaciteta za to.
Da li je teže biti žena u visokom obrazovanju, ili žena na društvenim mrežama?
Nijedno nije teško samo po sebi, ali je izazovno kombinovati ih. Mnogo puta nisam podelila neki kvalitetan tekst jer sadrži psovku ili nisam objavila sliku koju sam želela jer je suknja kraća nego što bi trebalo. Takođe, u domaćoj akademskoj zajednici se negativno gleda na aktivnost mlađeg nastavnog kadra na društvenim mrežama. Između ostalog i zato što ovaj način umrežavanja mladima otvara nove poslovne mogućnosti i čini ih manje zavisnim od nadređenih, slabeći samim tim hijerarhiju.
Učestvovala si u projektu koji je u primarni fokus borba sa nesigurnostima vezanim za izgled. Možeš li nam reći nešto više o tome?
Reč je o projektu fotografkinje i farmaceutkinje Đurđine Kovačević. U pitanju je pedeset crno-belih fotografija na kojima su detalji ženskog tela zbog kojih se osećaju nesigurno. Ideja autorke je da pokaže ženama da nisu same u tome. Fotografisala sam osmeh sa fiksnom protezom.
Nije neophodno, a ni moguće biti savršen, ali je važno biti iskren, u skladu sa sobom i jakog samopouzdanja.
Koliko su društvene mreže surove i da li je potrebno biti savršen da bi mogao da sebe prezentuješ na njima?
YouTube platforma je surovija od većine društvenih mreža, a Instagram je, ako izuzmemo baš nišu mode i lepote, najmanje surov. Nije neophodno, a ni moguće biti savršen, ali je važno biti iskren, u skladu sa sobom i jakog samopouzdanja. Meni su društvene mreže donele mnogo toga lepog, kao i većini ljudi koji su istrajali.
Šta je sledeće što pripremaš i šta ćemo još moći da vidimo kad udjemo na profil da sa tobom popijemo kafu?
Kao i do sada teme o kojima pišem su jezici, edukacije, rad na sebi i trikovi o poslu i životu kojima vas neće naučiti na studijama. Početkom prošle godine sam osmislila plan šta sve želim u narednom periodu i krajem septembra završavam poslednju stavku. Onda kreće planiranje za naredni period.
PROČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE
