Razgovarao: Nikola Petrović
Kada su se završile poslednje gejmerske sekunde filma “Rijaliti u invalidskim kolicima” počelo je da mi se otvara pitanje po pitanje: Kako uopšte žive ljudi u invalidskim kolicima? Koliko im treba vremena da završe poslove koje imaju u toku dana? Je l’ ih uopšte neko zapošljava? Sandra Silađev je odlučila da iskoristi popularnost koju je stekla stvorivši “Dinju” i putem apela na facebook-u okupila ekipu ljudi iz javnog posla i reči “rijaliti” dala potpuno drugačije, korisno značenje. Zajedno su u novembru napravili film “Rijaliti u invalidskim kolicima” koji se nalazi na Dinja youtube kanalu. Pored Sandre koja je napisala scenario, u filmu su učestvovale glumice Srna Lango i Gorica Regodić, novinarka Miljana Nešković, reper Nikola Ćosić Bvana koji je radio i muziku za film. Iza kamere su stajale Isidora Goncić i Marta Fiš, a režiju, montažu i efekte filma potpisuje takodje Marta Fiš. Film je, kroz nepunih dvadeset minuta, pružio priliku da prethodno navedena pitanja uopšte mogu da nam padnu na pamet. Još važnije – da na ta pitanja odgovorimo. Medjutim, odgovori nisu rešenja, a upravo su ona potrebna osobama u invalidskim kolicima.
Od Doma za invalidna lica dobili su pet mehaničkih kolica, seli u njih i odlučili da sami osete kako je biti u kolicima u spoljnom svetu. Išli su na razna mesta, od kafića do apoteke, nailazili na razne prepreke i različite ljude – dobre, sažaljive, nervozne i one koji su spremni da pomognu. Naišli su i na mnogo nevidljivih STOP znakova pred objektima u koje su hteli da udju. Njihov cilj je da se o ovoj temi ne ćuti i da se po tom pitanju nešto uradi, a mene je zanimao odgovor na pitanje – kako? Zato sam krenuo od njih – junaka i tvoraca ovog filma.
Sandra, film podiže svest o osobama koje koriste invalidska kolica. Medjutim, podizanje svesti treba i održavati. Kako da se sa tim nastavi i kako da ideja filma dopre do ljudi koji treba da se bave problemima osoba sa invaliditetom sa kojima se susreću svakodnevno? Šta je sve to što ste hteli da poručite filmom?
– Htela sam da pružim podršku osobama sa invaliditetom i da pokušam, zajedno sa ljudima koji su učestvovali u ovome, da proširim svest o toj temi. Ljudi hoće da poboljšaju svoju okolinu kada su svesni šta nije dobro. Problem je u tome što mnogi ljudi nemaju svest o nepristupačnosti jer se o toj temi retko govori. Pokušala sam da temu ubacim u popularne tokove, pop kulturu, medije, itd. jer mislim da je to jedan od načina da se skrene pažnja na tako važne teme. Naš plan je da nastavimo da snimamo ovako nešto ili slično. Videćemo da li ćemo uspeti.
Bvana, jednom trenutku ste bili na ulici jer ispred Doma nema mesta za normalno kretanje u invalidskim kolicima, a vozač gradskog prevoza Vam je čak tražio šrafciger da bi Vam spustio rampu. Kako komentarišete vrhunac nemoći osobe u invalidskim kolicima u tom trenutku i reakcije vozača na ulici?
– Vozači su trubili kao da sam pešak koji je bezobrazno zauzeo mesto na drumu u nameri da ih sputava u vožnji. Ljudi u prevozu su imali izmešane reakcije koju varirale od toga da će vrlo rado pomoći, do gledanja sa prezirom zbog toga što ne mogu da sednu jer smo kolicima zagradili prolaz u autobusu. U marketu su bili ok, ali sam primetio da radnike kafića nije nimalo briga što ne mogu kolicima da udjem. Kad su mi tražili šrafciger imao sam utisak da ga traže više da bi me otkačili nego da mi stvarno otvore rampu.
Gorice, Vas bih pitao za mišljenje o tome zašto smo kao društvo skloni da osobe sa invaliditetom ne posmatramo kao ljude jednake u društvu?
– Mislim da taj problem imao ceo svet, samo se to negde manje oseti nego u Srbiji jer se prava osoba sa invaliditetom više poštuju, infrastrukture gradova su prilagodjenije i oni mogu više da učestvuju u svakodnevnom životu zajednice, dok ovde provode živote sedeći u svojim stanovima i kućama jer jednostavno nisu u mogućnosti da iz njih izadju. To, naravno, utiče na psihu čoveka, javlja se depresija, osećaj otudjenosti, osećaj niže vrednosti… Odrastamo vaspitavani u skladu sa zakonom jačega. Čim neko ima neki invaliditet smatraju ga na neki način oštećenim i samim tim slabijim, jer zavisi od drugih ljudi, od društva, a ne shvataju da svi zavisimo jedni od drugih, bez obzira imali poteškoće u kretanju ili ne, imali govornu manu ili ne, niži koeficijent inteligencije ili viši…
U filmu smo videli da postoje razne prepreke za korisnike invalidskih kolica skoro na svakom koraku. Oni ne mogu da udju u mnoge javne objekte kao što su sud, apoteka, kafić itd. Miljana, Vi ste tog dana dobrovoljno bili jedna od njih. Da li možete da mi opišete Vaš doživljaj i osećanja dok ste bili u kolicima i nailazili na sve te prepreke?
– I pored ulaska u javne objekte, prepreke su na svakom uglu u vidu krivih trotoara, visokih ivičnjaka i neprilagodjenih pešačkih prelaza. Bavila sam se ovom temom kao novinar i pre filma, ali sam realan uvid u težinu situacije stekla tek kad sam pokušala da proveden jedan prosečan dan kao korisnik invalidskih kolica u Beogradu. Invalidska kolica su nešto što vam omogućava kretanje. Njih sam posle nekog vremena počela da osećam kao ranjivi deo tela. Imala sam strah da će se pokvariti ili negde slomiti. Rupe i prepreke su bile suviše česte da bih se osećala sigurno. Situacije u kojima mi je onemogućen prilaz nekom javnom objektu vrlo su me povredile. To je gore od uvrede, gore od nepravde. Kao da ste nevidljivi za svet oko sebe. Osećala sam stid koji nije trebalo ja da osećam, već oni koji su u svojoj bahatosti napravili javni objekat u kom svi gradjani nemaju pristup.
Kako Vi komentarišete odnos prolaznika prema osobama sa invaliditetom, u čijoj ste koži na kratko bili?
– Živimo okruženi dobrim i toplim ljudima koji žele da imaju svest o drugima. Ipak naš zaključak je bio da i medju njima ima mnogo onih koji, iako hoće da pomognu, ne znaju kako, pa vas nekim gestom ili rečenicom uznemire. Nisu oni ni krivi. U medijima se toliko malo govori o svemu kroz šta prolaze korisnici invalidskih kolica, a kamoli o osnovnoj kulturi u ophodjenju sa njima, da je većina javnosti u Srbiji na neki način uskraćena za taj osećaj i kontakt sa ovom temom. Zato bismo voleli da se poruka koju šalje “Rijaliti u invalidskim kolicima” ne zaustavi na filmu. Želimo da se nastavi dijalog o tome kako možemo da popravimo kvalitet života sugrađana koji koriste kolica. Želimo i da ohrabrimo ljude da primećuju neupotrebljive rampe, da ih fotografišu, da se uključe u širenju svesti o ovoj temi koja se ne tiče samo korisnika invalidskih kolica, već celog društva.
Srna, nekoliko ironičnih rečenica iz filma su: „Očigledno ne treba ni da izlaziš iz Doma“ i „Šta ćeš u kafiću da piješ kafu, pij kod kuće kafu“, aludirajući na to da osobe u invalidskim kolicima jedva imaju načina da izadju. Koju bismo poruku, kao društvo, imali da pošaljemo ljudima koji zbog svog invaliditeta nemaju ni volje da izadju, s obzirom na nepovoljnu situaciju po njih?
– Da ima vajde pa da se društvo izvinjava, ali ne treba njima to. Šta će njima naša priča? Pričom treba probuditi ove koji nisu u kolicima! A ljudima u kolicima trebaju rampe, u skladu sa zakonima, uostalom. Smejali smo se od muke, sramote i užasa. Nismo mogli da verujemo koliko smo svedeni na „ništa“. Zbunila nas je nemoć i nevidljivost. Bilo nam je važno da ne budemo patetični i sažaljivi nego precizni. Tim ljudima treba vratiti vlasništvo nad sopstvenim životom, a to se može sa malo truda i jako malo novca, samo ako imamo uvek svest da postoje i ljudi u kolicima. Oni treba da žive u skladu sa kapacitetima koje imaju, da se ispričaju sa drugaricom i drugom u kafiću, svrate u apoteku, plate račune, dostojno čoveka ispune dan. Sve drugo je malo. Svi imamo iste potrebe, obaveze, iste želje, a ipak ispada da gotovo ništa ne možeš bez pratnje i pomoći, pa ni to ne rešava sve.
Osvrnimo se malo na sam proces rada na filmu. Isidora, da li su ljudi primećivali da ih snimate ili ste se trudili da budete neprimetni kako bi reakcije bile spontane?
– Ja sam se trudila da budem baš neprimetna, da reakcije ljudi ne budu nameštene. Naravno, dešavalo se da me provale i odmah se promene i smeškaju, ali možda jednom ili dva puta. Zaista je sve bilo spontano i iskreno.
Marta, šta Vas je inspirisalo da kretanje kolicima poredite sa levelima u igricama i nagradama u vidu poena kada se predje odredjena prepreka? Koliko je virtuelnih srca potrebno da bi situacija za osobe sa invaliditetom bila bolja?
– Pošto dolazim iz gejmerskog miljea, za mene je takvo poredjenje bilo prirodni nastavak na Sandrinu ideju. Pozivajući na igru, želela sam da gledaoca izmestim iz stvarnosti, uključim ga da navija, da se smeje i identifikuje sa protagonistima, kao što bi to radio u nekakvom šou programu. Dajući jedan lagodan ton filmu, želela sam da razbijem strah i otpor kod publike pri suočavanju sa jednom ozbiljnom temom i da naglasim apsurd sa kojima se svakodnevno bore osobe u invalidskim kolicima. Virtuelna srca su dobrodošla, ali nikad neće biti dovoljna! Osobama sa invaliditetom nije potrebno naše sažaljenje i saosećanje, njima je potrebno razumevanje, podrška i pomoć da ostvare svoja zakonski zagarantovana prava na slobodno kretanje, kao što imaju svi gradjani ove zemlje.
