Na drugoj međunarodnoj konferenciji pod nazivom “The Global Human Rights Forums” koju je organizovalo udruženje građana “Centar za marginu” na panelu o rodno zasnovanom nasilju učestvovala je aktivistkinja regionalnog LGBT pokreta “Avers” iz Samare Evdokia Romanova. Govoreći o položaju žena u Rusiji i problemima koje nosi rodna neravnopravnost istakla je da su najveći problemi u Rusiji na polju reproduktivnih i radnih prava žena. Rusija je nedavno dekriminalizovala porodično nasilje, što je samo još više pogoršalo i ovako težak položaj žena u ovoj zemlji. Uzimajući u obzir ove okolnosti, kao i čuveni “Putinov zakon”, rad sa marginalizovanim grupama u Rusiji zaista je hrabar poduhvat.
“Mnoge društvene grupe su potpuno nezaštićene i u takvim uslovima je jako teško raditi, nebezbedno je.”
Koji su problemi sa kojima se suočavate u svom radu?
– Brojni su problemi zaista. Prvi i osnovni problem su, naravno, finansije. Jako je teško pronaći finansijsku podršku, naročito nakon što je 2013. Prihvaćena zakonska odredba koja je ograničila to ko može da finansira neprofitne organizacije. Mnoge usled toga više ne postoje. Zatim, nedostaju nam i istraživanja koja su jako važna jer bez empirijskih podataka ne možemo isplanirati efikasne programe podrške i zaštite. Mnoge društvene grupe su potpuno nezaštićene i u takvim uslovima je jako teško raditi, nebezbedno je.
Koje su neke od strategija kojima pokušavate da prevaziđete ove prepreke?
– Težimo da se pre svega povežemo sa što više organizacija i obezbedimo finansije iz različitih izvora jer je vrlo teško sarađivati sa Vladom, policijom i drugim institucijama u Rusiji.
– Postoji concept koji nazivamo „artivism“ (umetnost u aktivizmu). U to spadaju različiti performansi – muzički, likovni, pozorišni. Stekla sam dosta iskustva u pozorišnom pristupu na projektu na kome sam radila sa HIV pozitivnim latinoamerikanciskim grupama. U drugoj organizaciji čiji sam takođe član, koja je iz Kanade, prikupljali smo brojne priče o LGBTIQ mladim osobama, a jednu od njih koja se ticala istopolnih porodica smo i objavili. Lične priče su uvek snažan mehanizam kojim možete ljudima približiti iskustva drugih i senzibilisati ih.
“Dokle god nismo eksponirani u javnosti uglavnom nemamo većih problema.”
Da li imate bilo kakvih poteškoća u pokušajima da organizujete neke događaje ili sastanke podrške za deprivilegovane grupe u Rusiji?
– U našoj organizaciji “Avers” gotovo svakodnevno imamo neki događaj ili grupe podrške. Problem nailazi kada se bavimo temom koja se našim političkim subjektima u državi baš i ne dopada. Dokle god nismo eksponirani u javnosti uglavnom nemamo većih problema.
Ima li bilo kakvog prostora u ruskoj javnosti za ove teme?
– Ne. U Rusiji uglavnom nemamo mogućnost da o tome govorimo javno, već samo u okviru zajednice na grupama podrške govorimo o tome. Kada smo deo nekih međunarodnih događaja, kao što je ova konferencija, onda je lakše pričati o ovim problemima.
Imaš puno iskustva u radu na različitim nivoima. Koliko su oni usaglašeni?
– Zavisi. Sa organizacijom “Avers” radim na nacionalnom, a sa nekim drugim organizacijama na globalnom nivou. Sve zavisi od pristupa, nekada je zaista teško usaglasit istrategije koje zastupamo na nacionalnom niovu sa pristupima prihvaćenim na internacionalnom nivou.
Koje strategije podizanja svesti o rodnim (ne) jednakostima i rodno zasnovanom nasilju bi preporučila svojim kolegama u Srbiji?
– Ima zaista puno odličnih pristupa i projekata, kao što su npr. Izložbe fotografija, ili pozorišni preformansi koji su bazirani na ličnim pričama. Ciljna grupa svakako treba da nam bude ona velika većina ljudi koji su indiferentni prema nasilju. Jer nisu dovoljno informisani. Takođe, ulični perfomansi su jako dobar pristup.
Intervjuisala: Ivana Ćetković
Ivana je alumnistkinja “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu
