Intervju: Heather Ventresco – Osvetlite svoje privilegije

Read in English

Heather Ventresco is SAD-a bila je specijalna gošća na panelu o medijima na drugoj međunarodnoj konferenciji “The Global Human Rights Forums” koju je organizovao “Centar za marginu”. Na panelu je govorila o rasizmu u zapadnim medijima i strukturama koje ovaj odnos održavaju.

“Sve što sam naučila u školi o Africi je da je to kontinent sa kog su došli robovi.”

Tvoj govor je bio zaista dirljiv i osvešćujući, posebno zbog samorefleksije na sopstvene privilegije koje svi imamo. Možeš li podeliti sa našim čitaocima kako je to odrastati u, kako si sama rekla, jednom od “najbelijih” delova Amerike?
– Hvala puno, to je jako lepo čuti!
Odrasla sam u državi Nju Hempšir, na severoistoku Sjedinjenih država. Populaciju Nju Hempšira čini 94% belaca. Većina manjinskih grupa živi u gradovima, ja sam živela u suburbiji. Svi u mojoj porodici su belci, svi su se venčali sa belim ljudima i dobili belu decu. Svi profesori koje sam imala, od vrtića pa na dalje, bili su belci. Mogu na prste jedne ruke da nabrojim decu sa kojom sam išla u školu, od vrtića do srednje škole, koja nisu bila bele boje kože. Na časovima istorije predaje se isključivo istorija Amerike i Evrope, imala sam jednog profesora koji je predavao istoriju istočnih zemalja kao izborni predmet i smatrali su ga radikalnim. Sve što sam naučila o Africi je da je to kontinent sa kog su došli robovi. Od prvog dana, moj celokupni kontekst i pogled na svet bio je “beo”.

U toku govora podelila si sa nama priču o mladiću Trejvonu Martinu koju većina ljudi izvan Amerike nije čula. Ko je bio Trejvon Martin?
– Trejvon Martin je bio dečak koji je napunio 17 godina u februaru 2012. godine. Nedugo nakon toga išao je u prodavnicu da kupi slatkiše, kada ga je u povratku kući naoružani samoprozvani “čuvar komšiluka” pratio ka kući i upucao samo zato što je mladog crnog muškarca percipirao kao pretnju. On nije pretrpeo nikakve posledice zato što je ubio nenaoružanog tinejdžera, a ubrzo nakon incidenta mediji su počeli da portretišu Trejvona kao kriminalca i propalicu u cilju opravdavanja ubistva. Jako me je pogodila ta nepravda.

“Počela sam da razmišljam o tome koliko se naša priča mogla drugačije završiti da je moj pastorak bio crnac”

Na koji način je ovaj slučaj uticao na tvoj život?
– Ubrzo nakon Trejvonovog ubistva, 25. marta, moj pastorak Dejvid napunio je takođe 17 godina. Te večeri izašao je sa prijateljima i pili su alkohol što je nelegalno do 21. godine. Naišao je policijski auto i pošto nisu želeli da ih uhvate sa alkoholom sakrili su se u žbunje. Policija je to videla i naravno smatrala sumnjivim, tako da su zaustavili auto i izašli da istraže. Dejvid i njegovi prijatelji su se uplašili i počeli da beže, a policija ih je jurila. Policajac koji je sa nama razgovarao mi je rekao da ga nikad ne bi uhvatili da bežeći u mraku po šumi nije udario u drvo i onesvestio se. To je bila veoma stresna noć za našu porodicu, ali narednih dana kada su počele da se pojavljuju nove informacije o Trejvonovom ubistvu i nasilju prema crncima počela sam da razmišljam o tome koliko se Dejvidova priča mogla drugačije završiti da je bio crnac. Da li bi ga jurili po šumi ili jednostavno otvorili vatru? Da li bi imao tu mogućnost da sumnjaju u njega, ili bi odmah bio percipiran kao pretnja? Tada mi se čitava perspektiva prekrenula. Imala sam 31. godinu.

Kada si počela da razmišljaš o rasizmu da li si osvetlila neke svoje predrasude koje si možda imala, a da toga nisi ni bila svesna?
– Jesam. Shvatila sam da se osećam manje bezbedno u blizini crnaca, što nije imalo nikakvog smisla. Nijedan crnac nikada nije bio ni agresivan ni čak neljubazan prema meni. Primetila sam da imam drugačija očekivanja od dece crnaca. Počela sam da razmišljam o tome zašto je to tako. Počela sam da primećujem da su svi crnci, kao i Trejvon Martin, u medijima prikazani kao kriminalci i siledžije. Deca iz crnačkih porodica prikazivana su kao deprivilegovana, iz rasturenih domova, neostvarena. Tada ne samo da mi se percepcija promenila, nego sam shvatila da smo bili usisani u medijski svet koji uopšte nije realan.

Na koji način mediji održavaju rasističke strukture?
– Ako svaki TV sadržaj prikazuje crnce kao siledžije, svodnike ili nasilnike kako bi ljudi mogli da imaju pozitivno mišljenje o njima? Ako u večernjim vestima slušaju o svakom zločinu koji su crnci ikada počinili, da li će se pobuniti kada ih policajac ubije? Ako su crnačke majke prikazane kao “kraljice socijalne pomoći” koje varaju sistem, da li će da ih potrese kada država ukine socijalna davanja za ove zajednice? Ako smo ovakvim stvarima izloženi iz dana u dan, da li je realno da ćemo na izborima glasati za crnca, ponuditi mu posao, školarinu, mogućnost stanovanja, pošteno suđenje ili makar mogućnost da posumnjamo pre nego što ih osudimo. Zato “Black Lives Matter” kampanja postoji. Ljudi moraju da se podsete jednostavne činjenice: životi crnaca jesu važni.

“Sretala sam ljude koji su imali loša iskustva sa američkim vojnicima u svojim zemljama, ljude koji su gledali kako im američke bombe razaraju gradove. Jasno mi je odakle taj prezir dolazi, ali svejedno boli”

Da li sada primećuješ neke privilegije koje imaš?
– Sada naravno. Međutim, kada sam bila mala jako sam se ljutila kada me smatraju”privilegovanom”. Bilo je puno disfunkcionalnosti u našoj porodici, nismo imali novca, uopšte se tada nisam osećala privilegovanom. Mislim da je ovo česta greška. Kada ljudi razmišljaju o privilegijama, uvek misle na nešto dodatno, nešto specijalno, a zapravo u ovom kontekstu radi se o “slobodi od nečega”. Šta je ono sa čim se ljudi iz marginalizovanih zajednica moraju svakodnevno boriti a ja ne? Na primer, neko u invalidskim kolicima mora stalno da razmišlja o pristupu određenim prostorima, crnci u SAD brinu o problemima povezanim sa diskriminacijom, medijima, institucionalnim rasizmom, policijskom brutalnošću… To su stvari o kojima ja ne moram da brinem kao bela, cis, sposobna žena iz srednje klase, iz moćne zemlje, koja je udata za muškarca. Trudim se da te privilegije iskoristim da pomognem drugima. 

Svi smo mi na neki način privilegovani, a na druge načine diskriminisani. Da li si ikada osetila diskriminaciju na svojoj koži?
– Da, bilo je situacija kada sam se osetila diskriminisanom, ali mislim da je važno da se razume razlika između predrasuda, diskriminacije i rasizma. Predrasuda je lični osećaj nedopadanja koji gajimo prema nekoj društvenoj grupi. Diskriminacija je postupanje na osnovu predrasuda. Rasizam je sistem, struktura. Usled sistemskog rasizma u Americi veliki broj ljudi ima predrasude i neki ljudi diskriminišu na tom osnovu. Takođe je važno razumeti da diskriminacija različito utiče na različite ljude zavisnosti od dinamike moći u društvu. 

Dakle, jesam se osetila diskriminisanom kao žena. Sa tim je jako teško nositi se s obzirom da su žene već u nepovoljnijem položaju u svim kulturama i svaki seksistički vic, svaki posao koji nam nije dozvoljeno da obavljamo, svaka situacija kada smo manje plaćene, vređane ili uznemiravane… služi da se taj sistem održi. Sa druge strane, osetila sam diskriminaciju na osnovu nacionalnosti. Nekad je to bilo u šali (“Ti si takva tipična, bučna Amerikanka”), ali ponekad je to maliciozno. Sretala sam ljude koji su imali loša iskustva sa američkim vojnicima u svojim zemljama, ljude koji su gledali kako im američke bombe razaraju gradove. Jasno mi je odakle taj prezir dolazi, ali svejedno boli. Uprkos svemu tome, na kraju krajeva, ja ipak iam neke privilegije. Tako da zaista svako može da se oseti diskriminisanim, ali uticaj diskriminacije je različit i zavisi od dinamike moći.

Hilari Klinton je bila najkvalifikovaniji kandidat u istoriji Amerike koji se kandidovao na izborima, a pobedio ju je pokvareni biznismen koji se hvali svojim napadima na žene.

Možeš li da napraviš poređenje između Amerike i Nemačke u pogledu položaja marginalizovanih grupa?
– Kada je rasizam u pitanju, bolja je situacija u Nemačkoj iz nekoliko razloga: govor mržnje se ne smatra slobodom govora kao u Americi, a zakoni koji suzbijaju govor mržnje i diskriminaciju se striktno sprovode. Takođe, policija se drugačije ophodi prema građanima, brutalnosti gotovo i da nema. Nije Nemačka oslobođena rasizma, ali je bezbednije nego u Americi. Takođe, žene su u boljem položaju. Ako govorimo o prezentovanju žena dovoljno je reći – Angela Merkel. Žena vodi zemlju i predstavlja je u svetu. Bez obzira da li je vole ili ne, nikada nisam čula da neko nipodaštava njene sposobnosti da vodi zemlju na osnovu roda. Taj način predstavljanja znači. Hilari Klinton je bila najkvalifikovaniji kandidat u istoriji Amerike koji se kandidovao na izborima, a pobedio ju je pokvareni biznismen koji se hvali svojim napadima na žene. Jel to mesto na kome se žene nalaze u našem društvu? Šta to govori devojčicama o njihovoj vrednosti? Ovakvo predstavljanje takođe je značajno, ali efekat očigledno nije pozitivan.

 Naša organizacija je pokrenula projekat medijske pismenosti usmeren na jačanje kapaciteta mladih za praćenje i kreiranje medijskog sadržaja. Šta je po tvom mišljenju najvažnija stvar koju studenti treba da nauče?
– Budite oprezni. Uključite se, nemojte samo konzumirati medije. Preispitujte način prikazivanja marginalizovanih grupa, pitajte se ko ima korist od takve slike o njima. Prepoznajte na koje načine vaše soptvene privilegije utiču na korišćenje medija. Ostanite budni.

Intervjuisao: Nemanja Marinović

International conference: The Global Human Rights Forums