Razgovarao: Strahinja Babin
Foto: Centar za marginu
Prošlo je gotovo deset godina od kako je Dr Jelena Srdanović Maraš započela svoje istraživanje na temu suicidalnih tendancija među LGBT+ mladima, što je teza i sa kojom je doktorirala dve godine kasnije. Ovo je pionirsko i još uvek jedino istraživanje na ovu temu u Srbiji. Dr Maraš je bila gošća Centra za marginu i Merlinka festivala na tribini „Prevencija suicida među LGBT+ mladima“ održanoj 5. decembra 2019. godine u Beogradu. Zašto su LGBT+ mladi u dodatnom riziku u odnosu na mlade iz opšte populacije, šta su protektivni faktori i zbog čega nema više istraživanja na ovu temu kod nas razgovarali smo sa Dr Maraš.
Doktorali ste sa ovom temom 2012. godine, a na tribini ste istakli da je tada situacija bila dosta lošija nego danas. Šta se to promenilo i gde je taj boljitak vidljiv?
Na lokalnom nivou, u sredini gde ja živim, LGBT+ zajednica je vidljivija. Postoji organizacija Grupa Izađi koja se aktivno bavi mladim LGBT+ osobama, u okviru koje se nalazi i besplatno savetovalište za mlade LGBT osobe, organizuju se grupe roditelja. Takođe, u Novom Sadu se u sklopu Festivala mentalnog zdravlja sada već redovno organizuju tribine na temu mentalnog zdravlja LGBT+ osoba.
Kako komentarišete to što ste još uvek jedina osoba koja se istraživački bavila ovom temom? Zbog čega ona nije više u istraživačkom fokusu?
Mislim da je to sudbina maarginalizovanih grupa, da ostaju i na marginama istraživačkih interesovanja. Kod nas se većina istraživanja izvodi i završava zahvaljujući posvećenosti jedne osobe, istraživača, a teško je započeti istraživanje sa svešću da ćete teško naći dovoljan broj ispitanika da napravite dobar uzorak iz kojeg ćete izvući validne podatke.
S obzirom na to da nema drugih stručnjaka iz vaše oblasti koji na ovu temu rade, da li su vas nekada kontaktirali drugi mediji za komentar ili se na neki način interesovali za ovu temu?
Sporadično. Još davne 2012. godine se novinar Denis Kolundžija interesovao za ovu temu i o tome napisao članak koji je objavljen u novosadskom dnevnom listu Dnevniku.
Kako treba medijski pristupiti ovoj temi i obraditi je, što u kontekstu izveštavanja, što u kontekstu masovne kulture, tako da ne bude okidač nekome ko se sa suicidalnim mislima bori? Serija „13 razloga“ je pokrenula ovo pitanje u stručnoj zajednici…
Svetska zdravstvena organizacija je dala preporuke za izveštavanja medija u slučaju suicida. Suština je u tome da se izbegne senzacionalizam, da se prenesu osnovne informacije, bez dramatizacije, uz obaveznu kratku informaciju gde se osoba može javiti za pomoć u slučaju da se oseća suicidalno. Suicid je veoma kompleksan fenomen, mnoge stvari su nam još nepoznate, ali o nekim protektivni i faktorima rizika znamo dosta. Tako je u suicidologiji prepoznat fenomen kontagioznosti, koji se ogleda u tome da se, naročito kod mladih i u zatvorenim sredinama, na primer u insititucijama, povećava rizik za suicid nakon izvršenog suicida neke osobe iz te grupe ili neke osobe sa kojom se mladi identifikuju. Suicidalni rizik se dodatno povećava ukoliko postoji dodatan stres koji se povezuje i sa načinom izveštavanja o suicidu, u smislu morbidnih slika, velikih naslova, iznošenja detalja o privatnom životu osobe i sl. Preporuke za medije koje sam pominjala se mogu naći prevedene na srpski jezik, na sajtu Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.
Homoseksualno orijentisani mladići su depresivniji i opažaju svoju porodicu kao manje funkcionalnu u poređenju sa heteroseksualno orijentisanim mladićima.
Istakli ste da je najveći izazov prilikom istraživanja bio uzorak. Koliko je bilo teško pronaći sagovornike na ovu temu?
Prilično je bilo izazovno, strategiju priklupljanja sam nekoliko puta menjala, na kraju se kao uspešna pokazala takozvana strategija lančanog uzorkovanja koja se preporučuje u istraživanjima na populacijama koje su zatvorene i do kojih je teško doći. Sastoji se u tome da se definišu veličina i karakteristike uzorka, kao i lokacija gde će istraživanje biti sprovedeno, a zatim se bira osoba koja pripada populaciji koja je predmet istraživanja – locator, koja preporučuje nove ispitanike lancem preporuke.
Šta su, prema vašem istraživanju, najčešći uzorci suicidalnosti kod mladih LGBT osoba i zbog čega su ugroženiji u odnosu na kontrolnu grupu? Da li je to izloženost diskriminaciji, ili nešto drugo?
Diskiminacija je po mnogim istraživanjima nesumnjivo faktor koji utiče na mentalno zdravlje LGBT+ osoba i na suicidalnost. U mom istraživanju, međutim, kao najznačajni faktor figurira depresivnost, koja je povezana sa suicidalnom ideacijom mladića homoseksualne orijentacije. Još neke varijable su se pokazale kao značajne, naročito način na koji osoba doživljava svoju porodicu. Homoseksualno orijentisani mladići su depresivniji i opažaju svoju porodicu kao manje funkcionalnu u poređenju sa heteroseksualno orijentisanim mladićima.
Šta su protektivni faktori?
Podržavajuća porodica i sredina u kojoj mlada osoba živi, kao i vršnjačka podrška su snažni protektivni faktori. Pokazalo se kao lekovito za mlade LGBT+ osobe ako su u prilici da imaju interakciju sa drugim mladim LGBT+ osobama, u okviru nekih organizacija, klubova za mlade, poput Društvenog centra Grupe Izađi, kakav postoji u Novom Sadu. Kada govorimo o prevenciji suicidalnog ponašanja veoma je važno rano prepoznavanje simptoma mentalnih poremećaja, naročito znakova depresivnosti i dostupnost službi za zaštitnu mentalnog zdravlja mladih.
Istakli ste više puta da porodica češto nije dovoljno sigurno okruženje, iako je važan protektivni faktor. Kako je učiniti bezbednijom za LGBT osobe?
Istakla sam da mladići homoseksualne orijentacije koji su učestovali u mom istraživanju svoju porodicu opažaju kao nedovoljno sigurno i podržavajuće okruženje. To je njihov doživljaj. Znamo da se porodice LGBT+ mladih i same suočavaju sa velikim izazovima u procesu prihvatanja seksualnog identiteta svog deteta koji je drugačiji od heteroseksualnog. Najčešće su porodice u ovom procesu same, izoluju se od svog najbližeg okruženja, zbog straha, stida. Nakon prvobitnog šoka, potrebno im je vreme da se adaptiraju na novu informaciju, odustanu od snova koje se imali za svoje dete, nađu načina da ponovo izgrade odnos bliskosti i poverenja sa svojim detetom. Svaka porodica je drugačija i svakoj je potrebno određeno vreme za ove komplikovane psihološke procese, od nekoliko meseci do nekoliko godina. Većina porodica ipak ovaj proces završi na dobar način, ne odbacujući svoje dete. Bilo bi sjajno kada bi porodice mogle da dobiju stručnu pomoć i podršku na ovom putu.
Šta je važno da znaju stručnjaci koji rade sa mladima?
Važna je rana detekcija simptoma mentalnih poremećaja i depresivnosti. Profesionalci koji rade sa mladima bi morali biti senzibilisani za rad sa LGBT+ mladima i upoznati sa obeležjima i izazovima razvoja seksualnog identiteta koji je drugačiji od heteroseksualnog, da budu upoznati i sa odgovarajućom terminologijom, da se kontinuirano informišu, šire svoja znanja. Dobra vest je da je u okviru Društva psihologa Srbije u toku formiranje Sekcije psihologa posvećene LGBT+ populaciji sa ciljem promovisanja važnosti senzibilisanosti i afirmativnih praksi u radu sa LGBT+ populacijom. Čini mi se da će to biti još jedno mesto koje će moći da osnaži profesionalce koji se bave mladima.
Kome se mladi mogu obratiti i kakvi sistemi podrške postoje, ili bi trebalo da postoje ukoliko ih trenutno nema?
Nažalost ja nemam pregled situacije u celoj državi, ali je sigurno da su službe za zaštitu mentalnog zdravlja jedan od načina da osoba dobije pomoć za psihološke teškoće. U Novom Sadu dodatno postoji Grupa Izađi koja ima besplatno savetovalište za mlade LGBT+ osobe, sa terapeutima koji su senzibilisani za rad sa ovom populacijom. Takođe u Novom Sadu postoji Centar Srce, koji se bavi pružanjem emotivne podrške osobama koje su u krizi i prevencijom suicida, gde se osoba može javiti i anonimno, potpuno poverljivo razgovarati telefonom ili mailom sa volonterima koji su obučeni za ovu vrstu podrške.
Senzibilizacija stručnjaka za rad sa LGBT+ mladima je od izuzetnog značaja, ne samo u sistemu zdravstvene i socijalne zaštite, već i u obrazovnom sistemu. Školski psiholozi i pedagozi, nastavnici su u neposrednom kontaktu sa decom i važno je da budu senziblisani i za ove teme, da mogu da prepoznaju znake rizika, decu koja su u patnji, da im priđu na pravi način i znaju gde da ih upute. Mislim da profesionalcima koji rade u obrazovnom sistemu nedostaje ovakva vrsta podrške.
Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu
