Razgovarala: Dragana Plazinić
U decembru prošle godine novinarka i pomoćnica glavnog urednika nedeljnika „Vreme“ Jovana Gligorijević dobila je nagradu za odgovorno izveštavanje i podizanje svesti o značaju poštovanja ljudskih prava. Ovo priznanje na Dan ljudskih prava dodeljuje pet organizacija civilnog društva okupljenih u Kuću ljudskih prava: Građanske inicijative, Beogradski centar za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava (JUKOM), Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za praktičnu politiku. Kako navodi „Vreme“, ova novinarka već duže vreme profesionalnim ali i ličnim angažmanom daje ogroman doprinos pravilnom razumevanju depresije i značaju podrške i solidarnosti sa obolelima od ove bolesti kako u porodici, tako i u celokupnom društvu. O nagradi i odgovornosti koju sa sobom nosi razgovarali smo sa Jovanom za novi broj „Promaje“.
U kojoj meri ovakva priznanja imponuju, a koliko nose dodatnu odgovornost sa sobom?
Povod za tu nagradu je bio specifičan jer sam je dobila za destigmatizaciju ljudi sa mentalnim bolestima, zato što sam pisala uvek i samo o svojoj depresiji. Na dodeli sam u šali rekla kako ljudi uglavnom za F dijagnozu dobiju terapiju, a ja dobila nagradu. E sad, pošto sam pisala baš o svojoj bolesti, ne osećam dodatnu odgovornost kad je reč o temi, jer sam već izručila i srce i creva pred čitaoce. Ali sama činjenica da dobijaš nagradu za doprinos ljudskim pravima te obavezuje da dobro paziš da ne proklizaš, da u svakom segmentu ljudskih prava zaista budeš dostojna te nagrade. S tim što ja koncept ljudskih prava doživljavam drugačije od ustaljene definicije. Za mene su to jednakost i solidarnost, da smo tu jedni za druge čak i ako se ne poznajemo.
Koliko je otvoreno pričanje o depresiji uticalo na odnos drugih prema Vama i u kojoj meri su ljudi koji se bore sa depresijom stigmatizovani u društvu?
Više je uticalo na moj odnos prema drugima. Filtrirala sam okruženje. Ko je bio spreman da razume, ostao je, ko nije, otpao je. Ne zato što me povređivalo ono što pričaju, nego zato što sam u svom, relativno slobodoumnom okruženju, uočila nedoslednost kod nekih ljudi. Konkretno, zalažu se za prava LGBT osoba, nose obuću izbeglicama sa Bliskog Istoka, a odbacuju ideju da ljudi sa mentalnim bolestima ne mogu na dugme da prestanu da se osećaju loše. Meni je to znak da nemaju volju da se obaveste i da razumeju. Odatle kreće stigmatizacija, bar kad je o depresiji i poremećajima raspoloženja reč. Kako žive ljudi sa težim poremećajima, psihozama i poremećajima ličnosti, bojim se da zamislim. Njih se stide ili plaše, zaziru od njih, oni su izolovani. Mi koji imamo „samo“ neuroze smo ipak visoko funkcionalni, pa mnogi i ne znaju da ti je nešto dok ne kažeš.
Iskreno, nisam imala pojma o razmerama poremećaja raspoloženja dok nisam javno progovorila i dok nisu počeli da mi se javljaju na Tviteru i Fejsbuku ljudi koji biju istu bitku. Većini je glavni problem to što ih okolina ne shvata ozbiljno. I to je najvažnija lekcija u ophođenju sa depresivnima, anksioznima i sličnima: slušati i razumeti, ne deliti savete, ohrabriti da odu kod lekara, ne govoriti da će proći samo od sebe ili da treba da se trgnu, jer je mnogima gore u životu nego njima, to jest nama. Znam ja odlično da mi je, spolja gledano, bolje nego milijardama ljudi na svetu, ali kad to čujem osećam se još gore jer mi se javlja osećaj krivice što sam „srećnija“ od većine, a ne osećam tu sreću, pa još ispadam i, kao, nezahvalna. A zapravo, nisam ni nezahvalna ni razmažena, nego se moj organizam zbunio i ne proizvodi serotonin u dovoljnoj meri i ne šalje ga tamo gde treba. Toliko je jednostavno.
uvek kažem da sam trenutno izlečena. Samo jedna depresivna epizoda u životu je vrlo retka i znam da su šanse da mi se bolest vrati praktično 99%. Ali ako sam jednom uspela da se izvučem, uspeću i drugi, treći i deseti put, jer sam tako odlučila. Odbijam da prihvatim da je depresija deo moje ličnosti, ona je nešto što me napada ili preti, a moje je da odolevam.
Na koji način ispravno izveštavati o ovim temama kako bi se na objektivan način uticalo na svest šire javnosti o problemu, ali i onih koji se sa depresijom bore?
Prvo, ne tražiti jedan uzrok kad se razgovara sa stručnjacima. Mnogo se u javnosti nakupilo čak i psihijatara koji su željni slave, pa se postavljaju kao gurui, maltene, kao da osnivaju svoje psihijatrijske pravce i onda izgovaraju stvari koje su zaista uvredljive za depresivne ljude. Na primer, ovo je zaista rekao jedan psihijatar, da su svi depresivci suštinski nevoljeni. Neki verovatno jesu, ali to da li si ti voljen ili nisi, ne može da se izmeri vagom, nego je stvar tvoje procene i osećaja. Ja se čitavog života u svom okruženju osećam ne samo voljeno, nego obožavano. I onda neko ko bi trebalo da je stručnjak kaže to na TV-u i moja majka provede dane preispitujući se da li me je dovoljno mazila kad sam bila mala. Ispravno izveštavanje je ono koje neće učiniti da se ijedan gledalac ili čitalac oseti loše, a koje će mu objasniti šta je depresija. Ona nije kao grip, pa sad svi koji imaju grip kašlju i imaju temperaturu. Osoba do mene i ja možemo imati istu dijagnozu, a da nemamo nijedan isti simptom. Volela bih da kolege novinari sagovornike među psihijatrima ne traže na Guglu, nego da pitaju one koji se leče, jer mi jako dobro znamo kako se ko kotira. Dalje, tu su razne grupe za samopomoć oko kojih se ljudi sa neurozama okupljaju i oni su uvek spremni da podele svoja iskustva. I treće, treba biti oprezan i sa srećnim pričama o izlečenju. Možda te sluša neko ko se bori i pomisli: „Evo, i njoj je uspelo i svima uspeva da se izleče, samo ja ne mogu da se iščupam.“ Zato uvek kažem da sam trenutno izlečena. Samo jedna depresivna epizoda u životu je vrlo retka i znam da su šanse da mi se bolest vrati praktično 99 posto. Ali ako sam jednom uspela da se izvučem, uspeću i drugi, treći i deseti put, jer sam tako odlučila. Odbijam da prihvatim da je depresija deo moje ličnosti, ona je nešto što me napada ili preti, a moje je da odolevam.
Izveštavanje o manjinskim grupama često je suprotno Kodeksu novinara Srbije – koliko je teško poštovati i koja su najčešća kršenja Kodeksa? Da li ste Vi ili Vaš listi nekada bili u situaciji da Kodeks prekršite?
Neopisivo sam ponosna što apsolutno nikada nismo ni ja ni moja redakcija prekršili Kodeks. I znate šta? Kodeks uopšte nije teško poštovati, to je jedan vrlo fleksibilan dokument, pa je moguće pisati i za tabloid, a nikad ga ne prekršiti. Problem je što neki ljudi koji misle za sebe da su novinari znaju da se ovde kršenje rešava samoregulacijom i da su sankcije nikakve, a da je publika često spremna da joj baciš bilo koga kog će uvaljati u katran i perje. Najlakše je iživljavati se na slabijima: nad decom, Romima, žrtvama nasilja… i onda zarad klikova imamo namerno kršenje Kodeksa.
Nikada ni u jednom mom tekstu neće se naći citat žrtve. Žrtve su u stanju traume, a trauma često podrazumeva da daju kontradiktorne iskaze.
Kada je nasilje u pitanju, postoje dva principa koja u domaćim medijima deluju nepomirljivo – presumpcija nevinosti i princip verovanja iskazu žrtve. Na koji način ih pomiriti i kako izbeći da prilikom izveštavanja na ove teme mediji osporavaju ili negiraju navode žrtve ili unapred etiketiraju optuženog kao nasilnika, monstruma i slično?
Mnogo pišem o nasilju nad ženama i čula sam da mi neke kolege zameraju što nikad ne citiram žrtve. Ja to vrlo namerno ne radim i nikada ni u jednom mom tekstu neće se naći citat žrtve. Žrtve su u stanju traume, a trauma često podrazumeva da daju kontradiktorne iskaze. Naravno da razgovaram sa njima, ali nikad ne citiram. I nikad ne ostajem sama sa njima, uvek je tu psiholog ili advokat. Koliko god obuka da sam prošla, ja sam ipak novinarka, a ne neko ko radi sa žrtvama i nikad neću biti sasvim sigurna da neko moje pitanje, izraz lica ili gest neće žrtvu dovesti do sekundarne traumatizacije. A onda, ako i objavim izjavu, treba da strepim od komentara na društvenim mrežama u kojima će neko nju da okrivi ili kritikuje i da je dovede do ivice. Ovaj princip sam prekršila samo jednom, kad sam pisala o ratnom zločinu silovanja na Kosovu, jer nije bilo drugog načina. Ali i tada sam pazila ne samo o zaštiti identiteta, već i o tome da ne prenesem ništa po čemu bi neko mogao da identifikuje te žene. Ja o nasilju nikad ne pišem na nivou pojedinačnog slučaja, nego na nivou društvenog fenomena. Zato nemam problem ni sa jezikom ni sa kršenjem pretpostavke nevinosti. Žrtva je žrtva, nasilnik je nasilnik. Tako ih imenuješ i to je to. I najbitnije: nikada ne pišem o živim sudskim procesima i jako se protivim kad kolege to rade. Tako da nemam problem s kršenjem pretpostavke nevinosti, jer uvek postoji makar prvostepena presuda. A od prošle godine, tu su i hitne mere. Pa sad, ako navodni nasilnik dobije meru udaljenja od 24 sata, naravno da ću paziti na pretpostavku nevinosti, ali ako mu tužilac odredi udaljenje od 30 ili više dana, znači da postoje ozbiljni dokazi da je nasilja bilo. Kad govorimo o verovanju žrtvama, češće su u pitanju žene koje čak i ne imenuju svoje nasilnike. Zato im moramo verovati dok se i ako se ne dokaže suprotno. I da, znam da sam pisala o Džoniju Rackoviću koji nije ni prijavljen policiji, ali ni on nije negirao da je uradio to što je uradio, a uz to je i poznat po takvom ponašanju. Tu nije bila vest da je Džoni Racković nekog seksualno uznemiravao, jer je to uobičajeno za njega. Vest je bila da mu se neko konačno suprotstavio.
Pojedini mediji ne prihvataju nadležnost Saveta za štampu. Koji su načini da se izađe kraj sa neetičkim novinarstvom u takvim okolnostima?
Ovo je i moja dilema. Ako je neko direktno oštećen, onda sud. Ako nije – ne znam. Ali znam da mediji koji neće da prihvate Kodeks, vrlo rado hoće da prihvate direktive političkih moćnika na vlasti, ko god da je na vlasti. U tom smislu, oni i nisu novinari, pa nema ni smisla da prihvataju Kodeks novinara, zar ne?
Kako komentarišete situaciju sa medijskim izveštavanjem o Jeleni Karleuši proteklih dana i kršenje ne samo Kodeksa, već i Zakona o izveštavanju? Šta je potrebno uraditi kako bi se sprečilo takvo delovanje tabloida?
Ceo slučaj je toliko prljav i gnusan da jedva čekam da sve dođe do suda. Ja sam feministkinja i nema potrebe da mnogo elaboriram šta mislim o tome. Ono što me je pogodilo, ali to je svuda u svetu tako, jeste činjenica da se u vreme tog skandala grupa ljudi kreće po snegu i vetru i ide pešice iz Kraljeva do Beograda, da bi poslali jednu plemenitu simboličku poruku koja se tiče egzistencije svakoga ko u ovoj zemlji živi, a javnost više zanima vulva Jelene Karleuše i ko je kome šta pisao u porukama, nego kako su ovi ljudi, bole li ih žuljevi, treba li im nešto.
Mediji koji neće da prihvate Kodeks, vrlo rado hoće da prihvate direktive političkih moćnika na vlasti, ko god da je na vlasti. U tom smislu, oni i nisu novinari, pa nema ni smisla da prihvataju Kodeks novinara.
Druga situacija desila se sa Barbarom Životić i nije samo zanimljiva iz ugla neobjektivnog i neprofesionalnog izveštavanja, već i zbog reakcija koje je izazvala. Može se reći da se na njenom primeru dobro vidi položaj žena, kako u medijima, tako i u Srbiji. Kako pokazati nekome da napravi razliku i kritikuje ono što, ne samo ona nego i svaka novinarka, u svom poslu obavlja bez seksističkih komentara?
Lako. Kao i kod svake kritike, ne kažeš „ti si takva i takva“ nego „tvoje uključenje u program je bilo takvo i takvo“. Javno sam je branila od seksističkih napada, ali ne bih išla toliko daleko da kažem da je Barbara Životić novinarka.
Da li nas sporna naslovna strana „Ilustrovane Politike“, na kojoj su prikazani noviraka Ljiljana Smajlović i novinar Veran Matić, koju ste kao članica grupe ‘Novinarke protiv nasilja nad ženama i osudili, opominje da je sloboda medija trenutno utopijska ideja, jer je pravljenje meta od novinara opet prihvatljiva stvar?
Sloboda medija i sloboda uopšte, uvek je utopijska ideja, jer se zanosimo da ćemo jednom da je osvojimo i onda ćemo večno da je imamo. I inače smo kao društvo skloni ekstremima, ili idealizujemo ili smo očajni. Međutim, tu mi pomaže feminističko iskustvo: feministkinje znaju da nema zauvek dobijenih bitaka. Zato mi nije jasno kako je moguuće da novinari i novinarke u Srbiji, sa svojim iskustvima, ne od devedesetih, nego od sedamdesetih na ovamo to nisu shvatili.
Jedna od aktuelnih stvari su svakako protesti koji se održavaju kako u glavnom gradu, tako u ostalim gradovima. Postoje li danas u Srbiji objektivni mediji, jer se čini da su podeljeni tako da se ili izveštava netačno od strane medija bliskih vlasti, ili se izveštava nekritički od strane onih medija koji podržavaju proteste? Gde se nalazi RTS u te dve krajnosti kada se o ovom pitanju govori?
Ja sam pogrešna osoba za ovo pitanje jer je novinarstvo kojim se ja bavim novinarstvo sa stavom. Zaista nisam videla nikakvo nekritičko izveštavanje sa protesta, jer tu nema šta da se kaže osim koliko je ljudi došlo, ko je govorio i kako je reagovala vlast. Drugo, i u tome sam beskompromisna, a može se i proveriti u mojim tekstovima o prethodnim vlastima: novinarstvo nije novinarstvo ako ne nervira vlast. Mi smo čuvari javnog interesa, most između njih i građana, ali smo i sami građani, oni treba da nas se plaše i mi treba da budemo onaj kamen u cipeli koji će da ih žulja. Svakoga ko ikada dođe na vlast. Ali mi smo to prestali da budemo onog dana kad su neki novinari i urednici, umesto da budu kamen u cipeli, rešili da budu krpe koje će vlastima glancati cipele.
I pored zvaničnog objašnjenja, čini se da Er Srbija, zabranom Vašeg lista, kao i „novina sličnog sadržaja“ učestvuje u cenzuri određenih medija. Pored tog jednog primera, koliko ste kao novinarka i kao urednica Vremena doživeli slične pokušaje cenzure?
Dovoljno je prebrojati oglase u Vremenu i to videti. Pritisak na nas ide s te strane. Naše oglašivače zovu, zastrašuju, prete im da neće moći da posluju u Srbiji, traže da se iskupe plaćanjem oglasa u podobnim medijima. Ali ajde da ne pričamo samo o Vremenu. Nedavno je dodeljena Ninova nagrada, najuglednija književna nagrada u regionu. Kad pogledaš sponzore, tamo stoji „jedna privatna i jedna državna kompanija koje žele da ostanu anonimne“. Piše sitnim slovima, mnogi nisu primetili. U tim sitnim slovima upisana je suština pritiska na nezavisne medije.
Mi smo čuvari javnog interesa, most između njih i građana, ali smo i sami građani, oni treba da nas se plaše i mi treba da budemo onaj kamen u cipeli koji će da ih žulja. Svakoga ko ikada dođe na vlast. Ali mi smo to prestali da budemo onog dana kad su neki novinari i urednici, umesto da budu kamen u cipeli, rešili da budu krpe koje če vastima glancati cipele.
Kupovina Prve i O2 televizije obeležila je kraj prošle godine. U kojoj meri jeste ili će biti ugrožena sloboda medija ovim potezom?
Moraćemo da sačekamo i vidimo. Ne nadam se ničemu dobrom.
Da li će ostanak nekih emisija na ovim televizijama biti pozitivna stvar kao dokaz da cenzure nema, ili će se slati lažna slika demokratije i slobode medija? U kojoj meri to može da bude problematično?
Trudim se da ne patim od viška moralne temperature. Važno je da emisije poput 24 minuta idu na nacionalnim frekvencijama. Gašenje Utiska nedelje dovelo je do toga da više ni na jednoj nacionalnoj TV nema ozbiljne političke emisije u kojoj se može čuti više različitih mišljenja. A kroz šta prolaze autori tih emisija da bi mogli da ih emituju, samo oni znaju. I ne zameram nikome na kompromisima ako je to cena slobode da tih pola sata ode u etar na nacionalnoj frekvenciji.
Kakav je Vaš stav po pitanju cenzure rijaliti programa- da li bi to otvorilo vrata instistucionalizovanoj cenzuri medija?
Apsolutno. Ako to dozvolimo, moje prvo pitanje je ko ili šta je sledeće.
Za kraj: utisci o seriji „Svet novina“ („Press“)? Kako sprečiti da se od informacija i priča koje treba da informišu ne prave priče koje služe da zabavljaju?
Nikako. To jeste i poenta serije. Prvo, ljudi iz ne-novinarskog sveta treba da znaju da je „Press“ apsolutno autentičan prikaz načina na koji mediji funkcionišu. Sve je zaista onako kako je prikazano. Mediji koji su ugledni i pristojni zarađuju manje od tabloidnog đubreta, imaju klopke za miševe po redakcijama, ali zato na redakcijskim sastancima novinari mogu da se posvađaju sa urednikom i da padnu teške reči bez straha od posledica. U tabloidima su velike plate, dizajnerski enterijer, ali se svi tresu od straha kad je glavni urednik namršten i redakcijski sastanci su njegove propovedi, a ne diskusija. I naravno, urednici i vlasnici su uvezani sa političkim i biznis establišmentom i pišu u njihovom interesu, a ovi ih drže u šaci, dajući im privid da imaju neku moć. „Zabavno izveštavanje“ je samo izgovor za blaćenje i razvlačenje. Videćemo šta će biti u narednoj sezoni, ali mislim da je kraj prve sjajan jer poručuje da je sukob između ova dva pristupa novinarstvu večit i da nema pobednika.
Autorka teksta je alumnistkinja Škole medijske pismenosti Centra za marginu
