Razgovarala: Marija Antić
U okviru tribine „Seksualno nasilje: zakon jače(g)“ u organizaciji Udruženja građana Centar za marginu, novinarka televizije N1 Marija Antić vodila je razgovor sa Kristinom Kastelec, aktivistkinjom i žrtvom seksualnog nasilja. U ovom broju „Promaje“ donosimo vam kompletan intervju.
Kristina, ti si danas moja sagovornica, kao neko ko je preživeo seksualno nasilje. Koliko ti je danas teško da govoriš o ovoj temi?
– Uvek je teško da se govori o toj temi, mislim da nikada ne prestaje da bude teško, ali vremenom se pravi ta distanca od traume. Ako pričam o njoj, ja traumu opet preživljavam i postoje neki mehanizmi koje koristim, iako je i dalje jedno izuzetno bolno iskustvo.
Ja, iz uloge novinarke, imam problem sa tim da te, kada te pitam da sve ovo ponovo govoriš, na neki način teram da sve ponovo preživljavaš, zato mi je bilo bitno da nam to kažeš. Zašto si se odlučila da javno govoriš o tome i u kom trenutku si donela tu odluku?
– To je delimično zbog ličnog osećaja krivice koji sam osetla odmah nakon što sam postala žrtva seksualnog nasilja, a delimično zbog odgovornosti koju sam osećala prema zajednici. Ja sam jako dugo ćutala i niko, čak ni moji prijatelji, nisu znali šta sam preživela. Kada sam razgovarala sa svojim prijateljima shvatila sam da je mnogo mojih drugarica preživelo slična ili ista iskustva. Shvatila sam da niko ništa ne radi po tom pitanju i zapitala se kada će neko krenuti da otvara tu temu. Onda mi se 2015. godine obratila novinarka iz „VICE“-a i pitala me da li bih pričala ispred organizacije „Da se zna“ u kojoj sam tada radila. Dok smo bile na kafi spomenula sam joj da sam i sama bila žrtva seksualnog nasilja i ona me je pitala da li bih govorila o toj temi. Ja sam razmišljala par dana, shvatila sam da želim da pričam o tome i na taj način doprinesem edukaciji i informisanju drugih ljudi, želela sam i da se ljudi koji su preživeli slično ne osećaju potpuno usamljeno.
Kada si prvi put bila silovana?
– Prvi put sam bila silovana kada sam imala 13 godina, u pitanju je bio tadašnji dobar drug, odnosno neko za koga sam mislila da mi je dobar drug. Uspeo je da me na prevaru, znajući mene koja sam uvek bila tu da pomogne, nagovori da se nađemo. Rekao mi je da mu treba pomoć i pretukao me je i silovao zato što sam lezbejka. On je u tom trenutku bio dve godine stariji, imao je petnaest godina. U kasnijim porukama koje je slao mojoj prijateljici, koju je takođe silovao, rekao je da je on morao da me prevaspita i izvuče iz homoseksualnosti i vrati na pravi put. Nastavio je da me proganja narednih pet godina.
To je neko ko je ostao u tvom okruženju?
– Da.
Da li si tada razmišljala da prijaviš to što se dogodilo?
– Ne, u trenutku kada se desilo to i kada sam uspela da pobegnem do kuće već sam znala, odnosno u tom trenutku sam mislila, da nikada nikome neću reći za to što se desilo.
U porukama koje je slao mojoj prijateljici, koju je takođe silovao, rekao je da je on morao da me prevaspita i izvuče iz homoseksualnosti i vrati na pravi put.
Zašto si mislila da nikome nećeš reći?
– Zbog krivice, sramote i pitanja poput -Da li sam ja nešto uradila? Da li sam ja tu nekako kriva? Da li sam ja mogla da se odbranim? Da li nisam bila dovoljno jaka? A možda najviše od svega, zato što nisam želela da povredim svoje roditelje i tog zaštitničkog stava prema njima i prema porodici generalno. Ako je mene moralo da boli, nije moralo i njih. Međutim, vremenom sam shvatila da to baš ne funkcioniše tako i vremenom je postajalo sve gore i gore.
U vezi sa pitanjem krivice i pitanjem „Da li sam morala da se odbranim?“- da li misliš da je to uzrokovano predrasudama po kojima ukoliko se ne braniš nisi silovana?
– Ima toga. Ja sam često kroz razgovor sa prijateljima i prijateljicama koji su doživeli seksualno nasilje pričala na tu temu. Svi oni su govorili da bi meni trebalo da bude lakše jer sam ja bar uspela da zgrabim kamen i udarim ga u glavu i pobegnem. Međutim, šta god da uradiš nikada ne misliš da je dovoljno dobro, zapravo sve vreme ne možeš da veruješ da se tako nešto desilo upravo tebi. Ono što dobijamo iz medija jesu tvrdnje da je uvek krivo nešto drugo. Uvek je kriva devojka, kriva je suknja, to što je ponoć i mračna ulica, uvek se govori o nekom manijaku, ludaku, pravom negativcu. Kada dođeš u tu situaciju ne možeš da poveruješ pod kojim sve okolnostima se dešava tako nešto. Onda slede pitanja – Zašto se meni desilo? Kako baš meni? Sve te predstave koje dobijamo iz javnosti, medija i okruženja utiču na to kako mi iznutra percipiramo šta nam se desilo. Meni je bilo potrebno mnogo vremena da shvatim da nisam kriva i da je jedini krivac uvek silovatelj i nasilnik.
Jesi li nekada posle tog događaja bila u situaciji da budeš u društvu ljudi koji nisu upoznati sa tvojom pričom, a da čuješ poznate fraze poput „meni to nikada ne bi moglo da se desi“ ili „kada bi mene neko napao ja bih uradila to i to“ i kako reaguješ na to?
‘ Osećam se isfrustrirano. To me frustrira i razbesni, ali mogu da razumem jer je to negde zaista iskonski strah koje žene osećaju. Negde imaš tu svest da si ugrožen i onda je lakše da okriviš neku devojku da bi udaljio problem od sebe. Te osobe onda misle: „Daleko bilo, to se dešava nekom drugom, ja dovoljno pazim i meni to ne bi moglo da se desi“. To je zaista zastrašujuća činjenica i shvatanje da to ne mora da bude manijak, to može biti neko koga poznajemo, član porodice, prijatelj, komšija, momak, devojka i sve to postaje mnogo stvarnije.
Interesantno je to što kada inače razmišljamo o nasilniku mi zamišljamo mračnu ulicu. Međutim, statistika kaže da je upravo slučaj da je silovatelj najčešće neko koga poznajemo, kao u tvom slučaju. Jesi li nekada kasnije razmišljala da kažeš roditeljima šta se desilo?
– Meni je dugo cela familija bila blokirana na fejsbuku i jednom prilikom kada sam bila loše napisala sam „pismo porodici“ i ljudi su reagovali na to prilično burno, to je prenelo nekoliko portala. Tada sam dobila poziv od tate i mi jesmo pričali o tome, doduše kratko, ne detaljno i samo o tom prvom putu, ne drugom, jer je i njima teško da pričaju o tome. I njima je lakše da ignorišu to. Bilo je par razgovora i meni je važan osećaj da, ukoliko zatreba, mogu da im se obratim, imam njihovu podršku, iako to ne radim baš često.
Da li ti je lakše što roditelji sada znaju šta se desilo?
– Na neki način da, ali ipak izbegavam sa porodicom da pričam na tu temu. Mnogo mi je lakše da na tribini javno govorim o tome. Jako mi je teško da vidim njihovu bol, a možda me najviše plaši to da mi ne postave neko pitanje poput: „A zašto si bila tamo?“, „A zašto si to i to?“. Mislim da ne bih podnela da to čujem od svojih roditelja.
Rekla si „pričali smo samo o prvom putu“, to znači da se to ponovilo više puta?
– Drugi put je bilo kada sam imala petnaest godina, u prvom razredu srednje škole. Nije bio prijatelj, više poznanik, neko ko me je pozvao da mi objasni fiziku, međutim do toga nije došlo. Tada on nije znao da sam gej, tako da tada seksualna orjentacija nije imala veze s tim, samo sam se našla u pogrešno vreme na pogrešnom mestu sa pogrešnom osobom. Treći put se desio kada sam imala sedamnaest godina, u pitanju je bio neko duboko homofobičan. Na njegovo insistiranje da imamo seksualni odnos ja sam mu rekla da sam lezbejka i to je eskaliralo u nasilje.
Zapravo je dva od tri puta muškarac mislio da ćeš promeniti svoje seksualno opredeljenje ukoliko imaš seksualni odnos sa muškarcem?
– Ja sam se dugo pitala kako neko može da misli tako nešto, onda sam saznala za termin korektivno silovanje i pročitala stotine priča lezbejki, kvir žena, biseksualki iz Brazila i Južne Afrike gde je to gotovo svakodnevna praksa. I to jeste zločin iz mržnje, što je istovremeno bilo meni lično najteže da shvatim i svarim, to saznanje da me neko gleda i mrzi me ne znajući ništa o meni, ne znajući ko sam.
Kome si se prvi put požalila da si žrtva silovanja?
– Bila sam pri kraju prve godine srednje škole, imala sam prijateljicu u koju sam bila beskrajno zaljubljena, koja mi je igrom sreće i sudbine sada devojka. Ja sam zapravo pokušala da joj kažem, ali dugo nisam mogla da izgovorim te reči, trebalo mi je još godinu dana da uspem da samo napišem to što se desilo i dam prijateljici da pročita. Bilo mi je jako neprijatno da kažem da sam žrtva i bilo mi je jako neprijatno da to drugi ljudi znaju i da me percipiraju kao slabu ili žrtvu. Taj bol, trauma, postraumatski stres i sve što ide uz to blokira. Dok se nisam potpuno raspala, nisam uspela da kažem. Onda sam krenula da govorim svima. U tom trenutku sam odlučila da presečem i na pitanja „Kako si?“ ne odgovaram sa „dobro“ kao obično, već „loše“. Zašto – zato što imam napade panike, ne spavam već dve nedelje, ako spavam budim se iz košmara, uplakana i preznojena. Tada sam se iznenadila koliko ljudi me je razumelo i mnogo prijateljica mi je reklo tada da su preživele nešto slično. Teško je početi da pričaš o tome, ali kada počneš ne možeš da staneš jer ti je potrebno da te neko razume, da je tu.
zastrašujuća je činjenica i shvatanje da to ne mora da bude manijak, to može biti neko koga poznajemo, član porodice, prijatelj, komšija, momak, devojka i sve to postaje mnogo stvarnije
Da li je to momenat kada kažeš sebi – Ja nisam kriva, nasilnik je jedini kriv i nisam manje vredna zbog toga što mi se desilo?
– Da, razgovor promeni percepciju. Sećam se da sam pričala sa prijateljicom i bila sam u jako lošem stanju, govorila sam gomilu stvari poput – i onda sam ja mogla da uradim ovo ili ono, ja nisam to uradila itd. Ona je zastala, ispričala svoje iskustvo i pitala me: Da li bi tako nešto rekla meni? Ja sam odmah počela da je branim i govorim joj da nije kriva. Tada sam naučila da je uvek teže reći sebi da nisi kriv i da je uvek lakše validirati tuđu bol. Uvek je najteže suočiti se sa tom sopstvenom krivicom. Ali svaki put kada mi je teško setim se svih tih ljudi i kako njima nikada ne bih rekla ništa slično što govorim sebi. Onda bes prebacim na nasilnika i imam više saosećanja prema sebi.
Jesi li tražila psihološku pomoć?
– Da, ali tek 2016. godine. Čula sam horor priče za psihijatre i psihologe i imala sam ogromnu zadršku od toga. U tom periodu živela sam sa tadašnjom devojkom koja je otišla na par nedelja da položi neke ispite i onda sam shvatila da mi je jako loše, da ne smem sama da izađem iz kuće. Onda sam se raspitala oko psihoterapeuta i našla sjajnu psihoterapeutkinju, iako sam opet odustala jer „mogu ja to sama“, sve do avgusta ove godine od kada intenzivno idem na terapiju i zaista pomaže. Postoji ogromna stigma oko mentalnog zdravlja, ali je meni beskrajno pomogla i beskrajno mi pomaže i dan danas.
Ti si danas aktivistkinja, neko ko se bori za prava LGBT+ populacije. Da li se sećaš momenta kada si shvatila da ne želiš više da ćutiš i želiš da ispričaš svoju priču kako se i drugi ne bi osećali usamljenim?
– Ja sam od druge godine srednje škole pokušavala da stupim u kontakt sa nekom LGBT organizacijom, onda sam volontirala na Prajdu, sve do 2016. godine kada se nas nekoliko okupilo i osnovalo organizaciju „Da se zna“, u kojoj ja više ne radim. Plan je bio da se bavimo isključivo nasiljem i diskriminacijom, da imamo portal i evidentiramo sve slučajeve nasilja. Pravili smo svoju bazu, ljudi su se javljali i to je bio momenat kada sam počela da izlazim i javno govorim o tim temama.
Kada je reč o predrasudama koje se javljaju u vezi seksualnog nasilja, šta tebe lično, kao nekoga ko je preživeo seksualno nasilje, najviše nervira da čuješ?
– Od najosnovnijih „žrtva je kriva“, do „ne postoji nasilje u braku“, „ne postoji nasilje u vezama“, „muškarci ne mogu biti silovani“, „šta si nosila?“, „da li si pila?“. Svako pitanje i svaki stav koji potpuno relativizuje stravičnu traumu koju neko preživi i pokušaj da se krivi nešto osim samog silovatelja.
Da li je, na osnovu tvog iskustva, društvo dovoljno senzibilisano da pruži pomoć i podršku žrtvama seksualnog nasilja i silovanja? Pritom ne mislim samo na institucije, već i na civilni sektor.
– Apsolutno ne. Svaka čast sjajnim ljudima koji se bave time, pre svega Autonomnom ženskom centru, to su žene koje se mentalno, fizički i svakako bore da pomažu drugim ženama, idu sa njima na kafu, pričaju telefonom, idu sa ženama da prijave nasilje i prate sudski proces od početka do kraja. Jako je teško baviti se time. S druge strane, institucije su, najblaže rečeno, pakao. Ja nikada nisam bila na sudu, niti prijavila nasilje, ali iz iskustava žena koje su bile, čak i kada dobiju slučaj, čak i kada nasilnik ode u zatvor, sam taj proces predstavlja još jednu traumu za žene, možda je i traumatičniji nego samo iskustvo. Kako takav sistem može biti okej? Organizacije civilnog sektora stalno pričaju hladno, klinički, to i to ćemo uraditi, toliki je budžet itd, ali uopšte nisu senzibilisani. Da bi bio dobar aktivista moraš biti dobar čovek. Tačka. Ti moraš biti pristojno ljudsko biće, ti moraš zauvek ostati otvoren i shvatiti da nikada nisi do kraja senzibilisan, da konstantno učiš i rasteš.
Mislim da je jako bitno reći da, kada se piše, izveštava i razgovara sa žrtvama nasilja, novinari moraju biti posebno senzibilisani. Žrtva vama otvara dušu i priča jednu bolnu priču. Iako je možda prevazišla traumu koja se dogodila i dalje je to nešto jako intimno što deli sa vama. Dok razgovaramo, stalno imam strah da ne upotrebim neki termin koji nije primeren, ako jesam ne zameri, molim te. Hoću da te pitam, šta bi volela da znaju ljudi koji tek sada razmišljaju o stupanju u seksualne odnose? Šta bi volela da imaju u glavi, iako ih to neće zaštititi od silovanja ili seksualnog nasilja?
– Kada sam otišla na prvu terapiju i mislila „možda sam mogla drugačije“ i da li bi trebalo da se nekako pripremim, upišem borilačke veštine ili tako nešto, meni je terapeutkinja rekla da sam u tom trenutku mogla da imam i nož, ali to ne bi sprečilo nameru nasilnika. Želela bih da im kažem da znaju da uvek u svakom trenutku imaju pravo da kažu „ne“, to ne mora da bude glasno izrečeno „ne“, tvoj govor tela ponekad govori umesto tebe. Ti nisi kriv ako se zalediš, ako imaš napad panike, ako ti nije dobro. Ne postoji adekvatna reakcija na nasilje. Ukoliko osoba ne ispoštuje tvoju telesnu autonomiju na bilo koj način – ta osoba je nasilnik. Volela bih da svaka osoba voli sebe toliko da nikada sebe ne krivi za nešto što joj se desilo, a nije htela da joj se desi.
Da li misliš da bi nešto u tvom životu bilo drugačije da si odmah prijavila silovanje kada se desilo?
– Često se vraćam na to. Da sam prijavila prvi put, čak i da nije postojala adekvatna reakcija policije i institucija, ja bih dobila neku vrstu psihološke podrške, ne bih morala da kroz sve prolazim sama. Možda ne bih bila u toj meri suicidalna i definitivno ne bih prošla kroz neke užasne stvari kroz koje sam prolazila sama. Možda čak ne bi došlo do tog drugog i trećeg puta. Ne možeš promeniti prošlost i sve to su neke naučene lekcije. Ja sam ovo što sam ne zbog toga što mi se desilo, već zbog snage koju sam našla u sebi da bih to preživela i to jeste na neki način napravilo od mene ono što sam. Volela bih da nije moralo na taj način, ali jeste. Da mogu da vratim vreme, mislim da bih prijavila. Na neki način sve ovo što radim i što pričam jeste zato što mislim da sistem mora da se menja. Sistem neće promeniti ljudi koje nije briga, promenićemo mi kojima je stalo, svi zajedno. Sistem nije ništa nepromenljivo, zacrtano u kamenu. Nadam se da ćemo što pre živeti u društvu gde niko neće morati da sistemski prolazi kroz dodatnu reviktimizaciju i gde će moći da dobije podršku.
Transkript: Marija Milutinović i Julijana Spasić, studentkinje Škole medijske pismenosti
