Razgovarao: Nemanja Marinović
Foto: Nada Kostić, Lana Nikolić privatna arhiva
Ona je omladinska aktivistkinja, novinarka i članica Udruženja studenata sa hendikepom iz Beograda. Za sebe kaže da je filozofkinja i sanjarka koja voli da menja svet. Život živi punim plućima ne uprkos, već u harmoniji sa hendikepom koji je, lekarskom greškom ili spletom okolnosti, dobila na rođenju. Tada joj je dato ime Milanka, ali čitavog života je znaju po jednom kraćem, originalnom slovenskom imenu. O svom detinjstvu, najlepšim i najluđim uspomenama, kao i aktivizmu i daljim planovima i željama za Promaju govori Lana Nikolić.
Odrasla si na selu, okružena prirodom. Kako je izgledalo tvoje odrastanje?
Moram da kažem da me ovo niko nikad nije pitao i da mi je zato posebno drago da odgovorim. Moje odrastanje je stvarno bilo kao iz nekog nestvarnog sveta – jako blizu prirodi i životinjama. Skupljala sam seno, brala i sadila povrće i voće, gledala sam kako se rađaju životinje, to je posebno lepo iskustvo. Moja sestra i ja smo bile sjajan tandem, igrale smo se lutkama, pravile kolače od blata, salate od biljaka… Čuvala sam sa dekom ovce, sedela pored reke, stalno bila pored drveća i na travi, znala sam satima da posmatram listove biljaka, mrave, cvetove. Takođe sam mnogo, mnogo čitala i crtala. Pored toga, razgovarala sam puno sa dekom, tatom i mamom, svašta me je zanimalo, a njih nije mrzelo da mi odgovaraju svaki čas.
Koje su najlepše uspomene koje pamtiš iz detinjstva?
Divnih uspomena ima mnogo: kad mi je tata doneo prve vodene bojice (još ga vidim s kesom na vratima, i posle mamu kako mi pokazuje da umočim četkicu u boju), pamtim scenu kad se rodilo tele pa sam ja klekla u slamu i poljubila ga u njušku dok je još bilo svo mokro, pamtim kad je tata oživljavao jagnje što je ostalo bez vazduha u toku porođaja – i uspeo je. Pamtim kako me mama uči da sadim cveće, kako mi čita knjigu, kako se igram sa sestrom. Najdraža uspomena mi je kad sam pošla u školu, pa se tata vratio sa analiza srca iz Beograda. To mi je tad bilo tamo negde. Toliko sam se zatrčala i udarila o njega, da sam slomila naočare. Mnogo su me podržavali i voleli u porodici, tako da sam nekako bila stvarno presrećno dete, ali uvek s dozom zamišljenosti i zapitanosti nad svetom.
Srednja škola je turbulentni period, kada se tražimo i eksperimentišemo sa izgledom, muzičkim ukusom i slično. Kroz koje je sve faze Lana prošla i da li neka od njih možda još uvek traje?
Prošla sam kroz mučenje u pokušaju da se uklopim – nosila sam farmerice i obične bluze u osnovnoj školi. Svaki modni ispad, kao na primer majica preko bluze, neke minđuše ili čak, malo šminke, nekako je delovao čudno jer sam samo ja to radila. Dosta sam menjala frizure, i to naglo, šišala sam kosu na različite načine. Uopšte se nisam se osećala prijatno, stalno sam čitala i crtala, mada sam nekako uspevala da barem izgledam kao svi ostali. U srednjoj školi sam otkrila rok muziku i tad se sve otvorilo – počela sam da se oblačim samo u crno, da se jako šminkam, uspela sam da nabavim MP4 plejer od prve stipendije, što je tada bilo čudesno imati, pa sam stalno slušala muziku. Nosila sam farmerice i crne bluze, imitaciju starki, imala sam dugu crnu kosu i mnogo nakita, posebno narukvice sa šiljcima. Nisam mnogo tražila putanju, kad sam jednom ušla u rok i sve ostale tokove, osećala sam se kao da sam tačno tamo gde pripadam. Danas se oblačim onako kako se osećam, ali i to zna da bude neobično, mada se još od početka fakulteta ne trudim da se namerno izdvojim i da provociram tim nekim buntom. Jedino što je ostalo od tog perioda otvorenog bunta i filozofske zapitanosti je pirsing i šiške u raznim bojama, trenutno su svetlo roze, mada ih možda i ofarbam. Rekla bih da mi je sada najvažnije kako se osećam, a ne koliko se od moje neobičnosti i slojevitosti vidi spolja.
Šta je najluđe što si uradila u životu?
Majko mila, dugačak je spisak, teško da mogu jednu stvar da izdvojim. Zavisi s koje strane gledaš – šta je najluđe drugima ili meni. Drugima je na primer omiljen moj skok padobranom, a ja se tad uopšte nisam osećala kao da radim nešto ludo. Najluđe mi je bilo kad sam naučila da sama uđem u kadu, naravno, u vreme kada sam živela sama u stanu i ne bih mogla nikog da pozovem ako je frka. Uspela sam i osećala sam se kao da sam se popela na vrh planine. Možda je u top momentima to vreme i kad sam bila jako anemična, a nisam znala da je tako i stalno mi je bilo loše i onesvešćivala sam se onako napola, pa sam zvala druga i drugaricu da idu sa mnom na radio da bih se manje bojala, jer sam morala da radim emisiju. Stvarno nije imao ko da me menja, bilo je leto, ceo grad stoji, svi na odmorima, a ja došla na emitovanje i kažem kolegama ,,sad ozbiljno, ako vidite da sam se onesvestila, puštajte tri pesme, ne paničite i samo me zalijte vodom”. Između govornih segmenata inače idu dve pesme. Naravno, sve prošlo super, adrenalin radi, a i kolege su bile super smirene. Meni to mnogo znači, kad ljudi oko mene ne dižu paniku kad mi nije dobro. Nekako se tad nisam osećala kao da radim nešto ludo, to mi je bilo normalno, ali vidim da kad prepričavam ljudima odmahuju glavama u stilu,,ti nisi normalna”, pa računam da je dobar kandidat za najluđi postupak.
Koliko si se profesionalno tražila i u kom trenutku si shvatila da će novinarstvo biti tvoj poziv?
Izuzetno dugo sam se tražila profesionalno – od malena sam htela da budem kardiohiruškinja, pa sam tu odluku promenila jer znam kakvo nam je društvo i da ne bih mogla u oblasti medicine da očekujem nikakav ravnopravan tretman. Užasno mi je bilo teško kada sam odustala od toga u trećoj godini gimnazije. Potom sam želala da budem umetnica, dizajnerka, slikarka, da studiram filozofiju ili istoriju umetnosti, a završila sam Opštu književnost i teoriju književnosti, slučajno, kao što to obično biva sa velikim stvarima u životu, zato što u mojoj kući u to vreme niko nije radio, nismo imali novca i znala sam da moram da upišem nešto gde ću sigurno da upadnem na budžet. Potpuno slučajno sam kliknula na link te katedre na sajtu Filološkog fakulteta i znala sam da sam našla program koji želim, nešto što obuhvata filozofiju, književnost i umetnost. U novinarstvo sam ušla potpuno slučajno, postala sam deo studentske redakcije ,,Dvestadvojke” i tako je sve počelo. Kad sam prvi put ušla u studio na četvrtoj godini studija, znala sam da sam našla ono čime želim da se bavim, s tim što je meni danas podjednako važan aktivistički rad kao takav, rad sa mladima uopšte, kao i rad sa mladima iz osetljivih grupa i tudim se da to preklopim sa radijom, da sve bude jedno.
Ko su tvoji uzori?
Nikad nisam imala uzore u drugim ličnostima, osim u roditeljima, Branku Miljkoviću u poetskom smislu i nekim izuzetnim prijateljima, čija imena ne mogu da navodim, da se ne naljute što ih eksponiram.
Najluđe mi je bilo kad sam naučila da sama uđem u kadu u vreme kada sam živela sama u stanu. Uspela sam i osećala sam se kao da sam se popela na vrh planine.
Situacija u medijima danas nije najbolja, šta bi poručila studentima – mladim novinarima koji tek ulaze u taj svet?
Da ostave neko vreme da uče i ne prosuđuju, da upijaju rad kolega, da budu hrabri, da izdrže sve te probne periode koji dođu kad misliš da sve što radiš ništa ne valja, da ne sumnjaju u sebe previše nego da negde uvek znaju koliko su dobri ili dobre, da jedu na vreme (ovo je bukvalno najvažnije), da plaču kad im se plače na poslu, a onda da se umiju i nastave dalje, da budu spremni da prihvate kritiku i da je uvaže i najvažnije – da nikada ne pristaju na kompromise u koje ne veruju, da ne dozvole da se plaše da nešto urade zbog situacije u zemlji, nego da uvek postupaju imajući u vidu interese javnosti i onih u čije ime govore. U novinarstvu su lične stvari sekundarne, a primarno je pričati o važnim stvarima koje prevazilaze nas kao pojedince, a istovremeno nam daju snagu da mi kao baš takvi pojedinci osvestimo kolika je snaga u nama i kolika je moć promene i pozitivnog uticaja na društvo uopšte, a posebno na mlade.
Osobe sa hendikepom su nevidljive u našem društvu, a medijska reprezentacija često nije adekvatna. Kako bi mediji trebalo da izveštavaju na ove teme?
Nedavno sam za potrebe treninga za medije Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije napravila Priručnik sa savetima kako bi mediji trebalo da izveštavaju i on se može naći na sajtu socijalnoukljucivanje.gov.rs. Ukratko rečeno, treba da izbegavamo termine, fotografije, kadrove i muzičke podloge koje podstiču sažaljenje i divljenje, da ne koristimo termine ,,invalid” i ,,hendikepiran”, kao ni termine koji se odnose na dijagnozu i da umesto toga govorimo ,,osoba sa hendikepom/ invaliditetom”, da se uvek trudimo da akcenat stavimo na osobu, a tek potom na nešto što je čini različitom, da ne hvalimo preterano njena dostignuća samo zato što se razlikuje, da nikad ne pitamo o nastanku hendikepa, osim ako nije posebno važno za priču, a imamo dozvolu osobe. Mnogo je važno da kao novinari i novinarke shvatimo sa su to osobe i da to nisu tamo neki ljudi, nego da i mi možemo da postanemo neko od njih u bilo kom trenutku. Oni nisu samo priča ili samo izvor, nego ljudi koji zaslužuju jednako uvažavanje i poštovanje, onakvo kakvo bismo voleli da neko ukaže nama.
Svaki tvoj javni istup je društveni aktivizam jer povećava vidljivost jedne od najmarginalizovanijih grupa u našem društvu. Često si govorila o infrastrukturi i kretanju o javnom prostoru, međutim često se previđaju podaci koji pokazuju da su osobe sa hendikepom u većem riziku i od siromaštva, ne samo zbog otežanog pronalaženja posla, već i zbog toga što je život skuplji. U kojim se sve ,,nevidljivim porezima” to ogleda?
Možemo da gledamo to ovako – mnogo stvari koje većina nas i ne primećuje ako nemamo hendikep, osoba sa hendikepom mora da plati. I to dobro. Na primer, tražimo stan koji je pristupačan – ima lift, nema mnogo stepenica, nema kadu, blizu je supermarket, blizu je stanica, mora da bude na ravnom… Ni jedan od takvih stanova nije jeftin. Ako ne možemo sami da skuvamo hranu moramo da platimo nekoga za to, isto važi za čišćenje ili odlazak u nabavku. Često se dodatno plaćaju lekovi, privatni pregledi, analize, u mom slučaju i dolazak terapeuta kući jer kad ne bih vežbala vrat redovno i imala masaže poludela bih od neuropatskih bolova, a ako ne vežbam noge mnogo sam nestabilnija kad hodam i stojim. Tu je i taksi, koji je isto ozbiljan trošak. Lično sam računala da ako ubrojim sve što mi treba da bih funkcionisala normalno i sa minimumom napora i bolova, trebala bi mi bukvalno suma od oko 400 evra okvirno, i to da ne računam kiriju, račune, hranu, odeću. Dakle, samo na stvari koje se odnose na moje telo i njegove potrebe.
Rasla sam jako siromašno, na studijama sam bila i gladna, tako da sam videla i tu stranu kad nemaš baš ništa, a postižeš rezultate kao da je sve super, a i ovo danas, gde gotovo sva primanja odlaze isključivo na mene i moje potrebe. Moram da podvučem da sam godine i godine provela u bolovima i u izuzetno teškim situacijama jer nije bilo šanse da sve to pokrijem, tek proteklih par meseci sam zapravo osetila šta je to život u kom je fizički bol sveden na minimum. Kad si mali osećaš se krivim zbog toga, a kad odrastaš, tražiš način da sve to platiš, što je bukvalno nemoguće. Zato je česta situacija da radim po nekoliko poslova paralelno – samo da bih mogla da se održim nekako na površini. Taj deo je izuzetno težak jer osoba sa henikepom i njena porodica moraju da pokriju pre svega te osnovne zdravstvene troškove, pa sve ostalo, a ja lično finansijsku podršku porodice nemam, ali imam emotivnu. Sve ovo znači da za mnoge nema putovanja, odeće i neke bolje hrane, ako uopšte mogu da priušte terapije i lekove, ili pomoć u kući. Ako ne mogu, onda nema ničega. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da je to pakleno teško i da donosioci zakona nemaju nikakvu predstavu kako realan život osobe sa hendikepom izgleda, a još manje znaju kolika su primanja prosečnog čoveka. Zato radim pod stalnim opterećenjem da sad mogu da se zezam, ali da moram da mislim kako ću da platim budućnost u kojoj možda neću hodati i gde ću možda imati jače bolove. To je veliki pritisak i volela bih da niko ne mora da ga oseti nikada, ne samo ja.
U tvom profesionalnom angažmanu primarni fokus su mladi. Da li je neka priča posebno uticala na tebe i ko bi bili mladi ljudi u kojima vidiš inspiraciju, ili energiju za društvenu promenu?
Primarno je uticala želja da mladima koji se odvajaju od sredine u kojoj su rasli i idu na studije sami, bilo da imaju ili nemaju hendikep, olakšam put. Da im pokažem da postoji podrška, prilike, mogučnosti. Da ukažem na to da iza svakog pravog uspeha stoji dugotrajni nevidljivi rad. Da ih ohrabrim da pričaju bez straha i o lošim, ne samo o dobrim momentima. Energiju i inspiraciju vidim u svim mladima oko sebe, a posebno me raduju oni koji su naklonjeni nauci u bilo kojoj grani, aktivizmu, pokretanjima promena. U mladima je moja i naša snaga i smatram svojom dužnošću da za njih stvaram bolje okruženje od onog gde sam ja odrasla, s nadom da će to da znači nekome, makar jednoj osobi, jer ja upravo u takvu promenu verujem, kada utičemo na jednu osobu, a onda taj plamen nosi dalje i dalje i tako se stvari menjaju.
Šta smatraš najvećim izazovima za mlade danas?
Pored siromaštva u kom mnogi odrastaju, najveći izazov je održavanje dobrog mentalnog i fizičkog zdravlja. Mladi su užasno pritisnuti očekivanjima okoline, insistiranjem na uspesima, stalnim poređenjem sebe sa drugima, stigmom koja prati mentalne bolesti, boje se da kažu kad im nije dobro, insistiraju na prikazivanju života na Instagramu koji je daleko od realnog. Jedan od najvećih izazova je da pronađu vreme za sebe i da raspoznaju šta je to što oni sami žele, ne porodica ili prijatelji, i van tih priitisaka šta se traži, šta je pametno uraditi i kako da budemo cenjeni u društvu. Da pronađu odgovor na pitanje – šta to mene nosi i vuče i šta će mi davati snagu i sutra? Izazov je i biti hrabar da kažeš ne mogu, ne želim, da razazanaš kad je vreme da se stane i da se krene, koji je izbor pravi. Srećom, to se sve uči. Mladima sa hendikepom izazov je, naravno, i svakodnevno funkcionisanje, kao i život sa terapijama ili hroničnim bolovima, ili nekim drugim situacijama koje sakrivaju od okoline u strahu da neće biti prihvaćeni.
Lično sam računala da ako ubrojim sve što mi treba da bih funkcionisala normalno i sa minimumom napora i bolova, trebala bi mi bukvalno suma od oko 400 evra okvirno, i to da ne računam kiriju, račune, hranu, odeću. Dakle, samo na stvari koje se odnose na moje telo i njegove potrebe.
Šta bi bila poruka koju bi uputila mladima?
Da budu otvoreni za nova iskustva, da stalno odbacuju predrasude i strahove, da redovno plaču jer je to jako dobro, da se redovno smeju, da grle ljude koje vole, da nalaze vremena za njih, da nauče da su društvene mreže alati za pozitivno delovanje na društvo, a ne način života i naše ubeđivanje sveta da nam je super. Rekla bih im i da se ne stide da traže pomoć, kakva god im bila potrebna, od novca do psihologa, da ne mere sebe tuđim aršinima i da se ne boje ni odustajanja ni započinjanja novog. Naravno, i da uvek obraćaju pažnju na male stvari – šolja kafe, neka lepa pesma, kvalitetni razgovori sa dragim ljudima, lepa šetnja, reka, jer to je jedino što zaista vredi i što čini život.
Šta su tvoji dalji planovi i ciljevi?
Volela bih da nastavim rad na Radio Beogradu, i da se otvara još prostora za mlade tamo, takođe se radujem i daljem radu sa mladim ljudima u sektoru organizacija civilnog društva. Nadam se da ću uskoro moći i da završim sve ispite na doktorskim studijama, pa da napokon krenem u ozbiljno istraživanje i da ću paralelno sa tim stići da naučim i neke nove stvari. Dugoročni cilj mi je doktoriranje i ozbiljan rad sa mladima, kao i usmeravanje na dizajn u nekom obliku, a kakvom, videćemo.
