Razgovarao: Nemanja Marinović
Ratovi devedesetih odneli su mnoge živote i stvorili mnoge heroje, od kojih su oni pravi uglavnom malo poznati. Jedan od pravih heroja je Srđan Aleksić, momak koji je 21. januara 1993. godine krvnički pretučen na pijaci u Trebinju. Šest dana kasnije preminuo je. Srđan je bio srpske nacionalnosti, a ubili su ga vojnici Vojske Republike Srpske jer je branio svog sugrađanina Alena Glavonjića koji je bio Bošnjak. Na čitulji, njegov otac je napisao da je Srđan umro „ispunjavajući ljudsku dužnost“. Advokat osuđenih na suđenju je rekao „Tako mu i treba kad je branio balije“, piše Buka. Danas, 26 godina kasnije, legenda o Srđanu i dalje je između te dve krajnosti. 2013. godine izašao je film „Krugovi“ Srđana Golubovića inspirisan Srđanovom pričom. Scenario su napisali Melina Pota i Srđan Koljević. Za „Promaju“ smo razgovarali sa scenaristkinjom filma na temu herojstva Srđana Aleksića i šta legenda o njemu danas znači za narode na Balkanu.
Šta za vas predstavlja priča o Srđanu Aleksiću?
Srđana Aleksića, čoveka koji je, ne razmišljajući ni trenutka, dao život braneći svog komšiju, ne prijatelja, nego poznanika, svi se sete samo januara, 27og, na dan kada je podlegao batinama koje je dobio od takozvanih “branitelja srpskog naroda”. Ostali deo godine razmišlja se o drugim stvarima, obeležavaju se druge godišnjice. Jedino za svog oca, čestitog Radeta Aleksića, on je živ, mora da bude živ, svakog dana u godini. U dokumentarcu u kojem sam saznala celu priču Rade to i kaže – da on oseća da mu je sin živ svaki put kada se neko, bilo kada u godini dana seti Srđana i javi mu se. Kaže on u tom dokumentarcu da mu pišu i javljaju se i poznati i nepoznati ljudi. To i jeste poenta. Da ga neko nepoznat, ko prvi put čuje priču o Srđanu, približi sebi. Da se podseti da je pravi čovek biće koje oseća bliskost prema drugom čoveku, ma koje vere, rase, pola bio. Koliko nas je spremno da se podmetne ili da pogine braneći prijatelja? Srđan Aleksić je to učinio za poznanika. Jer je iznutra, duboko u sebi, imao to osećanje, duboko ljudsko, da je to normalno, da je to osnov nas kao ljudi. Bez toga, bez tog osnova mi smo okrnjeni. Neki ljudi čitav život mogu da prožive tako okrnjeni. Srđan Aleksić nije mogao ni jedan sekund. Ne dolazi taj impuls iz glave, nego iz srca. Naša civilizacija, njen opstanak počiva na tome, a mi smo spremni da to zaboravimo, i zaboravljamo to, svaki dan. Zbog toga Srđan Aleksić jeste podsećanje, večito, koliko je lep i hrabar i veliki i jak onaj koji je čovek u svojoj potpunosti. I verujem da podsećanje na njega čini druge ljude jakim i pravim.
Kako ste došli na ideju da uradite film i zašto ste se odlučili da na taj način pristupite temi i priču stavite u trenutak 10 godina nakon smrti Srđana Aleksića?
Gledala sam sa Srđanom Koljevićem dokumentarac RTS-a “Srđo” o Srđanu Aleksiću i njegovom ocu Radetu snimljen 2007. godine. Mi smo ga videli kada je mislim prvi put emitovan, to je bio februar ili mart iste godine. Potpuno zanemeli smo gledali celu priču i odmah razgovarali o tome kako je ta priča toliko velika da osim dokumentarca zaslužuje igrani film, jer je antička, jer takvih primera ljudskosti ima, ali su retki. Tužna je istina da ima više ljudi među nama koji bi samo posmatrali kako nasilnici maltretiraju i ubijaju nekog pojedinca, jedinku, jednog čoveka, jer je sila na njihovoj strani i jer im se tako može, a da se niko od straha ne pomeri, ne učini ništa. Uvek reagujem na otpor pojedinca gomili. Teško se poistovećujem sa bilo kojom gomilom, sa većinom, ali imam duboku empatiju prema hrabrosti pojedinca da se suprotstavi gomili, da izdvoji svoj glas, da učini nešto da zaštiti takođe nekog drugog pojedinca izloženog nasilju gomile. E to, ta ideja, da pojedinac često stoji naspram većine, naspram gomile, naspram sile i da retko ima takvih junaka koje takva situacija ne plaši, koji su spremni da se suprotstave sili i većini, to je ona prava ljudska inspiracija da čovek piše o takvom heroju. I to smo osetili i Srđan Koljević i ja. Počeli smo odmah da razmišljamo o priči, shvatajući da ne treba da bude rekonstrukcija jer govori o nečemu što je ostavilo posledice na sve ljude koji su u tom događaju učestvovali. Gledajući Radeta Aleksića u vremenu posle svega, posle događaja koji mu je oduzeo sina, shvatili smo da je ono što je zanimljivo i što je savremeno – istina o tome gde bi mogli da budu i šta bi sada mogli da rade ljudi koji su prisustvovali događaju, koji su u njemu “učestvovali” na neki način, čak i svojim nemešanjem i nepomaganjem Srđanu. Jer tragični ishod tog događaja nije tačka na toj temi. Šta je bilo posle? Šta je moglo biti sa ljudima koji su učestvovali u ubistvu Srđana Aleksića, šta je moglo biti sa onima koji su to ubistvo samo gledali odlučivši da se ne mešaju, šta je moglo biti sa Alenom Glavovićem, čovekom koga je Srđan odbranio od smrti založivši svoj sopstveni život. Jer Rade Aleksić sam govori o tome da je za njega njegov sin živ dok god ga se neko seća, dok god njegov čin nekom drugom čoveku nešto znači. Njegove reči su bile taj zmajac celoj priči. Zatim je došao odlazak na festival GoEast u Visbadenu, sa filmom “Klopka” Srdana Golubovića za koji smo Srđan Koljević i ja takođe pisali scenario. Tamo smo pričali sa Srdanom o Srđanu Aleksiću i odlučili da radimo film.
Srđan Aleksić jeste podsećanje, večito, koliko je lep i hrabar i veliki i jak onaj koji je čovek u svojoj potpunosti i verujem da podsećanje na njega čini druge ljude jakim i pravim.
Šta je za Vas i ekipu koja je radila film bilo najteže u toku rada na filmu?
Na ovo pitanje mogu pre svega da odgovorim koncentrišući se na rad o scenariju. Trudili smo se da ne izneverimo osnovnu početnu ideju koja nas je povukla u priču. Shvatili smo da postoje neka tri smera u kojima priča može da ide. Jedan je bio okrenut Alenu Glavoviću, čoveku koga je Srđan spasao, drugi Srđanovom prijatelju, jednom od od prijtelja koji su sedeli s njim i odlučili da ne pritrče kada su pripadnici paravojnih srpskih snaga nasred trga u Trebinju prebijali najpre Alena Glavovića, a zatim Srđana Aleksića. Oni nisu smeli da se umešaju, to je očigledno, ni kada je bio u pitanju Bošnjak, ni kada je u pitanju Srbin, jer su ispred njih stajali ti bahati, mržnjom ispunjeni i dobro naoružani ljudi. Srđan Aleksić nije imao te dileme. Treći smer priče bavio se sudbinom ubica, ali ne direktno. Bavio se sinom jednog od ubica koji posle rata i svega, sticajem okolnosti, radi za Radeta Aleksića, oca Srđanovog. Sin ubice radi zajedno sa ocem žrtve. Sva tri smera priče bila su nam intrigantna, kako ih uskladiti tako da ne damo primat jednom smeru i tako ostale dovedemo u drugi plan. U tom smislu bilo je nekih devet, deset verzija scenarija. Radili smo tako da jednu verziju scenarija pišem ja, sledeću Srđan, narednu opet ja i tako do kraja. Između svake verzije scenarija pričali smo sa Srdanom Golubovićem, razgovarali o svakom liku, najviše o likovima. Smatram da tačno scenarističko određenje lika vrlo tačno određuje kretanje priče. Shvatali smo da smo na osetljivom terenu jer ne radimo rekonstrukciju i ne bavimo se dokumentaristički stvarnim sudbinama stvranih ljudi, ali da moramo ostati verni suštini događaja, suštini onog što je Rade Aleksić ispričao o tome šta se dešavalo posle događaja. Alen Glavović, čovek koga je Srđan spasao sigurne smrti jer bi ga pripadnici srpske paravojske sigurno ubili, samo zato što je pripadnik drugog naroda i druge vere se Srđanovom ocu redovno javlja i dolazi sa porodicom da poseti Srđanov grob. Ostao mu je zauvek veran, učeći svoju decu ko je bio Srđan Aleksić. To je bio najemotivniji deo priče Radeta Aleksića. U dokumentacu se pojavljuju i ti Srđanovi prijatelji koji su ostali da sede dok su njega srpski paramilitarci prebijali. Izabrali smo da u filmu njih, tu grupu prijatelja predstavlja jedan lik. Kako bi on sada mogao da se oseća, da li bi osećao teret krivice, kako bi ga nosio? Rade je pričao kako je radio na izradi fontane sa dvojicom sinova ubice njegovog Srđana, a da im nikada nije rekao ništa o vezi između njihovog oca i njegovog sina. Polazili smo od stvarnih činjenica koje je kroz likove trebalo pretvoriti u filmske junake. To nije bio lak posao jer je trebalo da izrastu u stvorene likove izmišljene za film, na osnovu vernosti stvarnim činjenicama od kojih smo polazili. Shvatali smo da je nažalost ova priča moguća svuda i uvek i ta činjenica da to treba da postane jasno ljudima, da se svi osvestimo kako bitka za ljudskost nije dobijena, nego mora da se osvaja stalno i uvek, vukla nas je napred.
Srdan Golubović se u medjuvremenu viđao i pričao sa Radetom Aleksićem. A Srđan i ja smo bili i na snimanju, februara 2011. godine, baš u samom Trebinju. Glumci su puno razgovarali sa meštanima, sa samim Radetom o Srđanu Aleksiću. I oni su osećali težinu odgovornosti svojih uloga. Srđan i ja smo se tada sretali i razgovarali sa Radetom Aleksićem koji je pročitao scenario i shvatio ispravno da smo ostali verni suštini, stvarajući jednu novu priču koja se dešava danas, sa kratkim reminiscencijama na prošlost. Sećam ga se iz Trebinja, ali i sa festivala u Sarajevu i Beogradu kao izuzetno dobrog, hrabrog, jakog i blagog čoveka, kakvih ima malo, barem pred očima javnosti.
Film je u velikoj meri priča o tome kakve posledice na ljudske živote i na “male ljude” ostavlja rat, ali i priča o pomirenju. Koliko je danas teško govoriti o politikama pomirenja, dok jačaju nacionalističke struje na svim stranama?
Film jeste priča o pomirenju, ali mislim da pomirenja ne može stvarno da bude ako kažemo – e sada je bilo dosta priča o ratu, to je prošla priča, to smo apsolovirali, sada se dešava nešto drugo, na sve to treba udariti tačku. Ne, bitka za pomirenje može da uspe jedino ako se stalno podsećamo, na pravi način, i akcentujem ovde, to – na pravi način. Ne dobijanjem bilo kakvih političkih poena, nego se do pomirenja kreće osvešćivanjem da nam je društvo i naše balkansko i svetsko, nažalost takvo da ta bitka ne može da se proglasi završenom. Ona mora da se odvija stalno da bi to pomirenje, stvarno pomirenje bilo moguće. Stalna svest o tome da postoji opasnost od nacionalizama kao od kuge, kao od bolesti, jeste uslov da omogućimo našoj deci pomirenje. Uz uslov da budemo svesni da ne možemo govoriti o pomirenju dok punimo školske udžbenike falsifikovanjem i prećutkivanjem istorije i tako nakaradno oblikujemo svest naše dece.
Stalna svest o tome da postoji opasnost od nacionalizama kao od kuge, kao od bolesti, jeste uslov da omogućimo našoj deci pomirenje. Uz uslov da budemo svesni da ne možemo govoriti o pomirenju dok punimo školske udžbenike falsifikovanjem i prećutkivanjem istorije i tako nakaradno oblikujemo svest naše dece.
Zašto je priča o Srđanu danas važna za narode sa prostora bivše Jugoslavije?
Danas smo spremni da se podelimo i svađamo i u okviru naših malih megalomanskih naroda, unutar svakog od tih naroda. Srđan Aleksić je dokazao, svojim životom, da ne znači ništa rečenica da je neko dobar Srbin, ili dobar Hrvat, ili dobar Bošnjak, dobar Slovenac, dobar Mađar, dobar Nemac, dobar Makedonac, dobar Japanac. Jer to sve zvuči smešno i jadno i ne znači apsolutno ništa. Srđan Aleksić i priča o njemu su dokaz da jedino ima smisla rečenica da je neko dobar kao čovek. Ili nije dobar. Ako je dobar kao čovek, biće dobar kao sve ostalo, biće dobar Srbin, Crnogorac, Japanac, Albanac, biće dobar otac, muž, brat, prijatelj. Danas, kada su ponovo uzavrele nacionalističke strasti, ne samo na području bivše Jugoslavije, smisleno je i neophodno podsetiti se te notorne činjenice za koju se čini da smo je zaboravili, da je se ne sećamo. Svaka beba kada se rodi je pre svega ostalog čovek. Mi je kasnije pogrešno učimo, dok ta beba odrasta i postaje dečak i devojčica i mladić i devojka, da su bitnije neke druge stvari, nego ta osnovna, s kojom je rođena – da je čovek i da ima odgovornost prema veličini duše koju čovek treba da ima. Ako se smatra najsavršenijim u lancu evolucije, ako drži do sebe, ne kao profesora, ili umetnika, ili radnika, ili intelektualca, nego ako drži do ljudskosti, onog što je njegov temelj, sine qua non svakog smislenog bitisanja na planeti.
Na koji način bi trebalo održati sećanje na Srđana Aleksića?
Mislim da na ovo pitanje odgovara svaki roditelj svojoj deci, u svakoj porodici. Srđan Koljević i ja smo, gledajući taj dokumentarac shvatili da taj čovek zaslužuje jedan specifičan spomenik, film, i zatim smo, posle dogovora sa rediteljem Srdanom Golubovićem seli i da ga pišemo. To je ispao film koji je dotakao mnoge ljude, i one koji su znali Srđana Aleksića, i one koji, kao na Sandens festivalu, u Americi, nisu znali čak ni gde je Srbija. Ali ne mislim da je taj film dovoljan, iako mi je neizmerno drago što sam bila deo tima koji ga je napravio. Ne mislim da su dovoljni ni pojedinačni članci o njemu, iako su korisni, jer uvek postoji neko ko će prvi put čuti tu priču i koga će ona pogoditi tamo gde i treba da pogodi, u preispitivanje sopstvene ljudskosti, svoje bliskosti tome, ili svog udaljenja od toga. Mislim da bi bilo dobro da se o Srđanu Aleksiću uči u školi, ne zato da bi neko odgovarao lekciju iz istorije, učeći napamet kada i zašto se nešto desilo, nego da bi se podsećali njega kao što se podsećamo ili kao što volimo likove, dela i ideje nekih ljudi koji su bili u teškim trenucima jednostavno hrabri ljudi, ili koji su bili naučnici, umetnici, sportisti koji su pre svog zanimanja i pre svega bili veliki ljudi. O njima decu treba da uče njihovi učitelji, nastavnici, profesori, ne zato što treba kasnije da ih propituju koliko su zapamtili, koliko znaju, niti da ih ocenjuju, nego zato što o njima i vrednostima, ljudskim, koje te ličnosti, vrlo različite, sa sobom nose, treba sa njima da razgovaraju. Da to budu časovi razgovora, a ne propitivanja.
Mislim da se nikada ne treba boriti protiv jedne ličnosti, niti za jednu ličnost. Treba se boriti protiv neke politike ili za neku politiku i onda se dosledno boriti za nju. Istorija postoji ne da bi se slavili datumi nego da bi podsećala u čemu smo pogešili, a u čemu nismo, to je njena suština.
I drugi filmovi na kojima ste radili, poput “Klopke”, društveno su angažovani. Koliko je važna uloga umetnika u skretanju pažnju na društvene teme i kolika je odgovornost kada se one prikazuju?
Uloga umetnika, a pre svega intelektualaca, je nesumnjivo važna, ali je problem što je i umetnici i intelektualci shvataju nekako didaktično i što se pristaje na kompromise zarad zajedničkog imenitelja za vrlo široko postavljenu političku platformu, koja nažalost često objedinjuje vrlo nespojive ciljeve. Mislim da se nikada ne treba boriti protiv jedne ličnosti, niti za jednu ličnost. Treba se boriti protiv neke politike ili za neku politiku i onda se dosledno boriti za nju. Šta su nam doneli silni kompromisi petog oktobra? Istorija postoji ne da bi se slavili datumi nego da bi podsećala u čemu smo pogešili, a u čemu nismo, to je njena suština. Da nam se stvari ne bi ponavljale, iznova i iznova. I još jedna stvar: u načinu borbe nikada nikako ne treba da ličimo na onog protiv koga se borimo. Inače, šta je onda to što nas čini drugačijim, ako nam sredstva ili rečnik postaju isti kao rečnik naših protivnika?
Koje biste novije filmove na ove teme preporučili našim čitaocima da obavezno pogledaju?
Od domaćih filmova bih svakako preporučila “Dobru ženu” Mirjane Karanović i “Teret” Ognjena Glavonića, pa zatim neke hrvatske filmove poput “Svjedoka”, “Nije kraj” Vinka Brešana, “Armin” Ognjena Sviličića, ili “Zvizdan” Dalibora Matanića. Od bosanskih “Grbavicu” Jasmile Žabnić, “Snijeg” rediteljke Aide Begić i scenaristkinje Elme Tataragić, “Kod Amdidže Idriza” Pjera Žalice. Ovaj izbor je moj i ličan, stojim iza njega i mislim da se može dopuniti još po kojim izuzetno vrednim filmom. Odabrala sam filmove koje smatram izuzetno umetnički emotivnim i koje gledam ponovo kada god bude prilike da na njih naletim na televiziji ili na nekoj festivalskoj retrospektivi.
