Nataša Tasić Knežević, kao prva i trenutno jedina operska pevačica romske nacionalnosti u Srbiji, istorijska je ličnost. Izuzetna nam je čast što se upravo njeno ime nalazi u kurikulumu “Škole medijske pismenosti” uz temu romske kulture i umetnosti. Za peti broj “Promaje” razgovarali smo sa Natašom o njenim počecima, kao i svim izazovima sa kojima se susreću romske devojčice koje sanjaju ne tako uobičajene snove.
Kako je izgledalo Vaše odrastanje i ko Vam je bio najveća podrška?
– Odrastanje je bilo zaista jako zanimljivo. Imam još dve sestre i nekako smo se uvek držale zajedno, dok je mama bila ta koja je nam je davala najveću podršku bez koje teško da bismo uspele. Nas tri sestre je mama često vodila u pozorište, sedele smo na trećoj galeriji Narodnog pozorišta u Beogradu. Tu sam prvi put gledala “Boeme”. Koliko je ta predstava bila divna, sa koliko emocija je igrana, ni danas ne mogu rečima opisati. Bila sam devojčica i smatrala sam operske pevače super herojima jer pevaju bez mikrofona i sve se čuje.
Vaš razvojni put nije bio lak. Sa koji ste se sve izazovima suočavali?
– U životu svakoga od nas postoje trenuci kada se pitamo da li je ispravan put koji smo izabrali ili koji je izabrao mene u ovom slučaju. Međutim, onda sretnemo u prolazu prijatelje ili nepoznate prolaznike koji nam potvrde da je bitno da se borimo i trudimo, da učimo i napredujemo svakoga dana i svakoga časa i da ne smemo da gubimo veru i dostojanstvo. Znate, nijedan put nije do kraja “prepešačen” da bismo pomislili da smo sve uradili. Puno je kamenja potrebno izbaciti iz cipela i puno je trnja potrebno ukloniti, pa čak i kada naiđemo na lepo i ravno treba paziti da se ne posrne. Ne mislim da sam još uvek završila razvojni put jer ima još toliko toga što želim na naučim i otkrijem. Puno je prepreka koje treba da savladam, a možda je najveća od svih upravo sopstveno JA. Ta unutrašnja borba i strahovi koje treba savladati su deo svakodnevnice svih nas. Mislim da ću na svom putu imati i trnje i ruže, ali znam samo jedno – neću posustati. Gospod mi je dao dar i ja ga ne smem izneveriti.
“Bila sam devojčica i smatrala sam operske pevače super herojima jer pevaju bez mikrofona i sve se čuje.”
Uvek ste u životu morali da budete najbolji, da se dokažete, da se trudite dvostruko više. Koliko to može biti opterećujuće u odrastanju i kolika snaga volje je potrebna da bi se taj teret izneo?
– Iskreno da vam kažem, pomolim se Bogu da mi da snage da izdržim dan i da se suočim sa svim preprekama, a da ne padnem duhom. Uveče mu se zahvalim na svemu što mi je dao. Postoji jedna jako bitna stvar u zivotu svih nas, a to je duhovnost. Težnja ka boljem sutra nas tera na to da ostanemo ljudi u ovom bezumlju kojim smo okruženi danas.
Romske devojčice i žene su dvostruko diskriminisane. Šta smatrate najvećim problemima?
– Otuđenost od društva. Devojčice, kasnije devojke i žene, romskog porekla žive život koji je dosta ograničen, bilo da je u pitanju materijalno stanje, socijalni status ili običaji kojima robuju svakodnevno. Jedan od ključnih problema je neobrazovanost i nepoznavanje svojih osnovnih prava. Zamislite samo da su devojčice školovane, da mogu da odlučuju o svojoj budućnosti i da mogu da razviju sve kapacitete koje jedno savremeno društvo pruža. U tom slučaju one bi mogle da same odlučuju o svojoj budućnosti, a ne da budu marionete u tuđim rukama. Drugi razlog je materijalna situacija,. Svi će reći “zašto ne rade, već prose ili skupljaju sekundarne sirovine”. Međutim, pitanje koje bih ja mogla postaviti je – ko želi da zapošljava Rome i Romkinje? Igrom slučaja sam bila prisutna kada su dvoje ljudi, neznajući da sam im blizu, pričali o devojci koja je diplomirala ekonomiju sa prosekom 9,33 i koja je Romkinja. Rekli su da im ne treba jer će da se “namnoži”, pa će biti na porodiljskom ko zna koliko. Primili su nekog drugog, a nju sam videla pre par godina na buvljaku, prodaje čarape. Rekla mi je da ide u Nemačku, nadam se da joj je tamo bolje.
Oduvek naglašavate važnost obrazovanja kao jedinog pravog puta. Sa kakvim se izazovima susreću Romi kada je obrazovanje u pitanju?
– Obrazovanje je alfa i omega i ništa ne sme da stane na put ka obrazovanju. Puno je prepreka sa kojima se susreću Romi – neadekvatna priprema za osnovnu školu, materijalna situacija, nepoznavanje jezika… dosta toga, ali mislim da se sve može savladati uz adekvatnu podršku.
Takvu podršku Vama su pružili Jelisaveta Karađorđević i Jovan Ćirilov. Kakav je bio njihov doprinos Vašem uspehu?
– Jovan Ćirilov, čovek dečačkog pogleda i šeretskog osmeha. Kada me je prvi put čuo rekao mi je da imam potencijal za školovanje glasa i zahvaljujući njegovom nagovaranju sam se otisnula u svet umetnosti. Nekon svih ovih godina, mogu vam reći da divnijeg čoveka na umetničkoj sceni nismo imali. On nije gledao nikoga po nacionalnoj, verskoj ili bilo kakvoj drugoj osnovi. On je trazio čoveka u svima nama i istinski se borio za umetnost. Nedostaju mi razgovori sa njim jer sam dosta naučila od njega. On je upriličio i moj susret sa NJKV princezom Jelisavetom Karađordjević na konferenciji za štampu povodom jednog gostovanja u Parizu. Vrlo brzo smo se sprijateljile, mnogo je volim i zahvalna sam joj na svakom trenutku koji smo provele i koji provodimo zajedno. Bez nje u mom životu ništa ne bi bilo ovako kako jeste.
Od ranog detinjstva nekako Vas prati opera “Karmen”. Šta za vas znači ova opera?
– Karmen je san. San o slobodi.
Koliko vam imponuje poređenje sa Ketlin Betl?
– Daleko sam ja od Ketlin Betl. Moram mnogo da učim, radim i da se usavršavam. Preda mnom je put koji moram da prepešačim i koji moram da savladam.
Koliko je elitizam prisutan u visokoj umetnosti i da li mislite da je to jedan od faktora zašto Roma u toj oblasti nema?
– Elitizam je itekako prisutan. Što se tiče Roma u operi, tu je situacija veoma teška. Uglavnom nas vezuju za kafanu, a teže za ovu vrstu umetnosti. Međutim, kao i u svakom poslu, itekako ima iznenađenja. Nikad se ne zna kada će se pojaviti neki tenor, bas, bariton, mezzo ili sopran. Ja se samo nadam da ćemo svi zajedno prebroditi stahove, potisnuti ili obrisati sve negativne misli jedni o drugima i da ćemo naučiti da je jedina prava vrednost koja nam je bitna čisto srce i život bez predrasuda i strahova. Jedino na taj način možemo opstati, ne samo u umetnosti, već i u svim sferama amodernog društva i moderne države.
Razgovarao: Nemanja Marinović
