Razgovarala: Emilija Đurić
Mladi reditelj iz Inđije, Nemanja Ćeranić, pomera granice u srpskoj kinematografiji. Imali smo prilike da ga upoznamo kroz dva kratkometražna igrana filma „Stočar“ i „Soba smrti“, a započeto je i snimanje njegovog prvog dugometražnog filma „Volja sinovljeva“ u saradnji sa vrsnom glumačkom ekipom.
Koji si fakultet završio i kada si shvatio da je posao kojim se baviš pravi izbor za tebe?
Polagao sam prijemni 2008. godine na Akademiju umetnosti u Novom Sadu, na odseku za vizuelne efekte i animaciju. Nisam bio primljen, ali će se kasnije ispostaviti da je tako i bilo najbolje za mene. Zatim sam 2010. pokušao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i bio sam primljen. Tada je postojala nedoumica da li da upišem režiju ili montažu. Montaža me je oduvek interesovala upravo zbog onih klipova koje sam ranije pravio, ali sam ipak otišao na konsultacije na fakultetu i tada sam shvatio da moj senzibilitet i pogled na film vuče više na američki žanrovski stil i upravo je onakav kakav se uči na montaži. Profesori na režiji predaju određenu ideologiju filma, kao što je arthaus evropski film, tako da sam ipak odlučio da upišem montažu.
Reci mi nešto više o tvojim počecima, koji su bili tvoji prvi projekti?
Kod kuće na kompu sam kao klinac pravio razne klipove i filmiće, oduvek me je zanimao taj svet filma i oduvek sam se pitao kako sve to funkcioniše. Tada sam se, kao sedamnaestogodišnjak, bavio profesionalno košarkom i to je trajalo do moje dvadesete. Moj prvi kratkometražni igrani film nastao je 2012. godine kada sam bio na drugoj godini montaže. To nije bila vežba za ispit, već sam sâm okupio ekipu entuzijasta koji su hteli da učestvuju u projektu. Film se zvao „Poslednje veče doktora Jesvila“ i priča priču o poslednjoj večeri doktora Dabića (Yeswill). U pitanju je alijas Radovana Karadžića dok je imao lažni identitet. Zatim smo mi, montažeri, na trećoj godini imali zadatak da režiramo svoje filmove. Sa svojim prethodnim filmom shvatio sam šta valja, a šta ne, jer je bio neka vrsta vežbe. Tako da sam 2013. godine uradio još jedan kratki igrani film koji se zove „Stočar“. On je bio na kratkom metru u Domu omladine i to je film sa početka moje karijere koji prvi put dobija pažnju kritičara, gde se navodno profiliše kao neka vrsta nove energije. Posle toga je išao na razne festivale kao što su „Duka fest“ u Banjaluci, bio je u Rumuniji, u Nemačkoj, Japanu, na raznim festivalima u Srbiji i inostranstvu. Dve godine kasnije uradio sam drugi kratki film „Soba smrti“, triler, po kratkoj priči Stivena Kinga i to mi je bio ispitni film na drugoj godini filmske i televizijske produkcije na Fakultetu dramske umetnosti, bio sam angažovan kao reditelj i to mi je bio treći kratkometražni igrani film.
Šta te više privlači, kratkometražni ili dugometražni film?
Ceo život se pripremam za dugometražne filmove. Kratki filmovi su samo filmovi koji daju neku odskočnu dasku da bi kasnije mogao da se izraziš u dugom metru, tako da je dugometražni film ipak moja prva želja.
Ko su bili tvoji prvi uzori i šta za tebe predstavlja filmski svet?
Odrastao sam na filmovima pomoću kojih sam u svojoj glavi izgradio neke junake, koje sam kasnije ja stvarao u svojim filmovima. To su uglavnom bili holivudski američki filmovi sedamdesetih i osamdesetih, autora kao što su Volter Hil, Džon Milijus, Džon Karpenter, Brajan de Palma i uvek sam zamišljao kako bi bilo baviti se ovim poslom, šta je to zapravo profesija reditelja. Pritom, to i dalje traje, jer sam ja dečak u duši koji mora nekako da se ispolji i mislim da je film pravi medijum za tako nešto, za sve moje ideje koje imam u svojoj glavi. Filmski svet je drugačija priča. Kad uđeš u ovaj posao, shvatiš da ne možeš isključivo da se baviš filmom onako kako si ga ti zamislio, već moraš da ulaziš u određene kompromise da bi radio svoj posao. Naravno, kada je u pitanju moj projekat, u kompromise ne ulazim, ali kada me angažuju da radim svoj posao za neki tuđ projekat, za drugu televiziju, moram da ispoštujem produkciju. Ono što produkcija traži od mene, ja uglavnom uradim. Ako mislim da to kreativno nije dovoljno dobro, moram da nađem drugo rešenje koje će zadovoljiti i mene i njih.
„Volja sinovljeva“ je tvoj najveći projekat do sad. Reci nam nešto više o njemu.
To je scenario koji je počeo da piše Strahinja Madžarević, moj kum i najbolji prijatelj, koji je takođe upisao dramaturgiju na FDU i on je filmski scenarista i pozorišni dramaturg. Počeli smo da radimo na ovom scenariju 2013. i završili smo ga 2014. Izašli smo na konkurs Filmskog centra Srbije koji se održava jednom u godinu dana i prijavi se preko sto projekata, pa onda ljudi iz komisije odaberu šest koji će od državnog budžeta koji se izdvaja za filmove dobiti potrebna sredstva. Mi smo 2016. godine u decembru ušli u prvih šest i dobili novac za „Volju sinovljevu“. Inače, taj film se nikad ne bi snimio da Filmski centar Srbije nije dao te finansije, tako da smo mi snimanje započeli 2017. u junu i počeli da konačno snimamo naš prvi dugometražni film koji je dosta zahtevan jer je stilizovan i dešava se u jednom svetu budućnosti, u jednom ekonomskom krahu i ekološkoj katastrofi u kojoj pratimo junake koji se bore za svoj opstanak. U filmu igraju Igor Benčina, Žarko Laušević, Sergej Trifunović, Svetozar Cvetković, Marta Bjelica, Petar Benčina… Snimili smo sat vremena filma, jer finansije koje smo dobili nisu bile dovoljne da se ceo film realizuje, pa sam sada u pregovorima da se to snimanje nastavi, i ako sve bude kako treba, trebalo bi da se nastavi u avgustu ili septembru mesecu.
Kako je došlo do ideje za ovakav film?
Izvor ideje da se struktura srpskih epskih narodnih pesama ubaci u neku blisku budućnost gde bismo uradili mitologiju likova koji podsećaju na arhetipske likove iz pesama, potekao je od Straje. Na primer Žarko Laušević igra jednog guslara iz budućnosti koji priča priču o tragediji jedne porodice, tako da je on pandan Filipu Višnjiću. Onda smo uzeli sve motive iz narodnih epskih pesama i ubacili ih u jednu budućnost koju smo stilizovali na američki način, stripovski. Imamo gomilu motiva koji podsećaju na junake iz naše istorije, tako da se estetizacija i stilistika našeg filma ogleda upravo u junacima koji su ubačeni u budućnost, obloženi omotačem novoholivudske estetike filma.
Koji je bio najveći izazov u procesu snimanja?
Pored finansija, mi smo preambiciozno počeli da pišemo scenario i na papiru nam je uvek delovalo kao nešto što ćemo jednog dana da radimo, da to uopšte nije blizu da se realizuje. Kada smo dobili te finansije, shvatio sam da ne možemo da snimimo kompletan film, ali možemo bar pola. I uvek je postojala neka vrsta predumišljaja kako će sve to da izgleda, kako će kostimi da izgledaju i tako dalje. Svaki moj kolega koji je pročitao scenario, rekao je: „Ćero, ja ne znam kako uopšte da vizualizujem sve ovo.“ Priča je poprilično dobro zategnuta, ali sam pristup njoj je malo teži: gde naći tako dobre lokacije? Kako napraviti uopšte postapokalipsu u Srbiji? Da li uopšte možemo da dođemo do nekog nivoa produkcije da to zaista liči na nešto? Angažovao sam jedan mlad tim koji je radio sa mnom. Recimo, moja desna ruka je moj direktor fotografije, Igor Marović, koji je glavni snimatelj filma. Tu su, naravno, kostimograf, scenograf… Sve su to mladi ljudi od tridesetak godina. Upravo taj kreativni tim je udenuo duh koji imamo u materijalu i nadam se da ćemo to jednog dana uspeti da realizujemo.
Koja je lokacija u pitanju?
Snimali smo u Boru mesec dana, na jalovištu koje dosta podseća na Saharu i neke australijske pustinje. Atraktivno je, ali i teško za snimanje. Ipak, lokacija je ispunila moja očekivanja i ona je možda jedna od najlepših na kojima sam snimao.
Da li si se nekad oprobao u glumi?
Pojavio sam se samo u nekim kratkim filmovima, ali nikad nisam ozbiljnije glumio i nije mi u planu. Osim ako me neki kolega ne pozove i ne kaže da je to idealna uloga za mene, onda bih pročitao scenario i video da li bih mogao to da izvedem. Ali, to nisu moji epiteti.
Nedavno je izašao album tvoje muzičke grupe. Da li ti je muzika jednako bitna kao i film?
To je svakako moja druga ljubav. Ja sam već 2006/7. Počeo sam da pravim rep bitove za Strahinju Madžarevića koji ima svoj alijas „Ludi konj“ u rep sceni koja je trajala do 2011. godine. Ta se ljubav prema muzici razvila i u neke druge žanrove, tako da danas imam jedan bend koji se zove „Neonski revolver“ i činimo ga: Marko Marjanović Marinčić, Tomislav Lukić i ja. Imamo album koji se zove „Pucanj nije brisan“ i on je počeo da se radi 2016. a u etar je izašao 2018. Žanrovski se radi o retro elektronici, koja je dosta pod uticajem filmske muzike iz osamdesetih, a počeo je 2009/10. kada su ljubitelji video-igara i te muzike počeli da recikliraju muziku i taj pravac je posle nazvan sintvejv (synthwave). Sintisajzer je primarni instrument i radi se o atmosferičnoj muzici sa puno elektrobasa, pedova i sintova. Prvo sam je slušao, a onda sam rešio da se oprobam u tom žanru 2015. Ovaj žanr je vrlo redak u Srbiji. Takođe, pripremam solo album „Neka zver krepa“ od pet pesama koji će imati malo tvrđi zvuk od „Neonskog revolvera“, u smislu da taj žanr prelazi pod neki drugi uticaj, darkvejv (darkwave) koji je mešavina elektronike i metala. Muzika je svuda oko nas. Jedina stvar koju više volim kod muzike je to što ne moram da radim sa gomilom ljudi, već je dovoljno da sednem za svoj kompjuter kada imam već neku melodiju u glavi i prekomponujem na komp.
Da li će neki tvoj film da sadrži i tvoju muziku?
Kroz „Volju sinovljevu“ će da se provlače motivi sintvejv muzike koju komponuje Skaj Vikler i ja mu u tome pomažem.
Učestvuješ u snimanju serije „Grupa“. Zašto nosi takav naziv?
Jeste, u pitanju je kriminalistička serija gde sam angažovan kao režiser u nekim epizodama. Ima deset epizoda i prati tri linije priče. Ne bih da otkrivam previše detalja, ali ideja je da se pokaže kako sistem kriminala i sistem zakona funkcioniše u celini u Srbiji.
Kakvi su ti planovi za buduće projekte?
Kada se završi „Volja sinovljeva“ i ako sve prođe kako treba, može da se desi da mi radimo nastavak te priče, ali ne klasični nastavak već prikvil. Sikvil je nastavak filma, a prikvil je ono što je bilo pre te priče. Tako da Strahinja i ja imamo neke ideje da kasnije snimimo i šta se dešavalo pre tog filma, a pored toga imam gomilu nekih ideja, poput kriminalističkog filma, na primer, ali želim da izgradim neki svoj stil koji će se protezati kroz različite žanrove i da ostavim svoj pečat, tako da svi imaju sličnu poetiku.
