Razgovarao: Nemanja Marinović
Foto: Stevan Ćetković
„Klimam glavom kako sve razumem, ali nije isti osećaj kad tri puta umreš…“
Reperka Sajsi MC predstavila je publici nikad ličniju i direktniju autobiografiju – ona je Yugo dete: apatična, narcisoidna i preferira da bleji. Usudićemo se da kažemo – prava milenijalka. Putem sebi svojstvene fantazije, Sajsi nas uvlači u svoj svet u kome smo svi pomalo Yugo deca, a možda i nismo, jer možda ni ne znamo ko smo. Možda i ne želimo da saznamo jer kako kaže – ubili su nas porazi. Zajedno sa Sajsi tragamo za identitetom Yugo deteta i mestom za „generaciju na raskršću“, negde između neizvesnog prezenta i romantizovanog pluskvamperfekta.
Pokušajmo da damo početnu definiciju: ko su Yugo deca?
To je malo komplikovanije objasniti jer ne znam da je negde definisano detaljnije ko su Yugo deca. Yugo decom bi se mogla smatrati generacija koja je mlada gradila Jugoslaviju ili učestvovala u bitnim procesima stvaranja, ali sa druge strane i ta neka deca koja su živela i odrastala u Jugoslaviji, rađala se i stasavala u njoj i gradila to društvo. Sve bi to mogla biti Yugo deca i to je neko polazište u pesmi, ali samo baza. Ja sebe nazivam Yugo dete jer sam rođena 1981. godine i ta zemlja je još uvek postojala, ali sa ove vremenske distance, i ovo je samo moja svojevoljna definicija i niko drugi se ne mora složiti sa mnom, Yugo deca mogu biti i deca rođena pre nekih petnaestak godina, a koja nose u sebi vrednosti koje ja, kao autor, mogu da učitam da odlikuju Yugo decu. Možemo to i tako definisati. Zapravo, sve je to moja fantazija i maštarija i neko moje učitavanje sebe i svojih osobina u nešto što je opšte za svu Yugo decu. To sa sobom nosi i ideološki predznak, nosi određene osobine, pa čak i estetiku.
Šta odlikuje decu Jugoslavije i da li se išta od tih odlika zadržalo i danas?
Na ovo pitanje je vrlo teško odgovoriti i možda bi neko ko se bavi istorijom i društvenim naukama i ko je proučavao taj period dao bolji odgovor. Mogu dati neki svoj utisak. Govoreći o onome što je postojalo na teorijskim nivou, a druga je stvar šta se dešavalo u realnosti, mislim da su neke poželjne osobine koje su se isticale u prvi plan bile drugarstvo i solidarnost, možda čak i više svesti o društvu gde žive i vera da „naporan rad će se isplatiti“. Ovo je moje vrlo idealističko gledanje na osnovu sećanja na ono što sam doživela kao mala, ali uspomene i sećanja su nešto vrlo varljivo. Rekla bih da je to neki pokušaj da se napravi atmosfera, iako znam da nije tako bilo, da je manja klasna razlika. Do danas se od toga nije zadržalo gotovo ništa.
Yugo dete u pesmi sam ja i da – jesam apatična, odlažem obaveze, narcisoidna sam… ovo je jedna od mojih najiskrenijih pesama.
Kako je sunce grejalo 1985-e?
Taj stih je moja meteorološka opaska. Sećam se tih leta, kada sam bila mala, koja su meni bila drugačije topline. Moj doživljaj je da su trajala duže, da su bila dobroćudnija i toplija, a sada mi sve nekako prži. Ja sam ih tako doživljavala i to je povezano sa tim što smatram da je tada bilo lakše i prostije vreme za mene, samim tim što sam imala toliko godina, te samim tim i drugačije doživljavaš ceo svet oko sebe.
U tvojoj pesmi Yugo dete je prilično apatično, odlaže svoje obaveze, pomalo narcisoidno. Sve su to osobine koje će se najčešće vezivati u literaturi za “Petar Pan generaciju” iliti milenijalce. Da li je to generacija koju si imala na umu kada si pisala stihove?
U pesmi sam to ja. Ja, koja sebe doživljavam kao Yugo dete. Nisam imala potrebu da se tako definišem sve dok nisu ove druge generacije počele da dobijaju svoje etikete, pa sam bila iz fazona – znate šta, imam i ja titulu, ja sam Yugo dete! Kao da imam neku super moć. Yugo dete u pesmi sam ja i da – jesam apatična, odlažem obaveze, narcisoidna sam… ovo je jedna od mojih najiskrenijih pesama. Ko bi rekao „glumim da sam pametna, a često sam glupa“ – to se jednostavno u rep svetu ne dešava i rešila sam da budem baš potpuno iskrena i pesma pokazuje koliko se ja borim sa izazovima današnjeg vremena. Nisam imala na umu milenijalce, iako pripadam toj generaciji, stihovi su baš nešto moje lično jer iskreno da vam kažem – treba mnogo da radim, ali muda ‘ladim. To je ta iskrenost kroz celu pesmu. Eto, sada znate na čemu ste sa mnom.
Pesma je, dakle, u velikoj meri autobiografska, te se nameće pitanje – da li smo mi milenijalci zaista “izgubljena generacija” bez perspektive?
Pesma je potpuno autobiografska, od početka do kraja. Deo kada kažem „mediji kažu da sam hit, nova sveža…“ je možda jedna od retkih iskrica ironije u mojim poslednjim pesmama jer mediji pišu o meni već dugo i kažu „evo je, mlada, nova“ a ja tu već 18 godina. Ovo je autobiografija od A do Š. Mislim da jesmo prilično bez perspektive. Snalazimo se mi, evo prihvatili smo nove tehnologije, a znamo i stare. Mi smo baš na procepu oldschool–newschool, što te čini da stojiš negde na granici između toga, a nigde ne pripadaš do kraja, što je možda najgora pozicija za bilo koju individuu ili generaciju.
Mi smo kao generacija baš na procepu oldschool–newschool, što te čini da stojiš negde na granici između toga, a nigde ne pripadaš do kraja, što je možda najgora pozicija za bilo koju individuu ili generaciju.
Oblikovali su nas ratovi, ekonomske krize, nezaposlenost, terorizam. Da li zbog toga generacija milenijalaca sa većom nostalgijom gleda ka Jugoslaviji koja je omogućila jednu sigurniju egzistenciju generaciji X i bumerima pre njih?
Ovo je malo teže pitanje i baš si ga sažeo dobro. Definitivno, da – bio je to jedan period blagostanja, ne za sve naravno, ali za većinu ljudi. U odnosu na današnje vreme to jeste bilo blagostanje. Od tog trenutka kreću stvari nizbrdo, sve počinje da bude sivo i loše i bez budućnosti i zbog toga većina ljudi može da romantizuje Jugoslaviju i da je gleda kao ideal kome ponovo treba težiti. To je prošlo vreme koje ne može da se vrati, ali možemo da iz svega toga uzmemo neki moral i neke principe. Bolje da smo iz Jugoslavije prekopirali zdravstvo i školstvo, nego copy-paste Bolonje i slično. Zaista treba uzimati stvari koje su bile dobre i koje su funkcionisale, između ostalog to da su ljudi koji su znali da rade posao bili na pravom mestu. Bilo je primera da se neko politički nije slagao sa državom, ali da nisu dirani od strane vlasti ako su bili vrhunski stručnjaci. Jednostavno se znalo da to ne treba da se radi.
Da li misliš da jugonostalgija postoji i da li na nju gledaš kao pozitivnu ili negativnu pojavu?
Da, postoji, ali mi se čini ne u velikom delu društva, već je to jedan manji deo. Pokušavam da je ne posmatram ni kao pozitivnu ni kao negativnu pojavu, nego da je baš objektivno sagledam, ali moje srce ide ka toj pozitivnoj strani. Meni se sviđa cela ta mitologija, a sada je toliko vremena prošlo da to može da bude mitologija. Jugonostalgija je tu kao neki boost, kao inspiracija i podstrek da se napravi bolje društvo. Šta je Jugoslavija uradila za feminizam je velika stvar, doduše zaslužni su pojedinci, ali se opet radilo na tome. O opismenjavanju naroda i da ne govorim.
Mislim da nam iz Jugoslavije najviše nedostaje vizija budućnosti, vera da će u budućnosti biti dobro. Nedostaje kvalitetno školstvo, dobro zdravstvo i nedostaje kultura.
Šta iz Jugoslavije danas najviše nedostaje ljudima?
Mislim da najviše nedostaje vizija budućnosti, vera da će u budućnosti biti dobro. Nedostaje kvalitetno školstvo, dobro zdravstvo i nedostaje kultura. Na kulturi se mnogo radilo u Jugoslaviji, pa čak i pod tom cenzurom, opet je bilo i klasične kulture i avangarde i mislim da to ljudima nedostaje. Naravno da kulture ima i sada, ali mislim na to da ona bude podržana od strane države, pa čak i kad je protiv države.
Koje su tvoje prve asocijacije na zemlju u kojoj si rođena?
Pošto sam ja uhvatila samo taj poslednji period, prva asocijacija mi je sporost življenja. Sve mi je nekako bilo sporo, znanje se sticalo sporo, informacije su dolazile mnogo sporije nego sada.
Da li bi se Yugo dete vratilo u Yugo-vreme, ili bi kada bi mogla da biraš odabrala neku drugu istorijsku epohu da u njoj živiš?
Birala bih skoro sve epohe koje imaju kanalizaciju, znači ne bih mogla da živim u srednjem veku. Mora da postoji ovako moderna kanalizacija. Ali da, mislim da bih izabrala šezdesete godine, definitivno.
PROČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE
