Razgovarala: Emilija Đurić
Poznata srpska glumica, spisateljica, a odskora i pozorišni pisac i reditelj, Srna Lango, važi za jednu od najduhovitijih glumica na našoj sceni. Za sebe kaže da nikad ne odustaje, ne ume da živi lako, ali svoj posao ipak ne bi menjala ni za šta. Sama sebi je najstroži kritičar, a kao umetnica, neprestano teži ka napretku i razvijanju u svim sferama. O svom detinjstvu, stavovima i aktivizmu za Promaju govori Srna Lango.
Recite mi nešto više o početku Vaše karijere. Koji je bio presudni momenat kada ste odlučili da je scena ono što vas ispunjava?
Ne pamtim to kao jedan trenutak, nekako je vodilo tome, iako sam se po fazama i opirala ponekad sopstvenoj potrebi. Bitnije je to što sam u nekoliko navrata shvatila da, najpre kamera, a potom i scena vole mene. Tad sam sebi dozvolila da se i sama neopozivo zaljubim i od toga napravim izbor.
Kako su Vas roditelji savetovali po pitanju profesije?
Imala sam intenzivan i ne baš tipičan odnos sa roditeljima za ove prostore. Hoću reći, puno toga naučiš, čuješ, vidiš, pitaš do fakulteta… a onda, u mojoj porodici i dalje verujemo da čovek ima pravo na sopstvenu ideju o sebi. Ja sam je imala i nije im se činilo potrebno da se mešaju, niti bi urodilo plodom. Kad sam primljena na FDU, mama je u suzama od sreće jer je znala koliko mi to znači, rekla i jedno malo: „Volela bih da umeš i lakše da živiš…“ Davno sam shvatila tačno šta je tada rekla, ali ne umem „lakše“ da živim. Znam da se može.
Kako ste u detinjstvu najradije provodili slobodno vreme?
Klikeri, lastiš, lopta, ljuljaška, školice, tapke, bicikl, rolšue, crtanje, knjige i smišljanje pesmičuljaka najpre. Lutke nisam volela nikako. Potom sam krenula u osnovnu školu sa pet godina. Zatim u baletsku školu, a onda i na jezike, pa na glumu u Radio Beogradu… a počela sam da radim honorarno sa trinaest. I radila do fakulteta, kada sam na zahtev profesora napravila pauzu u poslu. Meni je posao uvek delovao kao najsmisaoniji oblik trošenja vremena. I sada je tako. Hoću da kažem i dalje se igram, iako se ne zove „slobodno vreme“, ali me čini slobodnom. Zapravo, što više slobodnog vremena imam, manje sam slobodna.
Često Vas pitaju šta je to što Vas raduje. Možete li izdvojiti nešto neobično, što možda ne bi svi razumeli, ali Vama baš mami osmeh na lice?
Ne znam da li je neobično baš i šta bi drugi rekli o tome, a nešto me i ne zanima, ali oni trenuci kada u miru, podrazumevajući da su svi moji dobro, sebi dozvolim da budem zadovoljna samom sobom i nečim što sam sebi dala u zadatak pa me je pomučilo, isrpelo, trajalo, ali sam stigla do cilja. To zadovoljstvo kratko traje. Gotovo je neuhvatljivo i ne znam zašto se tako teško pamti. Ali je lepo i važno.
Koliko Vam prija popularnost?
Ne znam ništa o svojoj popularnosti. Niti mi je ikad bila cilj, niti je popularnost relevantna za bilo šta.
Pored uloga koje ste imali prilike da tumačite na televizijskim ekranima, kao što su u serijama „Snovi od šperploče“,„Srećni ljudi“, „Jelena“, „Može i drugačije“, „Istine i laži“ u kojima ste se možda i najviše proslavili, postoji li neka uloga koju biste izdvojili kao najdražu?
Televizija je medij koji konzumira više ljudi. Glumački sam stasavala u pozorištu i ne bi valjalo drugačije. A onda, glumcu je važnije da ni zbog jedne uloge, unazad, ne žali. A ja ne žalim. Naprotiv, deluju iz ove perspektive i bolje nego onda. Sve su to bili projekti pametnih i talentovanih ljudi sa kojima volim što sam radila.
U kom filmskom žanru biste najradije glumili?
Svim postojećim i onima koji će tek nastati.
Šta najviše volite da gledate od filmova/serija?
Mnogo toga. Kad se navučem na neku seriju, pogledam je za dve noći. Nemam meru. Poslednja koja me je dotakla je „After life“, Rikija Džerveza, za kojim sam luda. Volim i triler, melodramu, komediju…
Pored glume, ni pero Vam nije strano. Knjige „Zemljo moja, pređi na drugoga“ i „Gladna godina“ odišu raznim notama. Tu su ironija, apsurd, cinizam i neizostavna duhovitost. Šta Vas je inspirisalo za ovakav poduhvat, za koji treba imati strpljenja, a najviše hrabrosti?
Ni o svojoj hrabrosti, koju mi ljudi često pominju kao deo doživljaja mene, jednako ne znam ništa, da Vam pravo kažem. Ali dobro zvuči, hvala. Postoje stvari koje moraš da uradiš i to je to. Pišem oduvek i nikada sa idejom da objavim. I pisala bih i dalje i da nikad nisam ništa objavila. Brusila sam stil onim tinejdžerskim poslovima koje pomenuh, potom kolumnama i rubrikama po časopisima, novinama i portalima. Mislim, priču ima svako, stil je ono što te izdvaja ili bi bar trebalo da je tako, iako se o stilu sve manje govori. Ne bih pisala da me ne goni potreba koju ne umem da ignorišem. Postoje delovi mene, života, takozvane stvarnosti koje ne umem da artikulišem ako ne pišem. I onda pišem.
Prošle godine Vaša monodrama, za koju ste u naslovu napisali „verovatno zabavna“, a koja priča o mnogim događajima koje su Vas gradile i izbrusile ličnost kakva ste danas, doživela je mnoge ovacije publike. Na lestvici uspeha, još je jedan stepen više jer ste je upravo Vi sami napisali, režirali, a potom i odigrali. Kako ste došli na ideju da se oprobate u tome i koliko je vremena iziskivalo da se delo oformi?
Ovo vreme kobajagi-garancije da je nešto ovakvo ili onakvo… Užasno mi je smešna potreba da se praviš savršen ili da garantuješ bilo šta. Pa otud „verovatno“. Ko sam ja da znam da će nekom biti zabavno. Eto, srećom jeste, ali neću da garantujem nikom ništa. Odbijam da uđem u taj stil samopromocije na koji nas teraju. Drugi roman mi je pojeo dosta vremena, a i organa, jer sam morala sa mnogo toga da se obračunam. Tri puta sam umrla dok sam ga stvorila. A i promovisanje van Beograda je uzelo vreme. „Lov na srne“, međutim, koji i dalje igram u Poletu, napisan je da preskočim ponore pred kojima je glumac sa svakom pauzom. Kad sam shvatila da sam, srećom, ušla u fazu da se jednako smejem svemu, da imam najednom otklon od svake muke, pomislila sam da imam pravo na to. Ne bih mogla ranije to da napišem. Pa ni da igram. Potrebno je životno iskustvo za neke stvari. Ljudi me do sada nisu gledali u komediji u pozorištu pa im je novo da se sa mnom smeju. A meni je lepo kad se drugi smeju. I mene i njih smeh leči.
Da li strepite od tuđih kritika i da li ih udeljujete sami sebi?
Nameravam da ostanem svoj najstroži kritičar. Ne bi valjalo drugačije.
Postoji li još neki posao koji bi Vas ispunjavao koliko i gluma?
Pa, ne, nažalost.
Imate dva sina, od kojih je jedan krenuo Vašim stopama. Koji su saveti koje mu dajete?
Imam dva sina, a imamo i dogovor da ih ne tranžiram javno, otkako su matori i trudim se to da poštujem.
Šta biste poručili mladim generacijama koje pronalaze svoj poziv? Kako da istraju u svojim idejama?
Čovek treba da radi na sebi i mimo precizne ideje kuda to vodi. Obrazovati se, stalno, svakog dana, učiti, čitati, pa i raditi sve što se može radi iskustva. Time dolaziš do samopoštovanja koje smatram ključnim u razvoju ličnosti. A onda to i negovati, zauvek. Ako ne istraju u izboru poziva, to nije njihov poziv. Ne verujem u loše okolnosti i muke bilo koje vrste kao razlog za odustajanje. Zapravo, ne verujem u odustajanje, uopšte uzevši. Ako je tvoje, tvoje je. Ako odustaneš, nije ni trebalo da je tvoje.
Postoji li nešto što biste promenili na/u samoj sebi?
Volela bih da sam pametnija.
Kakvi su vaši planovi za budućnost?
Da imam budućnost.
