Razgovarala: Teodora Boškovski
Foto: Centar za marginu
Sa radom Stefana Mihajlovskog čitaoci Promaje mogli su da se detaljnije upoznaju u prethodnom broju. Na tribini koju je Centar za marginu organizovao na otvaranju Merlinka festivala na temu prevencije suicida jedan od govornika bio je Mihajlovski, a nakon tribine razgovarali smo sa njim na ovu i druge bliske teme.
Na tribini si istakao da nije problem manjak želje medija da se bave pitanjima LGBT populacije, već manjak zainteresovanosti, odnosno manjak sagovornika. Prema tvom mišljenju i iskustvu na koji način je moguće zainteresovati i ohrabriti sagovornike LGBT populacije da izađu u javnost?
Tako je. Problem je što se o suicidu, inače, veoma malo govori, a tek je mali broj onih koji će da govore na ovu temu iz pozicije LGBT+ osobe. Da biste imali adekvatnog sagovornika koji će vam dati svoju priču, on mora biti u potpunosti autovan. Ne autovan drugarici, kolegama sa klase, ponekom profesoru i jednom roditelju. Mora biti LGBT+ za celu javnost. I tu dolazimo do potpuno očekivane situacije – nemamo sagovornike. Istraživanje koje je rađeno na ovu temu garantovalo je potpunu anonimnost za one koji su u njemu želili da učestvuju (i verovatno je tako jedino moglo biti sprovedeno, čak i da etika dozvoljava drugačije). Vidim da autovanje treba da krene od javnih ličnosti. Uvođenjem LGBT+ tematike u javni prostor, pa i popularnu kulturu, dozvoljavamo različitost. Nešto bolja situacija od onih na klasičnim medijima je na jutjub kanalima koji su, ispostavilo se, za ovakve teme, dobar kanal komunikacije. Tu LGBT+ osoba može da dozira koliko i kada želi da bude otvorena, može da uživa u zabrani komentarisanja dok se ne oseti slobodno i sigurno. Odlično je što u serijama danas vidimo sve više LGBT+ likova koji su predstavljeni prilično nestereotipno. Rasterećeni su predrasuda koje prate LGBT+ zajednicu. To se dešava čak i u domaćoj produkciji. A dobra serija može mnogo toga da promeni.
Na koji način mediji treba da izveštavaju na ove teme, konkretno na temu suicida?
Uvek sam želeo naizgled nemoguće. A to je, u ovom slučaju, povezivanje tabloida sa „ozbiljnim“ medijima kada je reč o obrađivanju teme kao što je suicid. I zaista, komunikacija među kolegama, rad na zajedničkom tekstu, projektu, spajanje redakcija i tome slično dovelo bi do prilično dobre situacije. Takođe, rekao sam da je veoma važno uvesti medijsku pismenost kao obavezan predmet u školama. To bi, uz dobre predavače, pomoglo na više nivoa.
Na tribini si rekao da su LGBT osobe više izložene „dramatizaciji“. Na šta si konkretno mislio?
Nije slučajno što se mnoge radionice za rad sa LGBT+ osobama i osnaživanje zajednice zovu „dramaqueen“. Dakle, LGBT osobe su većinski sklonije dramatizaciji, a i sama reč „drama“ ih dosta privlači. Nije to nikakva misterija. Dešava se uglavnom zbog samog odbacivanja koje svakodnevno doživljavaju, osvajanja slobode i privlačenja pažnje na svoje potrebe, za koje su morale da se izbore na svoj način, jer nisu imale tu privilegiju da žive, a da nikome ne objašnjavaju svoj identitet – u kom toaletu piške, koga (i zašto) vole… I zbog toga sam preporučio psihodramu kao moguć modalitet psihoterapije. Što opet ne znači da su sve LGBT+ osobe „dramaqueen“ ili da svako treba da krene na psihodramu.
Savetovao si umetnost, odnosno razvijanje kreativnosti, kao tehniku borbe protiv depresije, na osnovu ličnog iskustva. U kom trenutku i kako si osvestio ovaj metod kao povoljan za tebe?
U trenutku kada sam držao tabletu u ruci od koje je zavisio moj san i kada sam se setio da ću još jednu morati da popijem ujutru kako bih umanjio tremor i mogao uopšte da ustanem iz kreveta. Tada sam, uz konsultaciju sa svojom psihijatricom, postepeno prekidao sa njihovim konzumiranjem, a sve više se vraćao čašici konjaka pred spavanje (ovo poslednje bez naročite saglasnosti psihijatrice). To mi je dalo snagu da pišem, da doživim katarzu kroz kreativnost i da se oslobodim duhova iz prošlosti, tako da je bitka u startu dobijena. A dok sam držao tabletu u ruci bilo je „ili prekidaš sada ili povećavaš dozu celog života“ (i više ne piješ konjak pred spavanje!). Taj scenario mi je, iskreno, zvučao užasno.
Tvoja druga knjiga ,, Ispod grla’’ je nedavno ugledala svetlost dana. Reci mi kakvi su utisci?
Jesen mi je, profesionalno, bila ispunjena promocijom te knjige i mogu samo reći da sam ponosan na sve koji su čitali, a pogotovo na mlade koji redovno javljaju svoje utiske preko društvenih mreža. Nisam očekivao da roman gej tematike, koji problematizuje partnersko nasilje u istopolnim odnosima, može toliko da zainteresuje adolescente. Na moju veliku radost – pogrešio sam u proceni. A možda je i do fenomenalnih korica koje krasi provokativna fotografija čiji je autor Martin Stamenković. Sve u svemu – imamo odličan proizvod i ponosan sam na to.
U knjizi, kao i u ranijim tekstovima, si se između ostalog bavio i ovim pitanjima, otud si i bio govornik na tribini. Na koji način iz perspektive umetnosti ili masovne kulture pristupiti ovim temama i obraditi ih, a da to ne bude okidač onome ko gleda, a ko se sa tim problemima bori?
Ne postoji jedan način za pristup ovoj temi niti u umetnosti, niti u masovnoj kulturi. Ja sam kroz svoje tekstove „Samoubistvo jednog Roma, geja, invalida i ateiste“ i „Jedini nerešiv problem je da vas više nema“ igrao više na aktivistički momenat. Jedino su naslovi bili nešto što je „bombastično“ jer moram privući pravu publiku ka tom tekstu. Desilo se da tekst koji sam prvi pomenuo nekoliko njih koristi kako bi se autovalo roditeljima. Zar to nije sjajno? Da ne dužim, mislim da je kolektivna svest najtačniji odgovor koji mogu da dam u ovom trenutku. Svako ko je uspeo da je aktivira, imaće na umu odgovornost za onog drugog. Pogotovo ako ima tu moć da komunicira sa širim auditorijumom.
Nova knjiga se bavi pitanjem istopolnog odnosa koji se bazira na opsesiji, a ne na ljubavi. A svesni smo svi koliko je tanka linija između ta dva. Kada i kako ljubav prerasta u opsesiju? I obratno. Kako možemo opsesiju kontrolisati i preusmeriti u ljubav i da li je to moguće?
Ljubav ne prerasta u opsesiju. Reč je samo o prividu emocija koje priželjkujemo. Dovesti nekoga do očajanja nije nikakvo „merilo“ ljubavi. Kada smo u krevetu sa psihopatom, najčešće ćemo istovremeno biti žrtva, spasilac i progonilac. Dramski trougao. Iako je teško jer smo zaslepljeni, opsesija se najlalkše kontroliše kada shvatimo da se neko konstantno hrani našim strahom. Ako to ne dozvolimo, možemo da očekujemo hepi end.
Da li misliš da je prevelika sloboda medija danas povoljna i dobra s obzirom da su različiti ljudi koji se bavi novinarskim poslom danas u Srbiji orijentisani isključivo na one teme i naslove povoljne za tiraž, kao i na senzicionalističke teme?
Zaboravite na slobodu medija. Oslobodite sebe kao čitaoca medijskog sadržaja.
Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu
