Intervju: Stevan Dojčinović (KRIK): Kada praksa pobedi teoriju

Informacija kao imperativ

Stevan nije od onih ljudi koji imaju fiksirane jutarnje rituale, ali svaki dan počinje prelistavanjem najvažnijih vesti.

„Ne kupujem novine, ali ujutru prelistam najvažnije vesti na internetu. Danas je KRIK objavio priču o reakciji Agencije za borbu protiv korupcije u slučaju Siniše Malog, tako da sam se više fokusirao na to, te  nisam imao previše vremena da čitam sve. Za informisanje pretežno koristim Twitter, gde pratim većinu medija. Najveću pažnju poklanjam vestima iz politike, ekonomije i hronike, zbog toga što je ono što čime se bavimo u KRIK-u direktno povezano sa vestima iz ovih oblasti. Pored toga, pratim i šta se događa u svetu filma, stripa i muzike. Na kraju, i da se ne bavim ovim poslom, opet bih čitao pošto se može reći da sam zavisnik od informacija.“

Internet na vrhu

U sukobu između klasičnih sredstava informisanja i onlajn medija navija za ove druge, smatrajući da je njihova pobeda izvesna.

„Internet je najpotcenjeniji medij u Srbiji, ali to je besmislica. Ako uporedimo tiraž dnevnih novina sa brojem posetilaca internet izadanja medija, vidimo da se u mnogo većoj meri javnost informiše putem interneta. To govori da novine polako propadaju kao medij, a internet doživljava sve veću ekspanziju. Priča oko novinama i uopšte mejnstim nedijima je samo gubitaška priča i dolazi od onih koji još uvek nemaju smelosti da priznaju da moraju da pređu na neku drugu platformu

Praksa odnosi pobedu nad teorijom

Ne kaje se što je upisao studije novinarstva, ali ni što ih kasnije nije završio. Dok su drugi jurili diplome i ocene, on je jurio posao. Novinarstvo je, ipak, zanat.

„Kao srednjoškolca počela je da me zanima politika, svet kriminala, korupcija, čitao sam knjige koje govore o tome. Bavio sam se nekim primarnim oblicima novinarstva u tom periodu. Sagledavši sve svoje afinitete i interesovanja, najlogčnije mi je bilo da upišem Fakultet političkih nauka. Bio sam u dilemi između novinarstvoa i politikologije. U razgovorima s majkom, shvatio sam da mi novinarstvo pruža isto što i politikologija, s tim što se tamo uče neke dodatne stvari, tako da je moj izbor bio novinarstvo. U međuvremenu sam došao i video da mi fakultet neće priuštiti ono što sam očekivao dok sam se još dvoumio oko samog izbora. Shvatio sam da ću studirati pet godina i da ću za to vreme imati tek nekoliko novinarskih predmeta, a da ću posle tih pet godina biti već malo „mator“ za novinara, tako da sam već na drugoj godini počeo da radim. U prilog tome ide i činjenica da nam fakultet nije obezbeđivao praksu sa strane. U tom periodu sam čitao tekstove Miše Vasića, Filipa Švarma i ostalih. Knjiga o Đinđiću, na čijem je pisanju Vasić prikupio ogroman broj dokumenata sama po sebi govori o čemu se radi. Bio sam deo brojnih seminara na kojima su govorile najeminentnije ličnosti kod nas i u inostranstvu. Na jednom od njih sam upoznao ljude iz jedne redakcije iz Rumunije i počeo da radim sa njima, i ta saradnja traje do danas.“

Priznanja

Brojne nagrade koje je dobijao govore u prilog njegovom poimanju teorije i prakse, ali ih ne vidi kao cilj, jer sam cilj je istraživanje.

„Cilj našeg rada nisu nagrade, već novinarstvo po sebi. Nagrade dođu kasnije kao šlag na tortu. Ne bih sad izdvajao koja mi je najdraža, jer bi to bilo ružno prema onima koji su mi je dali, a koje bih izostavio. Nagrade su neka vrsta priznanja koja javnosti potvrđuje tvoj rad, i moje kolege i ja ih dobijamo često i svakako da imaju motivacionu ulogu, ali ne istražujemo da bi neko rekao kako smo najbolji, već istražujemo da bismo istražili.“

Zabranjeni grad

S jedne strane je nagrađivan, a s druge nerado viđen gost. Jedan je od mnogih kojima je zabranjen ulazak u Rusiju, a da pritom nije dobio jasno objašnjenje od odgovornih.

„Prošle godine mi je saopšteno na aerodromu da moram odmah da se vratim iz Rusije. Rusi su napravili spisak nepodobnih posetilaca njihove zemlje, a na njemu se našla i moja malenkost. Ne znam šta je tačno razlog ovakvog postupka, ali pretpostavljam da se odgovor nalazi u činjenici da smo vezani za neke donatore sa zapada. Formalno, neću otići tamo pre 2020.“

Para vrti gde burgija neće

Glavna boljka većine je ekonomska kriza, te su i mnoge ideje KRIK-a ostale da čekaju neka bolja vremena.

„Naravno da smo ograničeni nedostatkom finansijskih sredstava. Planirali smo da osnujemo sopstenu video produkciju, ali za to nam je potrebno mnogo novca. U toj produkciji bismo pravili animacije, kratke klipove, intervjue i slične sadržaje, ali prosto nismo u mogućnosti da tu stvar trenutno isteramo do kraja u okviru budžeta kojim trenutno raspolažemo.“

Istaživačko novinarstvo – zablude i istine

Kao neko ko je iskusan i ko se veoma dobro snalazi u ovoj vrsti posla, napravio je paralelu između između toga šta je istraživačko novinarstvo i onoga kako ga ljudi doživljavaju, pritom govoreći o nekim formama koje se preuzimaju od novinara sa zapada.

„Kod nas imaš jednu liniju portala koji se bave istraživačim novinarstvom i tu možemo svrstati KRIK, Insajder, BIRN, CINS, i, recimo, Južne vesti. Veliki broj ljudi iz ovih redakcija pripada tzv. „zapadnoj školi“ istraživačkog novinarstva. Oni su sticali svoje veštine učeći najvećim delom od stranaca – Amerikanaca, Britanaca, itd, i stvorili su neke standarde na osnovu kojih obavljaju svoj posao. Mimo toga, ako posmatramo mejnstrim medije, u njima uopšte nema istraživačkog novinarstva. Problem sa istraživačkim novinarstvom je to što o njemu postoji jedna predrasuda. U Srbiji se za nekog novinara kaže da se bavi ovom vrstom novinarstva ako nije cenzurisan i ako ima smelosti da objavi ono što bi vlast sakrila, a da se takvom definicijom samo udaljavamo od onoga što je bit istraživačkog novinarstva, a to je ne samo traganje za činjenicama o onima koje ne volimo, već i o onima koje volimo.“

Rastemo

Paralelno sa brojem tekstova i tema, KRIK je porastao i u pogledu čitanosti.

„Pre godinu i po dana, kada smo krenuli, imali smo oko 30 000 čitalaca, kanije se ta brojka povećavala paralelno sa temama kojima smo se bavili, a decembra 2016. dostigla je pola miliona čitalaca. Cilj nam je da u narednom periodu povećamo broj onih koji prate naš rad, da to krajem ove godine bude brojka od milion posetilaca sajta.“

Prijatelji i(ili) kolege

Priča o malim redakcijama nekima izgleda bajkovito, ali se u praksi, kako obaveze bivaju sve brojnije, ta bajkovitost polako gubi.

„Mi smo mali tim, tako da se radi o dosta personalnijoj priči nego u većim medijima, ali svako od nas ima svoja zaduženja. Trudimo se da negujemo taj neki profesionalni odnos. Možemo da izađemo i da se družimo mimo radnog vremena, ali kada se nađemo u redakciji, akcenat je na poslu. U početku smo funkcionisali više na toj „drugarskoj bazi“, ali kako smo počeli da se razvijamo i rastemo, shvatili smo da će naš rad biti produktivniji ako poslu pristupimo u tom smislu da smo mnogo više posvećeniji tekstu nego li svojim internim šalama i slično. Ključna stvar kod ovog posla je da onoga koji se bavi njime to stvarno zanima. Tu je i profit s druge strane. Kako se plate zaposlenih kreću u nekim granicama proseka, može se reći da smo zadovoljni i motivisani da istražujemo dalje. Ovde treba dodati i samo osećanje da ste uradili nešto dobro za društvo u celini jer se time deklarišete i kao dobar čovek a ne samo profesionalac, ali i to da kao novinar imate tu čast da ste saznali nešto zanimljivo pre javnosti, što je već samo po sebi nagrađujuće.“

Zanimljive uloge

Kroz osmeh zamera sebi što eskivira ulogu đubretara.

„Uvek zaboravim da sam ja taj koji tog i tog dana treba da izbaci smeće. Imam previše obaveza, previše vremena provodim u pisanju tekstova i stalno se nešto dešava, tako da kolege budu radi da me zamene. I hvala im na tome.“

Hvala Kosmajcu

Autor je knjige „Šarić – kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu“. Zahvalan je na lepoj promociji koju su mu priredili pripadnici MUP-a i Dragan Kosmajac.

„Ne čudi me što je knjiga pronađena na njegovom stolu u trenutku hapšenja. On je deo te priče, i logično je da je uzeo da pročita šta sam sve otkrivao, a u nekim delovima se i sam Kosmajac pojavljuje. To je na kraju svakako bila dobra promocija mojoj knjizi.“

Dve „školske“ krimi figure

Šarić je pandan Zemunskom klanu, najvećoj kriminalnoj pojavi kod nas u svakom smislu te reči.

„Nisam ja odlučio da hoću da pišem o Šariću, prosto je Šarić bio taj o kome je trebalo pisati. U Srbiji imamo dve najveće kriminalne tačke. Jedna je Zemunski klan, druga je sam Šarić. Ako se setimo količine droge i novca, jasno je zašto je Šarić broj jedan u njoj. Samo njegovo hapšenje je po sebi bila najveća kriminalna priča kod nas. Pošto sam još pre knjige radio veliki broj tekstova, u dogovoru sa Samizdatom odličili smo da to sklopimo u neku veću celinu, i od toga je nastala knjiga. Knjiga je dopro prošla, prodat je i drugi tiraž, tako da mislim da je odrađena dobra stvar.“

Da li istraživački novinar treba da se bije sa sagovornikom

Reakcije nakon intevjua koji je radio sa premijerom prošle godine svele su se na zamerku da mu nije piršao na „fajterski“ način.

„On nije znao pitanja unapred. Ja sam taj intervju uradio kako mislim da je trebalo. Javnost nije bila zadovoljna, jer je očekivala da ću se ja svađati, a to uopšte nije bila moja misija. Nisam išao tamo da se svađam sa njim. Ja sam svoj zadatak ispunio, a to je da postavim i pitanja i dobijem logične ili nelogiče odgovore i tako ih prenesem javnosti. Od nas se često očekuje da budemo opozicija vlasti i da to u razgovoru sa njenim predstavnicima demonstriramo. Ja sam u tom intervjuu ispunio zadatak, a način na koji odgovara sagovornik nije moj problem – to već govori o njemu. Ili pak ako, kao Siniša Mali, na pitanje novinara odgovori sa „Hvala, doviđenja“, to ne znači da mi nismo obavili svoj deo posla.

Potvrda profesionalnog integriteta

Ovaj period upamćen je po brojnim naslovnim stranama koje mu je Informer u, dabome, dobro poznatom maniru, posvetio.

„Nemam problem s tim da Informer piše šta hoće, ali problem je što u tom pisanju on krši pravila, dok sistem ne funkcioniše i ne sankcioniše to kršenje. Kada bi sistem radio – kao što je to slučaj sa jako brzo rešenim sporom između Nebojše Stefanovića i NIN-a, onda je u redu da Informer piše šta god hoće. Ja sam ga tužio i sudija je predvidela mogući kraj slučaja za dve godine. Ja idem 22. marta prvi put na svedočenje, a on će posle toga, ali sam siguran da će odugovlačiti sa pojavljivanjem. Pitanje je i kakva će presuda biti. Znam jednog kolegu koji ga je dobio na sudu za 100, 000 dinara, ali to ne garantuje da će to biti slučaj i sa mnom jer, kao što rekoh, sistem ne postoji. S druge strane, problem je i kod ljudi bliskih meni. Kolege znaju nešto više o tom Informeru i sličnim medijima, i znaju o čemu se radi. Problem je kod ljudi kojima novinarstvo nije toliko blisko u tom smislu da umeju da razdvoje objektivnu informaciju od one koja ne samo da nije objektivna, već apsolutno netačna. U tom smislu, ova profesija jeste vrlo rizična, i onaj ko se bavi ovom vrstom novinartva može da očekuje ovakve stvari u svako doba, ali prosto nauči da se nosi sa tim.“

Siniša Mali nije drug Tito

U tom periodu nastali su i tekstovi o poslovima Siniše Malog koji je, imajući istraženo u vidu, postajao sve veći.

Nije neophodna velika smelost za pisanje o Siniši Malom. Možda sa strane izgleda da su ljudi koji pišu na ovaj način fizički ugroženi, ali stvari nisu kao u Rusiji gde zbog pisanja bukvalno mogu da te likvidiraju. Mi smo suočeni sa drugim vrstama pritiska, kao što su tabloidi i ono što se u tim medijima piše o nama. A i rekao bih da je veći pritisak kada istražujemo kriminalce koji nisu na političkoj funkciji. Zbog cenzure i sveopšte medijske hajke je mučno kada se istražuju političari i njihove aktivnosti, ali smo daleko od toga da nam se fizički integritet dovodi u pitanje.“

Marija Mali shvatila da je godinama bila saučesnik u sumnjivim poslovima

Tvrdnju da nije potrebna velika smelost za pisanje o gradonačelniku Beograda ili bilo kome na vlasti, KRIK je demonstrirao intrvjuom sa Marijom Mali, bišvom suprogom gradonačelnika Beograda.

„Poenta tog intervjua nije bila da dovedemo bivšu suprugu bilo koga da ona priča loše o svom partneru. Radi se o tome da smo svaku njenu reč proverili i objavili je tek kad smo bili sigurni da u potpunosti odgovara istini. Mi se ne plašimo da će nama sad neko doći u redakciju i napasti nas, već se plašimo da ne objavimo informaciju koja nije istinita. Ona je pristala da se obrati javnosti zbog dece koja su joj oduzeta, tako da smo mi tim pre radili na utvrđivanju verodostojnosti svega onoga što je rekla, jer ne želimo da postanemo sredstvo kojim će se prepucavati zavađene strane, nezavisno od namera tih strana. Mi smo naš deo posla uradili profesionalno. Došli smo do velikog broja podataka, proverili ih i objavili, a sada ostaje da vidimo kakve će biti reakcije nadležnih organa u pogledu optužbi iznetih na račun Siniše Malog.“

Institucije se ne oglušavaju uvek o saznanja novinara

Vest o jednoj od tih reakcija objavljena je u danu vođenja ovog razgovora.

„Značajno je što je Agencija za borbu protiv korupcije reagovala nakon naše priče od pre godinu dana, jer to je potvrdilo naš rad. Očekujemo dalje korake.“

U potrazi sa nepostojećim slobodnim vremenom

Ne traći slobodno vreme jer ga – nema. Službena putovanja koristi kao način relaksacije, a šetnju gradom u kojem živi ume da doživi kao pravu ekskurziju.

„Na žalost, nemam mnogo vremena, često radim i vikendom. Spašava me dosta putovanja na različite konferencije, koja su mi i priika da se odmorim. Sledećeg meseca putujem u Teksas. Ta putovanja mi daju malo prostora da se osvežim i relaksiram. Čitam stripove, imam par omiljenih i gledam horor filmove. Kada se vratim umoran s posla, odgledam neki horor kako bih skrenuo misli na drugu stranu, i generalno volim taj žanr. Prošle nedelje sam našao vremena da prošetam do Zemuna, tako da mi je to došlo kao „avantura“, jer sam uspeo da nađem malo slobodnog vremena. Volim biciklizam. Na Košutnjaku ima jedne jako dobre staze alisam, na žalost, poslednji put vozio prošle godine, iako imam dobar bicikl“.

Doušnici

Postoji legenda da urednik KRIK-a od svih koji zatraže praksu u njegovoj redakciji zahteva gledanje jedne serije.

„Wire“ je naziv te popularne serije.. Scenario je pisao dugogodišnji istraživački novinar Sen Simon, što već samo po sebi govori o kakvom se projektu radi. Serija ima pet sezona i prati dešavanja u gradu Baltimoru u Merilendu. Akcenat se stavlja na kriminal, dilere droge, policajce i tužioce koje istražuju te pojave, obrazovni sistem, kao i na gradonačelnika i njegovu ekipu. Poenta je da je serija veoma autentična i da na veoma dobar način prikazuje sve ono što se dešava u realnom životu, tako da je moja preporuka svima da je odgledaju, i nauče nešto više, a što će im možda koristiti.“

Intervjuisao: Stefan Petrović

Autor je polaznik “Škole medijske pismenosti” koju organizuje Centar za marginu