Razgovarao: Luka Mutić
Na Indeksu slobode medija Reportera bez granica u 2019. godini, Srbija je pala na listi za 14 mesta na Indeksu slobode medija i sada zauzima 90. mesto na listi od 180 zemalja. O tome da li je taj podatak opravdan ili ne, o bezbednosti novinara u Srbiji, kao i novinarskoj etici, medijskoj manipulaciji, cenzuri i drugim vađnim temama za ,,Promaju’’ govori novinarka nedeljnika ,,Vreme’’, Tamara Skrozza.
Savet za štampu navodi da je samo u poslednjih 5 meseci, prethodne godine, zabeleženo više od 3600 prekršaja Kodeksa, od čega se čak 386 tekstova odnosilo na maloletna lica. Na koji način su maloletna lica ugrožena i kako ih zaštititi?
Maloletna lica ugrožena su na različite načine, pre svega otkrivanjem njihove privatnosti i identiteta, kao i otkrivanjem identiteta i privatnosti njihovih porodica. Osim toga, kao i u slučaju odraslih lica, objavljuju se nagađanja o njihovom životu, ponašanju i sudbini. Zaštita, nažalost, ne postoji. Savet za štampu je samoregulatorno telo koje nema ovlašćenja za bilo kakvo sankcionisanje, Ministarstvo kulture i informisanja obično ne radi svoj posao, a ostale institucije i nadležna ministarstva reaguju ili po konkretnim žalbama, ili vrlo selektivno. Sve u svemu – to je obično suviše kasno, ili krajnje neadekvatno i nedovoljno.
Deca su u medijima prisutna i u različitim emisijama, često takmičarskog karaktera i to uz saglasnost roditelja. Da li naši zakoni prepoznaju eksploataciju deteta u medijske svrhe i kako bi se ona mogla definisati?
Zloupotreba dece definisana je u više zakona Republike Srbije, pa i u Zakonu o javnom informisanju, u članu 77 koji navodi da se „posebno mora voditi računa da sadržaj medija i način distribucije medija ne naškode moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika“. Međutim, kako je roditelj po svim zakonima odgovoran za tretman svog deteta – sve dok to dokazano i jasno ne škodi dobrobiti tog deteta – nadležni organi prećutkuju situacije koje nisu crno – bele, već u „pedeset nijansi sive“. Smatra se valjda da, ako roditelj ne vidi da je problem što mu dete tancuje ili muzicira pred milionskim gledalištem, ako roditelj ne smatra da je problem što se teško obolelo dete snima s predsednikom, itd – što bi se bilo ko bunio i do kraja sveta i vremena dokazivao da taj roditelj eksploatiše ili zloupotrebljava dete. Da je neko voljan da sprovede zakone i reaguje, mislim da bi mu pomenuti član 77 bio sasvim dovoljna osnova. Međutim, mi takvu instituciju ili pojedinca na njenom čelu još uvek nemamo.
Od ubistva pevačice Jelene Marjanović, preko dramatičnih preljuba u rijaliti programima, do “slučaja Karleuša” – sve su to kockice u mozaiku nemoralnih, zaglupljujućih, zamagljujućih, dramaturški planiranih i sprovedenih događaja koji imaju za cilj da građane i građanke ove države pretvore u robote, glasačku mašineriju nesposobnu i nevoljnu da misli svojom glavom, da donosi racionalne odluke i svoje vreme investira u stvari koje su važne.
Vrlo ste bili aktivni kada se dešavala situacija sa eksplicitnim fotografijama Jelene Karleuše. Mislite li da se često Kodeks krši, po naslovnim stranama eksplicitnim sadržajima vulgarnog i tabloidnog karaktera, upravo iz razloga da bi se građanima skrenula pažnja sa aktuelnih problema u državi?
Mislim da to nije slučaj često, već gotovo uvek. Od ubistva pevačice Jelene Marjanović, preko dramatičnih preljuba u rijaliti programima, do “slučaja Karleuša” – sve su to kockice u mozaiku nemoralnih, zaglupljujućih, zamagljujućih, dramaturški planiranih i sprovedenih događaja koji imaju za cilj da građane i građanke ove države pretvore u robote, glasačku mašineriju nesposobnu i nevoljnu da misli svojom glavom, da donosi racionalne odluke i svoje vreme investira u stvari koje su važne.
Nedavno je protiv Vas u medijima trajala serija dvonedeljnog, sinhronizovanog targetiranja. Prvobitno od strane Suzane Vasiljević, zatim Regulatornog tela za elektronske medije, da bi celu priču zapečatio autorski tekst Ane Brnabić u kome Vas ona pominje s jasnim ciljem Vaše profesionalne i moralne diskreditacije. Kakav je Vaš komentar na aktuelna dešavanja? Hoće li to možda uticati na Vaš rad?
To za sada utiče samo na moje zdravlje, a trudim se da radim kao i uvek do sada – profesionalno, odgovorno i sa svešću o posledicama onoga čime se bavim. Meni je u svakom slučaju kompliment kada me napadaju i pokušavaju da diskredituju osobe koje ste pomenuli, a od kojih svaka aktivno radi na satiranju medija, uništavanju poslednje trunke novinarskog dostojanstva i slobode govora. To je njihova, a ne moja sramota.
Novinarstvo se često označava kao profesija visokog rizika. Koliko se kao novinarka osećate ugroženo ovakvim napadima? Da li se ikada plašite za svoju bezbednost?
Svoj sam posao odabrala sa svešću o opasnostima, a pošto radim od 1997. praktično ne pamtim vreme u kojem te opasnosti nije bilo u većoj ili manjoj meri. Problem je, međutim, strah koji imam za svoje dete i majku. Ljudi me prepoznaju, komentarišu, dobacuju (istina, uglavnom pozitivno za sad), a to sve utiče i na njih dve – koje nemaju direktne veze s tim i koje to nisu izabrale, ni htele, koje na to nisu pristale. Tako da – da. Plašim se, u razumnim i očekivanim granicama za sebe, a veoma mnogo za svoju porodicu. Što, naravno, ne znači da imam nameru da prestanem da se bavim ovim čime se bavim.
Prema najnovijem izveštaju, Srbija je pala na listi za 14 mesta na Indeksu slobode medija Reportera bez granica u 2019. godini i sada zauzima 90. mesto na listi od 180 zemalja. Kako Vi gledate na taj podatak i šta nam on tačno govori?
Taj podatak je samo potrvrda onoga što je svima jasno: da ovde ne postoji sloboda medija i govora, da ovo nije demokratija, i da nema vladavine prava.
U toku Vaše profesionalne karijere promenilo se više vlasti, režima… kako biste uporediti situaciju danas, sa recimo prošlom i pretprošlom decenijom. Da li je uopšte moguće porediti slobodu medija danas i pre?
Ja ne pamtim vreme u kojem je bilo potpune slobode medija. Za ovih 22 godine koliko sam u novinarstvu bilo je samo perioda relativne i uslovne slobode. Oblici neslobode, međutim, doživeli su brojne transformacije: od otvorene diktature Miloševićevog vremena, u kojem su nam u redakcije upadali naoružani žandarmi, od ubistava novinara, preko svojevrsnog marketinškog porobljavanja (kada je vasa “poslušnost” bila nagrađivana kupovinom reklamnog prostora), do vremena u kojem istovremeno postoje agresivni verbalni i institucionalni pritisci, all i pritisci koje kolega Zoran Sekulić naziva “pritiscima bez otisaka pristiju” – onima koje ne možete dokazati, koji su “nevidljivi”, a koji vas sistematski uništavaju. U takve, recimo, spada bojkot novinara “neposlušnih” medija, nezvanična zabrana reklamiranja u nerežimskim medijima, telefonski pozivi u kojima se upozorenja pakuju u prijateljsku oblandu, itd.
Da li biste se onda složili sa izjavom Jovane Gligorijević u jednom od prošlih brojeva Promaje da je sloboda medija utopijska ideja? Kako vi vidite “slobodu medija”?
Ako tako gledamo, onda je utopija sve za šta tvrdimo da se borimo – od demokratije do ljudskih prava, pa i lične slobode kao takve. Zaista, kada je čovek slobodan? I da li je ikada potpuno slobodan? Jer, u svemu tome takođe postoje neki problemi, nepovoljne okolnosti, muke, marketinški i politički pritisci, nejasno postavljena pravila i definicije. Po meni, sloboda medija, baš kao i lična sloboda, nije utopija. To je realno ostvariva ideja kojoj stremimo, a koju ostvarujemo svaki put kada pišemo, govorimo, pravimo TV priloge i emisije u kojima i mi, i ljudi s kojima razgovaramo slobodno iznosimo svoje stavove, ne osvrćući se na okolnosti i opasnosti i sa jedinim ograničenjem da nikog ne dovedemo u opasnost. Ona, međutim, nije apsolutna, nije jednom zauvek data i za nju se moramo boriti svaki put iznova.
Jedna od aktuelnih stvari, već nekoliko meseci, su svakako protesti koji se održavaju u gradovima širom Srbije. Postoje li mediji koji danas o tome izveštavaju na objektivan način?
Postoje. Svi mediji koji nisu pod kontrolom države pošteno i profesionalno izveštavaju o tome. Reč je o nekoliko nedeljnika, jednom dnevnom listu, dve novinske agencije, jednoj većoj televiziji, mnoštvu veb portala i određenom broju lokalnih medija koji se još uvek odupiru pritiscima.
Oblici medijske neslobode doživeli su brojne transformacije: od otvorene diktature Miloševićevog vremena, u kojem su nam u redakcije upadali naoružani žandarmi, od ubistava novinara, preko svojevrsnog marketinškog porobljavanja kada je vasa “poslušnost” bila nagrađivana kupovinom reklamnog prostora, do vremena u kojem istovremeno postoje agresivni verbalni i institucionalni pritisci, all i pritisci koje kolega Zoran Sekulić naziva “pritiscima bez otisaka pristiju”.
Da li se može reći da, uprkos opkoljenosti medija od strane vladajuće stranke, manipulacija plasiranjem lažnih vesti možda dopire i od strane opozicije putem alternativnih medija i društvenih mreža?
Opozicija u tom smislu nije mnogo bolja od vlasti. Ona samo nema moć da svoje namere i želje potpuno sprovede u delo. Pritom, nemojmo zaboraviti da je deo današnje opozicije nekada bio vlast i da se na toj poziciji – kada su u pitanju medijske slobode – nisu baš pokazali. Metode koje danas sprovodi režim Aleksandra Vučića uglavnom su smislili oni, samo što je aktuelni vladar sve to “podigao” na mnogo viši stepen i od nečega što je bilo tek puka smetnja, problem s kojim smo se nekako borili, napravio poligon za istrebljenje slobode, profesionalnosti, morala i smisla. Od onoga što je bila neprijatna i pomalo bolna bubuljica , napravljen je kancerogeni tumor koji je već metastazirao po svim organima i delovima “tela”.
Direktor Pinka je najavio ukidanje rijaliti programa narednih godina, a takav zahtev postoji i od strane dela javnosti, pa i Ministra. Da li će ukidanje rijaliti programa, ili tabloida, doprineti kvalitetnijem programu i da li ikakav vid cenzure može doneti pozitivne rezultate?
Od toga nema više nikakve vajde. Šteta je već napravljena, postali smo rijaliti društvo u kojem je sve moguće. A to je i bio cilj. Direktor Pinka će, uverena sam, izmisliti nešto novo, a isto tako pogubno i jezivo kao što su rijaliti programi , u čemu će ga pratiti i ostali medijski moguli. Pritom, ukidanje rijalitija ne bi bila cenzura kao što kažete, već sprovođenje zakona koji zabranjuju pornografiju, nasilje, prostakluk i sve što šteti dobrobiti jednog društva.
Koliku odgovornost ima REM, kada je reč o neetičkim sadržajima prisutnim na televizijama sa nacionalnom frekvencijom? Šta ih sprečava da reaguju?
Njihova odgovornost je velika, praktično apsolutna, zato što su odgovorni za sprovođenje Zakona o elektronskim medijima. Umesto da kontrolišu njegovo sprovođenje, oni ga zapravo krše. Savet REM-a je telo koje je odavno dokazalo i svakodnevno pokazuje svoju političku pozadinu i ulogu na javnoj sceni. To nije nezavisno regulatorno telo, već politički definisana i jasno orijentisana državna institucija kojoj je jedini cilj služenje ovom režimu i njegovim ciljevima.
Za kraj, možete li nam reći Vaše mišljenje o tome ko zapravo više ograničava slobodu medija u Srbiji trenutno, cenzura ili autocenzura?
Ni jedno, ni drugo. Medije najviše uništava aktuelni režim, potpomognut “zarobljenim” institucijama. Cenzura i autocenzura su, po meni, odavno prevaziđeni pojmovi koji su vremenom potpuno izgubili svoje primarno značenje.
