Razgovarao: Nemanja Marinović
Foto: privatna arhiva
Jugonostalgija je relativno nov i nedovoljno objašnjen pojam u sociološkoj literaturi. U javnom diskursu na jugonostalgiju se gleda dvojako – pozitivno, kao sećanje na progresivne aspekte i funkcionalnost socijalističkog sistema, i negativno – kao pojavu koja je neprijatelj novom poretku i nacionalnoj svesti nezavisnih država. Svoj pogled na ovaj sociološki fenomen dao nam je Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije, sociolog i politički aktivista koji neumorno radi na stvaranju prostora za emancipaciju levih ideja.
Šta je jugonostalgija i da li je to pozitivna ili negativna pojava?
Mislim da je jugonostalgija refleksna reakcija na društvene promene koje su se odigravale u prethodne tri decenije, a i dalje se odigravaju. Restauracija kapitalizma donela je sa sobom i jednu vrstu društvenog sunovrata koji se odrazio na sve one ljude koji pripadaju siromašnijim – dakle, ne isključivo i najsiromašnjijim – slojevima društva. Naravno, u pitanju su ratovi i potpuni ekonomski kolaps, ali i kontinuirano urušavanje socijalne zaštite, ogromna doza nesigurnosti sa kojom se svakodnevno susrećemo. Jugonostalgija je proizvod svega toga. Ljudi se sećaju da je stanje nekada bilo drugačije, da je zaposlenje bilo sigurnije, da je krov nad glavom bio nešto dostižno, da su lečenje i školovanje bili dostupni svima.
I nije toliko bitno da li je to sećanje na neposredno doživljeno iskustvo ili je u pitanju prenošenje naracije o prošlosti koje postaje transgeneracijsko i, u tom smislu, prevazilazi nivo neposrednog iskustva. Svi imamo neku vrstu sećanja na Jugoslaviju i indikativno je da je to uvek sećanje na jedan konkretan period jugoslovenske istorije. Iako su postojale čak tri države koje su nosile naziv Jugoslavija, jugonostalgija je uvek ukotvljena u socijalističku epizodu. Sećanje nije samo pitanje prošlosti, istorije i istorijskih činjenica. Ono nam uvek više govori o današnjosti i poželjnoj budućnosti. U tom smislu, teško je reći da li je u pitanju pozitivna ili negativna pojava. Ona je naprosto refleks na sve negativne društvene konstelacije kojima ljudi svakodnevno svedoče.
Ratovi i potpuni ekonomski kolaps, kontinuirano urušavanje socijalne zaštite, ogromna doza nesigurnosti sa kojom se svakodnevno susrećemo… jugonostalgija je proizvod svega toga.
Da li ima osnova biti nostalgičan prema jugoslovenskom društvu?
Zavisi koga pitate. Restauracija kapitalizma bila je blagotvorna za jedan sloj ljudi koji se u tom opštem grabežu dokopao određene ekonomske ili političke moći. Sa druge strane, tu je i ogroman broj takozvanih gubitnika tranzicije koji, zapravo, čine i većinu našeg društva. Oni su u privatizaciji ostali bez posla, a njihova preduzeća su ili privatizovana ili su potpuno nestala. Pre nekoliko dana sam sticajem okolnosti bio u Rakovici. Taj, donedavno industrijski centar Beograda, sada deluje postapokaliptično. Zanimljivo, nedaleko od sada napuštenih i opustošenih fabričkih pogona Industrije motora Rakovica (IMR) danas se nalazi tržni centar, ko zna koji po redu u Beogradu, koji deluje blistavo u okolnom ništavilu. Od proizvođača postali smo puki konzumenti. To je taj kontrast kojem svedočimo i ilustrativan primer svega kroz šta je naše društvo prošlo.
Koliko je jugonostalgija zaista nekritički, romantizovan pogled na nekadašnju državu i njeno društveno uređenje, ili se ta negativna etiketa koristi od strane desničara i revizionista sa ciljem da se delegitimiše svako sećanje na Jugoslaviju koje je ujedno i sećanje na komunizam, partizane i Narodno oslobodilačku borbu koje treba uništiti? Da li su jugonostalgija i revizionizam dve strane iste medalje?
Sociolog Todor Kuljić primećuje da je sećanje „zahvat u prošlo uvek iz nove sadašnjice“. Jugonostalgija više govori o onome što živimo danas nego o prošlosti. Ona jeste romansirana predstava te prošlosti, ali se ta predstava samerava svemu onome što danas ne valja i u tom procesu sameravanja dolazi i do određene filtracije koja dovodi do nekritičkog sagledavanja jugoslovenske prošlosti.
Opet, važno je podvlačiti i to da nasuprot jugonostalgiji imamo i pristup koji ovom periodu naše istorije prilazi isključivo u demonizujućem tonu. Za sve ono što danas ne funkcioniše okrivljuje se socijalistička prošlost i na taj način se kapitalistička sadašnjost, u stvari, rasterećuje odgovornosti. Istorijski revizionizam je važan deo ovog paketa. To je jedna vrsta političke borbe za interpretaciju, time se svim budućim generacijama nudi jedan šablon po kojem socijalizam biva predstavljen u negativnom svetlu, čime se i svako preispitivanje kapitalističke sadašnjosti zauzdava. Naprosto, suzbija se mogućnost mišljenja svake alternative.
Treba imati na umu da istraživanja pokazuju da su ljudi, i pored velikog pritiska od strane medija, obrazovnih i kulturnih institucija koje potenciraju revizionistički narativ, i dalje mahom jugonostalgični. Taj nivo „istorije odozdo“ i dalje uspeva da se odupre zvaničnim i dominantnim institutima. Naravno, pitanje je koliko je dugo moguće odolevati pritiscima koji su strukturisani i temeljno rade na reviziji prošlosti.
Nasuprot jugonostalgiji imamo pristup koji ovom periodu naše istorije prilazi isključivo u demonizujućem tonu. Za sve ono što danas ne funkcioniše okrivljuje se socijalistička prošlost i na taj način se kapitalistička sadašnjost, u stvari, rasterećuje odgovornosti.
Da li je Jugoslavija bila diktatura i zbog čega? U poređenju sa modernim demokratijama, u čemu je Jugoslavija bila progresivna, a u kojim aspektima je bila zatvoren sistem?
Pretpostavljam da govorimo o socijalističkoj Jugoslaviji. Ona svakako nije bila diktatura, pa čak ni diktatura proleterijata, o čemu su klasici socijalističke teorije često govorili i pisali. S druge strane, nije bila ni u potpunosti demokratska. Ali moramo se ovde zapitati i šta je to demokratija. U kojoj meri su društva koja volimo da nazivamo „demokratskim“, misleći pre svega na Zapadna društva, zaista demokratska? Danas, kada su nam, recimo, Edvard Snouden ili Džulijen Asanž ponudili brojne dokaze za neke stvari koje smo eventualno sumnjali da se dešavaju, da li zaista možemo govoriti o tome da su SAD demokratsko društvo? Da ne govorimo o kolonijalnom karakteru „zapadnih demokratija“.
Mislim da je socijalistička Jugoslavija imala vredne primere eksperimentisanja sa demokratskim praksama. Samoupravljanje je svakako krovni okvir za to. Nivo participacije, učešća u donošenju odluka o tome kako će biti organizovan proizvodni proces, bio je veliki. Opet, treba biti svestan i toga da je postojala razlika između preduzeća i da su radnički saveti imali ograničeniji uticaj u preduzećima koja su za državu bila od strateškog značaja.
Pogledajmo i kulturnu produkciju. Iako je bilo slučajeva cenzure, nemoguće je ne primetiti koliko je sadržaja koji su otvoreno kritikovali sistem bilo proizvedeno upravo uz finansijsku podršku države i državnih preduzeća. Nedavno sam gledao jedan intervju sa pokojnim Gordanom Mihićem u kojem je govorio o tome da on, kao i mladi ljudi, filmski radnici i radnice koji su tek počinjali, nisu razmišljali o tome hoće li biti para za snimanje filma ili ne. Možda sam i ja jugonostalgičan, ali mislim da je nama, mlađim generacijama, teško zamislivo da danas doživimo mnogo stvari koje su u ono vreme bile relativno normalne.
Restauracija kapitalizma bila je blagotvorna za jedan sloj ljudi koji se u tom opštem grabežu dokopao određene ekonomske ili političke moći.
Koliko je jugonostalgija povezana sa društvenim uređenjem, a koliko može biti uslovljena kulturom, ili psihološkim karakteristikama kao što je “žal za mladošću”?
Sećanje uvek ima i tu psihološku dimenziju, o kojoj ne mogu puno reći jer sam se bavio sociološkom. Ali ono što mogu reći jeste da neka istraživanja pokazuju da, iako u drugačijem obimu, jugonostalgija prožima i mlađe generacije, ljude koji su rođeni pred kraj postojanja SFRJ ili nakon njenog raspada. Hrvatska sociološkinja Tanja Vučković Juroš radila je istraživanje koje je pokazalo da su ljudi rođeni početkom osamdesetih i devedesetih godina, dakle generacije koje nisu imale mogućnost da temeljno razviju stav o Jugoslaviji na osnovu sopstvenih neposrednih iskustava, vrednovali ovaj period istorije u pozitivnom svetlu, a potpuno u suprotnosti sa institucionalnim predstavama koje su bile negativne. Njen zaključak je da pozitivno vrednovanje prošlosti posledica socijalne nesigurnosti kojoj su mlađi naraštaji izloženi danas u Hrvatskoj. Za starije generacije sasvim sigurno vredi slična kvalifikacija, s tim da oni poseduju i određenu vrstu neposrednog iskustva.
Šta možemo da naučimo od Jugoslovena i šta je ono što današnjem sistemu nedostaje, a nekada je bilo?
Mislim da će jugoslovenstvo nastaviti da tinja, u različitim društvenim krugovima i u različitim vidovima njegove eksplikacije. Socijalistička Jugoslavija je period ogromnog progresa. Dovoljno je osvrnuti se samo dve generacije unazad i shvatiti da smo od jednog ruralnog i sirotinjskog društva zahvaljujući socijalizmu izgradili društvo koje je gotovo iskorenilo nepismenost, omogućilo lečenje svima, dalo glas siromašnim ljudima… Kao što smo rekli, nostalgija više govori o današnjosti nego o prošlosti. Ali kaže ponešto i o toj prošlosti. Zato je ona upravo stacionirana u tom socijalističkom periodu. Šta možemo iz njega naučiti? Verovatno to da nam je za ozbiljniji progres neophodna korenita društvena promena na temelju emancipatorskog projekta kakav socijalistička Jugoslavija nesumnjivo jeste bila.
PROČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE
