Piše: Nemanja Marinović
Premijerka Srbije Ana Brnabić postala je roditelj – udarna je februarska vest u svim domaćim, ali i stranim medijima. Njena partnerka Milica Đurić dobila je sina, svi mediji su preneli vest u kojoj ih tretiraju kao ravnopravne roditelje, što je pozitivno, međutim – nije istinito.
Istina je da srpska premijerka, prema srpskom zakonu, nema apsolutno nikakva roditeljska prava, te da u najboljem slučaju može biti bebisiterka svojoj cimerki, kako to gej aktivista Predrag Azdejković ilustruje za Danas: „Po pravilima i zakonima Ana ne može ni da prisustvuje porođaju, čak i da plati. Ana i Milica su u očima zakona cimerke i to je sve. Milica je samohrana majka“, naveo je aktivista i dodao da Ana i Milica ne predstavljaju običan lezbejski par u Srbiji, već društveno-politički privilegovan par, te podsetio da se premijerka nalazi na poziciji da može da utiče na legislativu koja ovu situaciju može da reguliše, ali to ne želi da učini. „Ana Brnabić ima moć da predloži zakonsku regulativu istopolnih parova, a da ona to do sada nije učinila, već sama, samoživo uživa u svojim privilegijama koja joj je premijerska pozicija dala. Ali moram da upozorim premijerku da neće večno biti na toj poziciji i da će se kad tad suočiti sa situacijom da joj neko kaže da je Igoru niko i ništa, da je Milici niko i ništa“, naveo je on. Podsetimo, na pitanje novinara Prajd magazina „Ponos“ koji je izašao u septembru 2018. godine, kada očekuje usvajanje zakona koji će regulisati prava istopolnih zajednica, premijerka je odgovorila: „Ne želim da prejudiciram bilo šta niti da dajem bilo kakva obećanja ili rokove, ali moram da naglasim da u ovom trenutku naša zemlja ima drugih, jako važnih otvorenih pitanja koja moramo da rešimo u bliskoj budućnosti u korist svih građanki i građana Srbije. Sigurna sam da će u jednom trenutku i ova tema doći na dnevni red, ali sada je trenutak da se fokusiramo na pitanja od, pre svega, nacionalnog značaja“. Iako je u intervjuu za pomenuti magazin premijerka pokazala svest o tome koji su problemi LGBT+ zajednice u Srbiji, izgleda da njihovo rešavanje ne stavlja na listu prioriteta Vlade koju vodi.
Ono što je zasigurno jeste da je ovaj slučaj bacio dodatni fokus na debatu o regulisanju istopolnih brakova i prava istopolnih parova na usvajanje dece, koja je pre izvesnog vremena konačno stigla i na Balkan, pre svega usled toga što je sve veći broj zemalja Evrope koje su na neki način legalizovale istopolne brakove. Od prvog dana ove godine to se dogodilo u Austriji, a nama najbliži slučaj je svakako Hrvatska koja je ozakonila partnerstva istopolnih partnera, nakon što su građani na referendumu izglasali da se brak definiše kao zajednica muškarca i žene. Registrovanje istopolnog partnerstva donosi različite beneficije i mogućnosti koje su do sada bile privilegija samo heteroseksualnih osoba, a najkontraverznije pitanje koje je različito rešeno u zemljama koje su legalizovale ova partnerstva jeste usvajanje dece. Reklo bi se da se društvo pokrenulo sa mrtve tačke i da je sve manje onih koji će u registrovanju partnerskih zajednica videti nešto problematično, ali čim se pomene „brak“, „deca“ i „porodica“ priča se menja čak i kod onih koji su „friendly“ ili sebe smatraju liberalnim osobama. Ovo pre svega polazi od premise da je nuklearna porodica stub na kome počiva društvo i da je njena svrha prokreacija, nastavak loze, krvne linije i svakako – opstanak nacije. Debata na ovu temu je svakako na našim prostorima tek u povoju, iako se ona već više od dve decenije vodi i to uglavnom na dve linije – konzervativnoj, koja ističe značaj tradicionalne porodice za odgoj dece i modernoj koja tvrdi da ne postoji razlika u odgoju dece u heteroseksualnim i homoseksualnim porodicama. U nastavku će biti analizirani argumenti i postavke obe strane.
Konzervativni pristup istopolnim porodicama počiva uglavnom na neargumentovanim ili napuštenim mitovima: da je jedini prihvatljiv dom za dete onaj u kome su otac i majka koji su u braku, da su majka i otac neophodni u porodici kao odgovarajući muški i ženski modeli, da homoseksualne osobe nemaju stabilne veze i da će deca koju odgajaju homoseksualne osobe postati homoseksualci.
Kejt Burns u knjizi „Gej i lezbejske porodice“ prenosi tekst Američke unije za civilne slobode koja smatra da prvi, konzervativni pristup počiva uglavnom na neargumentovanim ili napuštenim mitovima. To su mitovi o tome da je jedini prihvatljiv dom za dete onaj u kome su otac i majka koji su u braku, mit da su majka i otac neophodni u porodici kao odgovarajući muški i ženski modeli, da homoseksualne osobe nemaju stabilne veze i ne mogu da budu dobri roditelji, da će deca koju odgajaju homoseksualne osobe postati homoseksualci, da će homoseksualne osobe češće maltretirati decu i da će ta deca odrastati u nemoralnom okruženju. U tekstu „Gej roditeljstvo ne dovodi decu u rizik“ autori navode da samo postojanje jednoroditeljskih porodica i dece bez roditeljskog staranja pobija prva dva mita, dok za ostale mitove ne postoji argumentacija u istraživanjima. Ova grupa autora se poziva na nalaze Američke asocijacije psihologa koji navode da ne postoji nijedno istraživanje koje potvrđuje da su deca iz homoseksualnih porodica na bilo koji način u nepovoljnijem položaju od dece iz heteroseksualnih porodica. Američko društvo psihologa izdalo je saopštenje u kome se izričito navodi da je okruženje koje pružaju gej i lezbejske porodice identično kao i ono koje pružaju heteroseksualne porodice u pogledu razvoja, prilagođenosti i blagostanja deteta. Ovaj tekst posebno podvlači nepostojanje veze između homoseksualnog opredeljenja i pedofilije, u cilju dekonstrukcije mita o tome da su deca odgajana u homoseksualnim porodicama u većem riziku od maltretiranja. Kao argument ovoj tezi autori navode podatak da su u 90% slučaja zlostavljanja dece počinioci heteroseksualni muškarci. Studija koja je obuhvatila 269 slučaja seksualnog zlostavljanja dece, navode autori, pronašla je da su u samo dva slučajeva zlostavljači bili homoseksualnog opredeljenja. U 74% slučajeva zlostavljanja dečaka od strane muškaraca zlostavljači su bili u heteroseksualnoj vezi sa dečakovom majkom ili drugom bližom srodnicom. Ova studija zaključuje da je rizik da dete bude zlostavljano od strane heteroseksualnog partnera svog srodnika ili srodnice sto puta veći nego rizik da zlostavljač bude neko ko se identifikuje kao gej, lezbejka ili biseksualna osoba.
Akademski diskurs u vezi sa gej parovima i njihovom adaptiranošću na roditeljstvo počeo je da se menja 2001. godine nakon pionirskog rada na ovu temu američke sociološkinje Džudit Stejsi. Ona je u tekstu „Da li je seksualna orijentacija roditelja bitna“ analizirala 21 uporednu studiju gej i heteroseksualnih parova i pronašla da razlike izmedju dece heteroseksualnih i dece homoseksualnih parova postoje, ali su one daleko manje od očekivanih i neke od tih razlika se uopšte ne mogu ubrajati u deficite, već se oni tako doživljavaju samo zato što odstupaju od vladajućih kulturnih normi. Kao primer toga, Stejsi navodi analize koje su pronašle da deca homoseksualnih roditelja pokazuju veću spremnost da eksperimentišu sa istopolnim odnosima. Različita svetska istraživanja pre i posle ove studije bave se ovom temom, a gorući društveni problem sve veće emancipacije istopolnih porodica implicira i sve više istraživanja ovih brakova i funkcionalnosti ovog novog tipa porodica. Najveći broj istraživanja ne pronalazi nikakvu vezu izmedju seksualnih preferencija i roditeljstva, ali postoje i studije koje navode potpuno drugačije nalaze. Nalazi različitih studija i korišćene metodologije postaju poprište akademskih rasprava.
U jednim od retkih naučnih radova na ovu temu objavljenim na ovim prostorima, Zorica Mršević, analizirajući nalaze svetskih istraživanja istopolnih porodica (u nedostatku domaćih podataka) navodi da istraživanja dokazuju da samostalni roditelji, roditelji usvojenog deteta, lezbejske majke i homoseksualni očevi, kao i istopolni parovi, mogu da stvore porodičnu atmosferu i odgaje zdravu i dobro prilagođenu decu. Deca koja su rođena veštačkim osemenjavanjem rastu i razvijaju se normalno: seksualna orijentacija roditelja nije faktor koji utiče na dobrobit dece ili njihovu kasniju prilagođenost. Biološka veza nije od suštinskog značaja za zdravlje dece, kvalitet roditeljstva je mnogo značajniji faktor. Autorka smatra da porodične zajednice treba omogućiti i istopolnim partnerima jer pružaju deci kompletniju porodicu od jednoroditeljskih.
Zorica Mršović međutim navodi i istraživanja koja ukazuju na specifičnu fazu teškoća u razvitku kod dece istopolnih roditelja, kada se ona ne slažu sa činjenicom da je njihova porodica drugačija od većine ostalih porodica oko njih, ali smatra da je to deo procesa odrastanja koji prolaze i deca u heteroseksualnim porodicama – faza kada deca negiraju roditelje. Deca odgajana u homoseksualnom paru, smatra autorka, odrastaju ojačana za iskustvo drugosti i vrednovanja različitosti. Istopolni parovi tradicionalne polne uloge obogaćuju pružajući „child’s gender flexibility“ model.
Deca odgajana u homoseksualnom paru, smatra Zorica Mršović, odrastaju ojačana za iskustvo drugosti i vrednovanja različitosti. Istopolni parovi tradicionalne polne uloge obogaćuju pružajući „child’s gender flexibility“ model.
Drugi autor koji se u Srbiji bavio ovom temom je sociolog Slobodan Antonic, samo sa potpuno suprotnim početnim pretpostavkama. U tekstu „Istopolne porodice: izazov za nauku“, objavljenom u Sociološkom pregledu 2011. godine, Antonić se osvrnuo na navode Zorice Mršović, kritikujući metodologiju i izvore. Osnovna kritika upućena Mršović je da koncept braka posmatra kao „bespolni brak“, odnosno „javni ugovor o trajnoj ljubavi“ čime se zanemaruje to da je brak društvena institucija, a ne samo ugovorni odnos i da je društvena funkcija braka rađanje i odgajanje dece. Antonić iznosi bojazan da će redefinisanje institucije braka imati za posledicu ne samo otvaranje braka za istopolne parove, već i za svaku drugu ugovornu (seksualnu) zajednicu bez obzira na broj i pol partnera, što će za posledicu imati dubinsku promenu čitavog društva. Ova promena je, prema Antoniću, u demografskom i kulturnom smislu rizična i, kako navodi, „može se s pravom pretpostaviti da nosi mnogo više negativnih nego pozitivnih socijalnih posledica“. Definisanje braka isključivo kroz prokreaciju karakteristično je za konzervativne autore, međutim činjenica je da u modernom društvu već postoji širok dijapazon različitih porodičnih oblika koji funkcioniše paralelno sa tradicionalnom monogamnom nuklearnom porodicom i ničim je ne ugrožava, kao ni društvenu reprodukciju. Takođe nije najjasnija ni slabo argumentovana apokaliptična pretpostavka urušavanja društva usled promene porodičnih oblika, sama sociologija porodice kao naučna disciplina razrušila je mit o porodici kao osnovnoj ćeliji društva.
Izuzetno problematično u ovom pristupu je i pretpostavka rađanja biološke dece u braku, čime se umanjuje mogućnost deci bez roditeljskog staranja za usvajanje. Rasprava o funkcionalnosti braka i porodice mora da ima i drugu dimenziju – ne samo reprodukciju društva, već omogućavanje postojećim članovima društva razvoj i normalno funkcionisanje. U tom kontekstu pozvaću se na citat Lusije Valeske iz daleke 1975. godine, a koji je i danas relevantan. Valeska kaže: „Imati sopstvenu decu u biološkom smislu je danas lično i politički neodgovorno. Ukoliko posedujete dovoljno zdravlja, snage, energije i finansijskih sredstava za podizanje dece, onda to i uradite. Ko će, u tom slučaju, imati decu? Ukoliko ljudi koji nemaju decu počnu da odgajaju već rođenu decu, više ljudi nego ikad će „imati“ decu. Granica između biološke i nebiološke majke će početi da nestaje. Kažete da smo u opasnosti da smanjimo naciju? Mora da se šalite… Trenutno u vašoj zajednici postoje stotine hiljada dece i majki kojima je očajnički potrebna podrška pojedinaca i zajednice“.
Kada govori o deci u istopolnim porodicama, Antonić navodi pet „instinktivnih bojazni najšire javnosti“ o istopolnim zajednicama, koje se manje-više uklapaju u dekonstruisane mitove o kojima je bilo reči u knjizi Kejt Burns. To su bojazan da može doći do psiholoških i adaptivnih problema kod dece (anksioznost, depresija, smanjeno samopouzdanje), zatim bojazan da će deca biti zadirkivana i odbacivana u društvu, da će imati probleme sa rodnim identitetom i ponavljati obrasce homoseksualnog ponašanja, da je neophodno da deca odrastaju sa majkom i ocem jer oboje doprinose socijalnoj integraciji i psihološkoj stabilnosti deteta i na kraju bojazan da kod homoseksualnih osoba postoji tendencija ka promiskuitetu, što uzrokuje nestabilnost dece, kao i to da su LGB osobe sklonije seksualnom zlostavljanju dece. Antonić doduše navodi da ove bojazni „ne moraju da počivaju na naučno proverenim uvidima“, ali ne pokušava da dekonstruiše ono što treba odbaciti, niti daje ikakvu kontra-argumentaciju, čak ni za navode koji su u potpunosti napušteni u nauci. Kritikujući navode Mršović i istraživanja koje autorka navodi, Antonić kao kontra-argument navodi istraživanje australijskog sociologa Sotiriosa Sarantakosa koji je na osnovu izveštaja nastavnika i roditelja napravio uporedno istraživanje po 58 dece osnovnoškolskog uzrasta koja su rasla u trojakim porodicama: venčanih m/ž parova, nevenčanih m/ž parova i m/m, ž/ž parova. Istraživanje je pokazalo da su deca koja su rasla u homoseksualnim porodicama imala slabije ocene iz verbalnog i pismenog izržavanja i osnovnih matematičkih radnji u odnosu na decu iz ostale dve grupe, ali su imala bolje rezultate iz društvenih nauka. Takođe, ova deca su ređe uključivana u sportske i druge grupne aktivnosti, a njihovi nastavnici su ih češće opisivali kao introvertnu i usamljenu decu, zbunjenu u vezi polnih uloga, a sami homoseksualni parovi su ih ređe posećivali u školi i ređe pomagali oko domaćih zadataka. Antonić tumačeći ove rezultate navodi da oni „ni sa zdravorazumskog stanovišta nisu neočekivani imajući u vidu da su u ovom istraživanju poređana deca koja su rasla u porodicama sa najčešće oba biološka roditelja, sa decom koja su rasla kod parova u kojima je, izvesno, samo jedan partner bio biološki roditelj. Odrastanje u m/m i ž/ž domaćinstvima svakako je na izvestan način socijalno izdvajalo i obeležavalo ovu decu“, navodi autor. Međutim, ono što preskače u analizi je da nalazi ovog istraživanja više govore o stanju u australijskom društvu 1996. godine kada je ono rađeno i posledica su sistemskog isključivanja i homofobije, a ne lošeg roditeljstva. Pozivanje na ovako davno urađena istraživanja rađena u zemlji koja se veoma promenila u poslednjih više od 20 godina zamagljuje uticaj društveno-istorijskih faktora koji su njima doprineli, dok novija istraživanja donose potpuno drugačiju sliku ovog društvenog fenomena.
Novija istraživanja Univerziteta u Melburnu čak pokazuju da deca koju odgajaju gej roditelji imaju znatno bolje opšte zdravlje i povezanost u porodici. Ova deca, pokazalo je istraživanje, srećnija su od vršnjaka odgajanih u heteroseksualnim porodicama, a autor smatra da je razlog tome bolja komunikacija između roditelja istog pola i razgovor o problemima sa kojima se deca susreću u školi. Takođe, Centar za porodično nasilje Univerziteta u Kembridžu zaključilo je da deci usvojenoj od strane homoseksualnih parova ide jednako dobro u školi kao deci usvojenoj od strane heteroseksualnih parova. Gotovo istovremeno kada su izašla ova dva istraživanja pojavilo se treće, prilično kontraverzno istraživanje, u časopisu Social Science Research. U pitanju je studija Marka Regnerusa, sociologa sa Univerziteta Teksasa u Ostinu, sa sasvim drugačijim zaključcima. Na uzorku od čak 15.000 subjekata, starosti od 18 do 39 godina, Regnerusova „Studija novih porodičnih struktura“, pokazala je da između odraslih potomaka gej i strejt roditelja postoje značajne razlike. Deca gej roditelja su slabijeg zdravlja, sklonija depresiji i anksioznosti i više puše i konzumiraju marihuanu. Ona su češće suočena sa problemom nezaposlenosti i imaju veće šanse da dospeju u sukob sa zakonom. Češće varaju partnere sa kojima su u vezi, braku ili kohabitaciji, pate zbog promiskuiteta i nestabilnih kratkotrajnih veza svojih roditelja i sećaju se svog detinjstva u najnegativnijem svetlu. Međutim, zbog očiglednog nesklada sa svim istraživanjima u ovoj oblasti, istraživači su ovu studiju podvrgli analizi i pronašli čitav niz nepravilnosti koji, prema mišljenju Sonje Pavlović, ovoj studiji daje „status udžbeničkog primera politizovane nauke“. Ova autorka u svom tekstu „Gej roditelji kao i svaki drugi“ navodi najznačajnije nalaze istraživača koji su diskreditovali ovo istraživanje. U uzorak istraživanja mogli su da uđu samo pojedinci stari između 18 i 39 godina, odnosno ispitanici rođeni između 1971. i 1994. godine, u vreme kada su istopolne zajednice u SAD-u bile nazakonite, a gej osobe masovno funkcionisale u vezama sa pripadnicima suprotnog pola. Zatim, osobe koje su odgovorile pozitivno na pitanje “Da li je od momenta vašeg rođenja, pa do trenutka kada ste napunili 18 godina, neko od vaših roditelja imao vezu s osobom istog pola?” razvrstavani su u kategorije „gej otac“ i „majka lezbejka“, dok je osobama koje su odgovorile odrično postavljano dodatno pitanje o odnosu među biološkim roditeljima, na osnovu čega su svrstavani u kategorije „dete iz netaknute biološke porodice“, „usvojeno dete“, „dete razvedenih roditelja“, „dete iz porodice sa jednim biološkim roditeljem i maćehom/očuhom“ i „dete samohranog roditelja“. Autor je zatim kategoriju „netaknute biološke porodice“ uzeo kao bazu sa kojom je poredio decu iz kategorija „majka lezbejka“ i „gej otac“ kod kojih faktor uticaja rasturene porodice nije kontrolisan. Kako se navodi i u samoj studiji, više od polovine dece gej očeva i majki lezbejki potiče iz rasturenih heteroseksualnih porodica, tek jedna šestina dece čije su majke lezbejke i svega 1% dece čiji su očevi homoseksualci spadaju u planirane potomke gej parova. Deca „gej roditelja“, zapravo su deca iz rasturenih porodica čiji je jedan roditelj kasnije zasnovao istopolno partnerstvo. Od 15.000 ispitanika, njih 80 našlo se u kategoriji „majka lezbejka“, 73 kategoriji „otac gej“ i u samo 12 slučajeva radi se o deci čija su oba roditelja imala istopolne veze. Iz celog uzorka samo šestoro dece iz kategorije „majka lezbejka“ živelo je sa majkom i njenom partnerkom više od 10 godina. U ovoj studiji, podvlači Pavlović, suštinski i nema gej parova jer je više od 90% subjekata rođeno u heteroseksualnim vezama, a potom u nekom momentu odrastanja nastavilo da živi sa jednim od roditelja i njegovim istopolnim partnerom. Takođe, otkriveno je da su studiju finansirala dva konzervativna fonda: Institut Whiterspoon i Fondacija Bradley. Usled brojnih propusta studija je povučena, a Univerzitet Teksasa je protiv autora otvorio istragu za kršenje naučno-istraživačke etike.
Gej parovi uglavnom teže većoj jednakosti unutar veze i porodice, teže ravnopravnosti i egalitarnosti. Veće su šanse da deca koja se socijalizuju u takvim uslovima biti spremnija da prihvate takvu matricu odnosa i u svojoj budućoj porodici izbora, tako da su gej porodice možda čak i ključ za prevazilaženje patrijarhalne porodične matrice, a to je upravo ono što konzervativno orijentisanim autorima zapravo smeta.
Zaključak je da, prema postojećim podacima svetskih istraživanja, seksualno opredeljenje roditelja ne utiče na roditeljstvo i ne postoje naznake podržane od strane relevantnih istraživanja da istopolne porodice na bilo koji način utiču negativno na decu koja se u njima odgajaju. Naravno, treba uzeti u obzir i to da su ova istraživanja uglavnom sprovođena na malom uzorku. U trenutnim društvenim okolnostima u većem delu sveta malo je relevantno da se može napraviti apsolutni popis svih istopolnih porodica, tako da je nemoguće sprovoditi istraživanja na reprezentativnom uzorku. Upoređivanje je uvek problematično zato što ne postoji kontrolna grupa. Kontrolna grupa nekim istraživanjima usvojene dece homoseksualnih osoba bili su vršnjaci iz heteroseksualnih porodica, međutim ispostavilo se problematičnim to što usvojena deca mogu imati predistoriju odbacivanja, života u domovima za nezbrinutu decu… i samim tim veće šanse da budu depresivna, anksiozna ili sklona nekom psihičkom stanju tog tipa. Zato treba biti oprezan pri zaključivanju. Takođe, homofobično društvo i okolina u velikoj meri mogu uticati na dete koje bude odbačeno ili diskriminisano zbog života sa roditeljima koji su homoseksualnog opredeljenja. Potencijalno veći stupanj povlačenja ili nezadovoljstva koji pronalaze pojedina istraživanja može se objasniti ovim fenomenom, što svakako ne može služiti kao argument protiv gej roditeljstva. Gej osobe mogu biti jednako dobri roditelji kao i heteroseksualne osobe, a ovakve pojave proizilaze iz strukture i sistema koji ih okružuje. Štaviše, neka istraživanja pokazuju da su gej roditelji mnogo više okrenuti jedni drugima i porodici, da češće razgovaraju sa decom i o deci i veliki broj problema koji proističe iz specifične situacije u kojoj se nalaze rešavaju razgovorom. Gej porodice značajne su i zbog još jedne dimenzije, a to je rodna podela rada i aktivnosti u porodici. Gej parovi uglavnom teže većoj jednakosti unutar veze i porodice, teže ravnopravnosti i egalitarnosti. Veće su šanse da deca koja se socijalizuju u takvim uslovima biti spremnija da prihvate takvu matricu odnosa i u svojoj budućoj porodici izbora, tako da su gej porodice možda čak i ključ za prevazilaženje patrijarhalne porodične matrice, a to je upravo ono što konzervativno orijentisanim autorima zapravo smeta.
Ono što je u ovom trenutku važan nivo analize jesu svakodnevna svedočenja istopolnih parova iz zemalja u kojima je legalizovano usvajanje dece. Putem društvenih mreža i youtube kanala, mnogi parovi iz aktivističkih razloga dele svoja iskustva, u cilju podizanja svesti i osnaživanja drugih LGBT osoba, snimaju vlogove i gostuju jedni drugima i razgovaraju na temu izazova roditeljstva. Jedan od takvih kanala je „Team2moms“ putem koga dve mame dele svoju svakodnevnicu sa youtube auditorijumom – kako su se upoznale, kako proslavljaju rođendane i druge bitne datume, kako se nose sa bulingom (bullying), ali i smešne klipove na teme „ko me bolje poznaje – moja mama ili moja supruga“, zatim klipove sa decom „koja od dve mame me bolje poznaje“, ili klipove na kojima uče stariju ćerku da menja bebi pelene i slično. Ovakva svedočenja su tek u začetku, ali ukoliko akteri i akterke nastave da ih snimaju jednog dana biće najtačnije svedočanstvo o tome kako zaista izgleda odrastanje u jednoj istopolnoj porodici.
