Između školske lektire i Netfliksa: Čemu dokolica može da nas nauči?

Piše: Jana Šarić
Foto: Visualhunt.com

Slobodno vreme predstavlja važnu instituciju XX veka – ono je posledica sindikalnih borbi, pregovaranja i pritisaka radničke klase na poslodavce, a zatim i društvo. Vreme koje nije okupirano radnim zadacima, strogom kontrolom poslodavca, obavezama i pritiscima označeno je kao presudno za ljudsku psihu, rast i razvoj, kako profesionalni, tako i lični. Međutim, ubrzo se javila potreba da to slobodno vreme bude na neki način strukturisano, ispunjeno različitim podsticajnim sadržajima i aktivnostima koje nisu previše zahtevne i naporne. Na ovoj potrebi profitirali su mnogi, od turističkih agencija, sportskih udruženja, pa sve do industrije zabave. Različiti društveni akteri nudili su različita rešenja za ispunjavanje tuđeg slobodnog vremena, a neki od njih su ga potpuno osvojili, poput popularne kulture i njenih produkata. Posredstvom različitih platformi poput Netfliksa, pred konzumente stavlja se more mogućnosti, kao što su gledanje čitavih sezona „u dahu” (takozvano bindžovanjе) ili osećaj da je ceo svet stavljen na dlan. Ovo putovanje kroz sadržaje košta svega desetak evra mesečno, a svojim putnicama i putnicima daje osećaj da uvek imaju gde da se vrate – na početnu stranu platforme. S obzirom na količinu vremena koja se posvećuje ovakvim sadržajima, postavlja se logično pitanje – mogu li one nečemu i da nas nauče?

Čitati, čitati i samo čitati!
Jedna od osnovnih imperativa stavljenih pred gotovo sve članice i članove društva svakako je razvijanje čitalačke kulture. Ova specifična vrsta gotovo sakralnog odnosa prema knjigama nam od detinjstva stvara pritisak da su knjige jedini autentičan i neprikosnoven izvor znanja, a da je čitanje jedan od najpoželjnijih vidova provođenja slobodnog vremena. Ovakva vrsta romantizacije čitanja dovodi do stvaranja usiljene dihotomije knjige i svih ostalih sadržaja koji se smatraju manje vrednima u odnosu na „pisanu reč”. Paradoksalno, na društvenim mrežama koje se su se jedno vreme smatrale zakletim neprijateljem čitanja postoji nebrojano mnogo heštegova, Instagram stranica ili tumbler postova o “book fetišu” ili pasioniranim čitačima i čitačicama. U ovakvim okvirima, sasvim je legitimno zapitati se potcenjujemo li edukativni potencijal sadržaja čija je primarna funkcija zabava, i konačno, znači li to da sadržaji popularne kulture nikako ne mogu biti iskorišćeni kao pomoćna nastavna sredstva i u formalnom i u neformalnom obrazovanju?

Specifična vrsta gotovo sakralnog odnosa prema knjigama nam od detinjstva stvara pritisak da su knjige jedini autentičan i neprikosnoven izvor znanja, a da je čitanje jedan od najpoželjnijih vidova provođenja slobodnog vremena

Čitalačka kultura neguje se od samog ulaska u školski sistem, a najmoćnije sredstvo u ovom procesu svakako je institut domaće lektire. Spisak domaće lektire može se posmatrati kao ideološki i politički otisak vremena u kome je nastajao, ali sa dovoljno prostora za spisak „klasika svetske književnosti” koji se smatraju polazištem za razvoj čitalačkog ukusa i navika. Međutim, spisak domaće lektire često se može činiti anahronim, prevaziđenim ili neprilagođenim uzrastu za koji je namenjen, pa je logično da đaci ovu školsku obavezu često ispunjavaju pomoću takozvanih interpretacija, ili uz pomoć filmova ili serija. Dakle, knjige odavno gube trku sa vremenom, a društvena reakcija na ovaj proces uglavnom dolazi u formi lamenta, što je unapred čini pasivnom i gotovo beskorisnom. Ova vrsta „bitke za obrazovanje” mogla bi biti rešena obostranom pobedom – i knjige, i Netfliks, i chill.
U nastavku teksta priloženo je samo nekoliko primera na koji način je moguće spajati, naizgled, nespojivo.

“Zbogom, zbogom Boljšoj teatre”: beleške doktora koji nije pisao samo recepte
Jedan od neizostavnih imena sa spiska domaće lektire svakako je i Mihail Bulgakov, pripadnik izgubljene generacije koja je tokom svog životnog veka svedočila najvećim razaranjima i najvećim promenama u istoriji čovečanstva – od dva svetska rata, preko frižidera, do penicilina. Deo čitalačke kulture postaje svojim kapitalnim delom „Majstor i Margarita“, koje svojim fantastičnim elementima pruža britku kritiku sovjetskog društva i gvozdenog mehanizma koji njime upravlja. Međutim, možda je korisnije početi dnevničkim zapisima ovog pisca iz perioda kada je, kao mladi lekar, dobio nameštenje u seoskoj bolnici „bogu iza nogu”, gde su mu jedino društvo pravili priručnici iz hirurgije, senka prethodnika, Leopolda Leopoldoviča, cigarete i morfijum. Shvativši da je praktično sam u borbi protiv zaraze, neznanja i nadrilekarstva, mladi doktor daje obećanje da će sve svoje znanje i blistave ocene stečene na fakultetu staviti u službu javnog zdravlja, iako je njegov beli mantil, zajedno sa ulozima – preveliki. Ako se Bulgakovljevi dnevnički zapisi učine preteškim za čitanje, BBC je uradio svoj domaći temeljno i zadovoljavajuće, nudeći nam seriju “Beležnica mladog doktora” iz koje isijava crni humor, osećaj nedoraslosti i beskonačna trema svojstvena svakom početniku. Ukoliko se iko ikada zapitao kako pripadnik „izgubljene generacije” izgleda u očima jednog milenijalca, ova serija predstavlja savršen odgovor. Ali, neophodno je bindžovati pažljivo, jer serija ne prati verno Bulgakovljeve dnevničke zapise. Čini se da je ekranizovani doktor dosta sujetniji i nemarniji prema svojim pacijentima, naročito onim koji ga na neki način sprečavaju da ostvari sopstvene interese. Međutim, ovako snimljena serija, istovremeno duhovita i mračna, može da služi kao savršeno dopunsko sredstvo za razumevanje piščeve poetike, ili, u krajnjem slučaju, nas samih. Kombinacija popularne kulture i klasika književnosti čini da se u isto vreme osećate važno i snažno, ali i sitno i beznačajno, što predstavlja savršenu podlogu za filozofsku gimnastiku neophodnu svakom mislećem biću.  

Spisak domaće lektire može se posmatrati kao ideološki i politički otisak vremena u kome je nastajao

Prema naređenju Piki Blajndersa i tri ratna druga
Na listi najpopularnijih likova Netfliks platforme svakako se nalaze i „Piki Blajndersi“, izrazito šarmantni loši momci i sve uspešniji kriminalci i gangsteri. Ovo bi verovatno bila još jedna priča o antiherojima prašnjavih i siromašnih predgrađa, da u jednačinu nije ubačen i svojevrsni otisak vremena – trauma rata. Priča o tri mlada momka, koji su otišli u rat sa uverenjem da je odlazak jedina ispravna stvar, o prekidu mladosti i životu na „ivici žileta” između jave i turobnih snova, svakako nije prvi put ispričana za potrebe Netfliks produkcije. Čini se da dominanantne motive serije možemo pronaći i u Remarkovim opisima beznačajnih života bivših ljudi koji se sa fronta nikada zapravo nisu ni vratili, stoga ova serija može da posluži kao izuzetno uspešno pomoćno sredstvo u razumevanju celokupnog konteksta i društvenih strujanja dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Ukoliko je Remarku ili bilo kom pripadniku izgubljene generacije ikada bio potreban dobar PR, braća Šelbi su mu to svakako omogućila. Piki Blajndersi su korisna „puškica” za razumevanje književnosti i evropske istorije međuratnog perioda ne samo zbog beznadežnosti situacije u kojoj se likovi nalaze, iznova se vrteći u istom ciklusu opasnih, nelegalnih i krvavih poslova, već i zbog delimično uspešnog opisa teskobe i opasnosti kojoj se čovečanstvo približilo nakon velikih ekonomskih, političkih i legitimacijskih krahova. Neki od najznačajnijih motiva se provlače i kroz Remarkove romane i kroz seriju, pa tako imamo zbunjenost nad konceptom ubistva koji se ne događa u ratu, alkoholizam kao pokušaj sanacije ratne traume, mirnodopske smrti koje se vrednuju jednako kao i ratne, brze automobile i žene u koje se junaci prelako zaljubljuju, uprkos svojoj praznini i ogorčenosti. Da su bili stvarni (iako postoje indicije da su i jedni i drugi samo delimično izmaštani) braća Šelbi i Remarkovi momci nalazili bi se na suprotnoj strani linije fronta, ali ovolika sličnost između motiva, problema, praznine i destrukcije može samo da doprinese boljem razumevanju konteksta Prvog svetskog rata u kome su svi učesnici unapred  – gubitnici. Babilon Berlin ili domaći miks ove dve serije „Senke nad Balkanom” takođe mogu poslužiti svrsi, mada za Šelbijeve navijamo gotovo jednako kao i za Bojmera, Kacinskog i Tjadena.

Piki Blajndersi su korisna „puškica” za razumevanje književnosti i evropske istorije međuratnog perioda ne samo zbog beznadežnosti situacije u kojoj se likovi nalaze, već i zbog delimično uspešnog opisa teskobe i opasnosti kojoj se čovečanstvo približilo nakon velikih ekonomskih, političkih i legitimacijskih krahova

Čini se da zaista nema ničeg novog ni na Zapadu, ni pod suncem. Stoga, odustajanje od ovog dela popularne kulture zbog lamenta nad starijim kulturnim praksama nikako ne može biti produktivno, u najboljem slučaju može biti ograničavajuće i pogubno za opšte obrazovanje i kulturu. Sa druge strane, edukativni aspekt serija i produkata popularne kulture ne sme ni da ugrozi trenutke dokolice i slobodnog vremena, naročito u eri fleksibilnih radnih aranžmana i rada od kuće usled pandemije korona virusa. Dakle, formula 8 sati rada, 8 sati učenja i 8 sati odmora i dalje je primenljiva u 21. veku, pre svega zbog dostupnosti sadržaja i lakoće njegove konzumacije. Osvetljavanjem značaja popularne kulture za socijalizaciju mladih i odraslih, publika se ohrabruje da ne bude pasivni konzument, već aktivni učesnik u kreiranju sadržaja, pa tako može da reaguje na izbor sadržaja, naročito ukoliko oni sadrže homofobiju, rasizam ili seksizam. Ukoliko se ovaj „budan” i aktivan društveni odnos nastavi, Netfliks i slične platforme imaju potencijal da postanu saveznici ne samo u ispunjavanju slobodnog vremena, već i prostori osetljivi na promene društvene klime i okolnosti. Dakle, kombinacija bindžovanja knjiga i čitanja Netfliksa možda neće spasiti živote, ali ima dobre šanse da spasi bar nečiji unutrašnji svet.

PROČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE