Piše: Julijana Spasić
Prvu verziju projekta „Tišina“ posvećenog Stojanu Simiću, našem prvom profesionalnom savremenom plesaču koji je gluva osoba, gledala sam u Magacinu pre nešto više od četiri godine. Ovaj projekat je još tada ostavio jako snažan utisak na mene te sam odlučila da par meseci kasnije pogledam i finalnu verziju projekta koji je poprimio formu predstave. Utisak nije bio ništa slabiji. Četiri godine kasnije poruke i ideje koje stoje iza ove predstave nisu ništa manje relevantne, naprotiv, one su sve relevantnije jer problemi sa kojima se suočavaju osobe sa bilo kojom vrstom invaliditeta u svakodnevnom životu nisu ništa manji niti vidljiviji. O projektu „Tišina“, ideji iza nje, Stojanovom životu, problemima gluvih osoba i problemima nezavisne plesne scene imam priliku da razgovaram sa jednim od idejnih tvoraca ovog projekta Borisom Čakširanom i učesnicima predstave, Stojanom Simićem, Natašom Šmelc i Verom Jovanović.
Kako je došlo do ideje za projekat „Tišina“?
Razgovor smo igrom slučaja organizovali u kafiću prekoputa Magacina, mesta gde sam prvi put pogledala prvu verziju predstave. S obzirom na to da smo Boris, Nataša i ja došli nešto ranije na razgovor odlučili smo da bi valjalo da dok čekamo Stojana i Veru (koja je bila tako ljubazna da dođe i bude tumač znakovnog jezika) porazgovaramo o samom nastanku predstave i Borisovom ranijem angažmanu oko uključivanja osoba sa margine. Naime, Boris je član grupe „Hajde da…“ koja postoji od 1999. godine i čiji je jedan od glavnih ciljeva: „izazivanje pojedinca, društvenih grupa i institucija da promišljaju i imaju veću svesnost o društvenim problemima i poziciji osetljivih društvenih grupa“. Grupa „Hajde da…“ je u okviru projekta „Okvir tela“ 2008. godine napravila prvu plesnu predstavu „Kriva za Gausa“ u kojoj su učestvovale osobe sa i bez invaliditeta. Boris napominje da su se „Kriva za Gausa“ i ostale predstave do „Tišine“ bavile univerzalnim problemima čoveka. Osobama sa invaliditetom dat je prostor da ravnopravno učestvuju kao plesači. Kasnije se razvija i ideja da se Stojanu da prostor da ispriča svoju priču, sa kakvim se on problemima suočavao kroz život i suočava se i dalje, kakve su bile njegove želje, šta je od toga mogao da ostvari a šta ne kao gluva osoba, kao i to koji su to sistemski problemi sa kojima se osoba sa invaliditetom susreće kroz život.
„Sa Stojanom smo radili i ranije, ali tek kada smo počeli da radimo na „Tišini“ shvatio sam mnoge stvari o Stojanovom životu i postao svestan mnogih problema, koje naravno nismo ni mogli da iznesemo sve u predstavi. Dok ne uđeš u problematiku ne možeš ni zamisliti kako sve to zaista izgleda. Nama je negde bila ideja da publika koja se susretne sa problemom može da oseti to – kakav je njegov svet u odnosu na naš svet. Dok je tebi samom dobro, ti ne razmišljaš o problemima sa kojima živi neko drugi. Tu se negde krije i glavna ideja ove predstave, da ljudi počnu da zaista razmišljaju i shvate kakav je to život; kakav je život pojedinca, Stojana, u Srbiji, danas. Predstava ima za cilj da zaintrigira gledaoca i natera ga da počne da osvešćuje stvari, da se malo više informiše. Kada si suočen sa nečim novim, hteo ili ne tebi se otvara jedan novi svet.“, navodi Boris.
Primećujem da je meni lično, kao gledaocu, bio jako interesantan sam proces stvaranja predstave, postojalo je više nastupa pre nego što će se „Tišina“ uobličiti u konačnu verziju. Publika je nakon prvog izvođenja direktno upitana šta joj se dopada, a šta ne, na šta Boris odgovara:
„Tišina je prvobitno zamišljena kao neka vrsta instalacije, dok nas je publika vodila ka tome da se ta instalacija na kraju pretvori u jednu klasičnu predstavu. Mi smo slušali njihove komentare, slušali šta im se dopalo, šta ne. Bilo nam je važno da to za publiku bude prijemčivo.“
Kritike publike su uglavnom bile pozitivne, Boris se priseća pohvala žirija na festivalu u Rumi gde su dobili nagradu, ali i verbalnih napada na Stojana na festivalu u Somboru od strane majke gluve osobe. Naime, ona nije smatrala da Stojan ima pravo da govori u ime gluvih osoba, što Boris komentariše kao „cenu pričanja svoje priče“.
Ko je Stojan Simić?
Razgovoru se pridružuju Stojan, Stojanov imenjak i dugogodišnji prijatelj i Vera. Naše upoznavanje kreće spontano pitanjem koliko dugo se bavi plesom i kako je ušao u svet savremenog plesa. Govori mi da se još dok je išao u osnovnu školu „Radivoj Popović“ u Zemunu interesovao za izvođačke umetnosti, dok ga sport nikada nije preterano zanimao.
„Kada sam došao u srednju školu u Beograd saznao sam da se preko Kulturno-umetničkog društva gluvih, u klubu gluvih, ljudi bave folklorom i zainteresovao sam se da se se priključim toj ekipi, zatim sam saznao da postoji i sekcija za moderan ples, odnosno hip hop. Tamo je radio jedan odličan koreograf koji je imao puno iskustva u radu sa gluvima i sa njim sam počeo da igram folklor. Onda se dogodio projekat u organizaciji grupe „Hajde da…“, u početku su to bile radionice sa tumačem, za nas je to sve bilo novo. To je bila radionica od sedam dana gde smo se upoznavali sa savremenim plesom i tu sam se jako zainteresovao, imao sam priliku da radim sa profesionalnim savremenim plesačima, do tada sam se bavio plesom samo u zajednici gluvih, tako da je to za mene bilo jedno nesvakidašnje iskustvo. Tokom te radionice čujući ljudi su počeli da dobijaju svoja znakovna imena, zapravo to je nešto što se u zajednici gluvih svakako događa, svako dobija svoje znakovno ime i tako se oslovljavamo, poslednjeg dana na radionici svi su rekli svoje znakovno ime i meni je to bilo divno. Nakon te radionice dobio sam poziv da učestvujem u profesionalnoj predstavi „Kriva za Gausa“ u kojoj su učestvovali i slabovidi ljudi, bila je jedna žena koja je bila potpuno slepa, gluvi ljudi i profesionalni plesači savremenog plesa koji su nam davali podršku. Do tada sam komunicirao samo na znakovnom jeziku, sada sam morao da naučim da uspostavim neku komunikaciju i sa slepim osobama, nije bilo lako, ali uspeli smo. To je bio prvi put da sam pomislio da zaista svi možemo da sarađujemo i budemo ravnopravni, nikada ranije nisam razmišljao o tome.“ Stojan dok govori o svojim počecima ne krije emocije i važnost ovog procesa za njega. 2016. godine je i sam u okviru kulturno-umetničkog društva „Radivoj Popović“ organizovao predstavu „Dodirujemo se čime?… Snovima“, što mu je bilo jako važno jer je želeo da svoje iskustvo od tada već osam godina podeli i prenese svojoj zajednici.
Tišina i komunikacija
Kada je Stojan pomenuo svoju želju za prenošenjem svog iskustva zajednici gluvih bilo je neminovno da primetim da se „Tišina“ s druge strane nije obraćala samo zajednici gluvih već je jedan od ciljeva predstave bio da prikaže i približi probleme sa kojima se suočavaju gluve osobe osobama koje zapravo jako retko ili nikada ne razmišljaju o tome. Stojan se slaže i to ga je podsetilo na situaciju posle „Krive za Gausa“ – prve predstave u kojoj je učestvovao gde mu je publika posle predstave prilazila zbunjeno jer „oni su znali da tu postoje ljudi sa nekim invaliditetom, prilazili su meni i pitali me da li sam ja slep, ja sam im odgovarao da sam ja gluv na šta su oni ostajali zbunjeni. Pitali su me kako sam tako tačan, a ja sam im objašnjavao da ja preko vibracija zapravo pratim muziku, to je bio i slučaj dok sam igrao folklor gde pratimo jake vibracije goča. To je bila potpuno nova informacija za njih.“
Primećujem i priznajem i da je meni lično, kao gledaocu ovo bila nova informacija i da „Tišina“ zaista jeste edukativna u tom smislu na šta se Stojan nadovezuje: „Recimo, ima dela u predstavi gde ljudi dok mi pričaju okrenu glavu i to je nešto što mene jako nervira, zbog toga mislim da je jako bitno da ljudi u predstavi vide te neke stvari o kojima verovatno nikada ne razmišljaju. Ne razmišljaju o tome sa čime se sve gluva osoba sreće i nadam se da se time povećava svest o tome i da komunikacija ne samo moja, već i komunikacija cele zajednice gluvih bude bolja sa širom zajednicom.“
Sam razvoj komunikacije dešavao se istovremeno i na mikro planu dok su Stojan i Nataša sarađivali. Njih dvoje se nisu poznavali i oboje se slažu da je njihova prva plesna saradnja bila gotovo intuitivna i prirodna. Za Stojana je posebno važno što su on i Nataša prošli kroz proces razvoja komunikacije i zahvalan joj je što se toliko trudila.
„Polako smo zajedno učili da komuniciramo, na pauzama me je Nataša ispitivala „kako se kaže okej?“, „kako se kaže dosada?“, „kako se kaže hvala?“, vremenom smo počeli da zaista super komuniciramo, naravno ukoliko bi se radilo o kompleksnijim stvarima trebao bi nam znakovni tumač kao što je Vera ovde sa nama, ali smo Nataša i ja uspeli da se sporazumevamo i meni je bilo neizmerno značajno i drago što se ona toliko trudila.“
Zajedno se prisećaju kako su učili znakovne simbole za reči, na pauzi za cigaretu, kao što je npr. reč „kul“. Nataša kaže da joj uopšte nije bilo teško da radi sa Stojanom. U početku je brinula kako će se ta komunikacija vršiti, međutim vrlo brzo je shvatila da neće biti nikakav poseban problem. Naprotiv, mnogo je srećna što je preko Stojana imala priliku da zavoli znakovni jezik i želja joj je da ga u budućnosti usavrši. Priseća se i kako je svojim prijateljima pokazivala neke reči na znakovnom jeziku i kako su svi bili oduševljeni.
„Ja sam mnogo srećna što sam učestvovala na ovom projektu, Stojan me je pitao da li mi je bilo teško prilikom zajedničkog rada. Nije uopšte! Na početku se zaista nismo razumeli, ali cela ta situacija me je naterala da izađem iz zone konfora. Nisam nikoga poznavala, morala sam da radim sa Stojanom sa kojim tada nisam znala kako da uspostavim komunikaciju na pravi način, ali uspeli smo zapravo bez nekih prevelikih problema. Zanimljivo je to što čak i dok Stojan nije počeo da me uči znakovnom jeziku, mi smo se plesno potpuno razumeli.“
Stojanu je ovo Natašino iskustvo jako bitno, jer smatra da se i na ovaj način na mikro planu dalje širi priča na širu zajednicu.
Šta za nas predstavlja „Tišina“?
Stojan je jednog momenta napomenuo da se predstava „Tišina“ ne zove tako zbog toga što je on tih ili da zapravo samo prihvata ono što mu se događa, naprotiv, „Tišina“ je zapravo početak suočavanja sa problemima. „Recimo još kada sam bio mali svi članovi moje porodice nisu naučili znakovni jezik. Komunikacija sa članovima moje porodice nije bila kompleksna, više neke površne stvari npr. brkovi su označavali tatu. Imali smo još neke jednostavne znake za „vreme je za spavanje“, „vreme za ručak“ itd. Nas inače u porodici ima devetoro, ja sam jedini gluv, valjda sam imao visoku temperaturu kao beba, svi su bili zbunjeni. Moja sestra se raspitala i saznala da u Beogradu postoji škola za gluve, tada smo se preselili u Beograd i kada sam krenuo u školu i kada sam video da svi znaju znakovni jezik to mi je bilo oduševljenje. Znakovni jezik sam naučio, i onda sam odrastao u internatu, mama je umrla, tata je imao neke probleme, braća i sestre su se oženili/udale, znakovni jezik mi je postao primarni. U školi su stalno potencirali da moramo stalno da vežbamo da govorimo jer ćemo u suprotnom izgubiti glas itd. Kasnije sam sreo jednu nastavnicu iz škole koja mi je rekla „o, pa ti mnogo slabije govoriš“ – da, ja sam ušao u zajednicu gluvih i znakovni jezik mi je bliži. Znakovni jezik je moj jezik.“ navodi Stojan i napominje da mu je zbog toga bilo važno da znakovni jezik obavezno bude uključen u „Tišini“ kao simbol zajednice gluvih i da ispriča svoju priču, pretpostavlja da se zbog toga „Tišina“ toliko dopada ljudima. Nataša dodaje koliko je i njoj bilo značajno učestvovanje u ovom projektu i „Tišinu“ vidi kao predstavu koja se ne prerasta jer je tema kojom se ona bavi uvek aktuelna.
„Ovo je bila prva predstava koju sam radila posle srednje škole. U srednjoj baletskoj školi radila sam na predstavama koje su se pretežno bavile estetskom dimenzijom. Nakon srednje škole upoznajem Borisa, Stojana i celu tu ekipu i shvatam šta sve može da se pokaže plesom. Ples postaje medijum preko koga prenosiš neku ideju publici. Rad sa Stojanom mi je bio značajan na toliko mnogo nivoa, stekla sam jako divnog prijatelja i odličnog plesnog partnera. Bilo mi je toliko važno to što sam mogla da Stojanu pomognem, da ono što ne može sam zajedno, kao partneri, iznesemo i prenesemo publici“, kaže Nataša.
Nažalost, na pitanje kada ćemo opet moći da gledamo predstavu nemaju odgovor zbog toga što trenutno nije pronađeno rešenje prostora gde bi predstava mogla da se igra.
Dogovaramo se da se vidimo i naš razgovor se završava učenjem znakovnog „hvala“ i znakovnih imena prisutnih. Tom prilikom učim da se imena u zajednici gluvih određuju najčešće ukazivanjem na neku izraženu karakteristiku lica ili tela. Natašino ime se npr. iskazuje tako što se dlanovima okrenutim ka gore u visini ramena aludira na njenu gustu, kovrdžavu kosu do ramena. Tom prilikom i ja dobijam znakovno ime koje je u vezi sa mojim istaknutim jagodicama kada se nasmejem. Osećam bliskost.
Vraćam se kući i preslušavam tri sata našeg snimljenog razgovora, shvatam da tri sata nismo prestajali da pričamo. „Tišina“ odjednom postaje antonim pojmu „neprijatna tišina“ i ja obećavam sebi da ću u budućnosti dati sve od sebe da pokušam da čujem ljude koji imaju šta da kažu, ne ograničavajući sebe isključivo onima koji govore isti jezik kao ja.
Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu
