Piše: Nemanja Marinović
Foto: facebook stranica Yugo.nostalgia
Sa padom Berlinskog zida, a u našem kontekstu raspadom zemlje i kolapsom socijalističkog društvenog uređenja, mašinerija divljeg kapitalizma melje ostatke svih socijalističkih ideja na kojima je nekadašnje društvo počivalo. Potpuno degradiranje ideja levice od strane partija koje su od devedesetih samoproglašavale „levičarskim” utiče na kreiranje animoziteta prema samoj reči „levo”, što otežava profilisanje novih levih pokreta i ideja na političkoj sceni. I na nivou simboličkog, već 30 godina se sistemski radi na uništenju svake pozitivne misli o Jugoslaviji. Sveprožimajući narativ revizionizma dominantno prisutan u javnom diskursu i institucionalno ohrabren od strane (pre svega obrazovnog) sistema, teži da iz istorije izbriše postojanje i značaj partizanskog pokreta. Izvrtanjem istorijskih činjenica i kreiranjem lažne istorije rehabilituju se saradnici okupatora, dok se jugoslovenski socijalizam proglašava „diktaturom”, a vrednosti na kojima je počivao „mitovima”. Imena heroja Narodnooslobodilačke borbe brišu iz ulica, udžbenika i lektira.
Međutim, sećanje na socijalističku Jugoslaviju još živi i postaje snažnije u uslovima novih društvenih okolnosti. Tranzicija, koja kod nas traje dvadeset godina, za posledicu ima potpuno urušavanje obrazovnog i zdravstvenog sistema i socijalne zaštite, a sećanja na ta tri stuba društva, koji su u nekadašnjoj državi bili funkcionalni, dostupni i besplatni, još su sveža. Iskustvo života u ovoj pandemiji probudilo je sećanje na mnogo drugačiji sistemski odgovor na epidemiju koja je pretila u vreme Jugoslavije, a zatvaranje granica sećanje na čuveni crveni pasoš sa kojim se slobodno putovalo po svetu. Prijem našeg predsenika u Beloj kući mnogima je u glavi probudio sliku Josipa Broza koji u tom istom objektu 1971. godine puši kubansku cigaru u prisustvu predsednika Niksona. Slika i prilika ugleda i moći koje smo imali tada i sada.
Svi ovi faktori utiču da se, uprkos sistemskoj indoktrinaciji kapitalističkim i desničarskim vrednostima, na socijalističku Jugoslaviju ipak gleda sve pozitivnije, pomalo romantizovano i budi jedan novi, ne toliko objašnjeni fenomen – jugonostalgija.
Na jugonostalgiju se gleda dvojako, u zavisnosti od toga sa kim pričate. Hrvatska literatura navodi da je pojam utemeljila književnica Dubravka Uglješić tokom ratova devedesetih godina. Autorka navodi da se radi o negativnoj etiketaciji onih ljudi koji nisu blagonaklono gledali na slom komunizma, raspad Jugoslavije i formiranje nezavisnih država. U eseju „Konfiskacija pamćenja” autorka je napisala kako je jugonostalgičar u Hrvatskoj početkom devedesetih godina prošlog stoljeća bila politička i medijska oznaka za sumnjivog čoveka, narodnog neprijatelja, pa i izdajnika.
Sa druge strane, jugonostalgičarima se označavaju i oni ljudi koji se sećaju socijalističke Jugoslavije u pozitivnom smislu i naglašavaju progresivnost jugoslovenskog društva, ekonomsku sigurnost, socijalnu zaštitu, multikulturalizam, usmerenost na jedinstvo i solidarnost. Kroz pokrete i udruženja ovi ljudi pokušavaju da ožive neke jugoslovenske prakse i proslave, poput Dana mladosti. Jugonostalgija je višestruko prisutna i u pop kulturi, muzici, beogradskom noćnom životu i društvenim mrežama.
Neki autori će uzroke jugonostalgije tražiti u psihološkim faktorima („žal za mladošću”), ali ovi faktori ne mogu objasniti veliku prisutnost jugonostalgije među mladima koji nemaju iskustvo života u ovoj zemlji. Te faktore objašnjava sociologija, navodeći da je jugonostalgija davala osećaj sigurnosti i vere u sigurnu budućnost, koja je generaciji milenijalaca u potpunosti strana.
Jugonostalgija je zasigurno romantizovano sećanje koje se primarno bazira na lepe stvari iz vremena socijalizma. Ovo romantizovano sećanje nije lažno, već selektivno, kao što su sva sećanja selektivna i u jednoj meri izmenjena. Ova sećanja su setna, nostalgična i fokusirana samo na pozitivne aspekte, koji jesu tačni i jesu postojali, ali kao deo daleko kompleksnijih društvenih procesa koji se u jugonostalgičnom narativu u potpunosti zanemaruju. Sa druge strane, upravo to naglašavanje pozitivnih aspekata socijalističkog društvenog uređenja je plodno tlo za društvenu kritiku, danas neupitnog, kapitalizma, na isti način kao što je jugoslovenstvo plodan koncept za prevazilaženje pojedinačnih nacionalizama na ovim prostorima. Ovi nacionalizmi, koji su danas zvanični narativ upakovan u „patriotizam“ i „rodoljublje“ treba da predstavljaju pandan jugoslovenstvu koje je „veštačka tvorevina“ koja je „na ideološkoj osnovi prisilno maskirala vekovnu mržnju među našim narodima“ (tezu o vekovnoj mržnji demantuje svako istraživanje socijalne distance u Jugoslaviji), dok su zapravo baš ti nacionalizmi veštački konstruisani kako bi se u rasulu raspada zemlje društvena i državna svojina konvertovala u privatnu i omogućila kreiranje novih elita, o čemu jako dobro piše Dr Mladen Lazić. Jugonostalgija omogućava uspostavljanje ravnoteže između neupitne kapitalističke i nacionalističke ideologije desnice, sa jedne strane, a sa druge strane ideologije levice i socijalizma koje se personifikuju u „Jugoslaviji“ kao u mnogo čemu nesumnjivo progresivnoj zemlji.
Tekst je nastao kad uvodno razmatranje o fenomenu jugonostalgije u okviru četrnaestog izdanja magazina „Promaja”. Ovoj broj se podrobnije bavi fenomenom jugonostalgije: sociološku perspektivu pružio je sociolog Vladimir Simović, zatim se analizira fenomen iz aspekta pop kulture, a razgovarali smo i sa reperkom Sajsi MC čiji singl “Yugo dete” upravo oslikava generaciju post-jugoslovenskih milenijalaca.
ČITAJTE I OSTALE TEKSTOVE O JUGONOSTALGIJI
ČITAJTE OSTALE TEKSTOVE IZ OVOG BROJA
