„Muškarac se implicitno vidi kao norma, a žena kao prateća pojava, ako ne ikao direktno odstupanje od te norme.“
Kako vreme u Srbiji sve više zaostaje za nama, tako se u 2017. godini uveliko polemiše o odluci br. 57 koju donosi SANU, o kojoj se prvi put govorilo nekoliko godina unazad. No, držeći se one stare „bolje ikad nego nikad“, tema rodno senzitivnog jezika danas je dobila znatno veću ulogu na socijalnim mrežama i u javnosti.
Jezik, koji se razvija zahvaljujući govornicima, dobija ulogu konstruisanja verzija društvene stvarnosti i kao takav pomaže u postizanju određenih društvenih ciljeva. Govornici su ti koji daju moć jeziku, stoga su jezičke promene nužno praćene društvenim promenama. Do problema dolazi kada govorimo o standardizaciji i normiranju jezika. Mnogi naučnici se pozivaju na strukturalnu lingvistiku, navodeći da se u morfologiji našeg jezika muški rod uzima kao nemarkiran, tj. neobeležen, što ga čini neutralnim kada se govori o zanimanjima, titulama i sl. Ovakvi stavovi su danas dovedeni u pitanje, jer jezik ne treba posmatrati kao odraz postojećih rodnih kategorija, već kao instrument za kreiranje i održavanje tih kategorija u društvu. Upotrebom nemarkiranog muškog roda u našem društvu dolazi do rodno neosetljive jezičke politike u Srbiji, koja neminovno vodi do jezičkog seksizma, koji je već dovoljno dugo prisutan i upotrebljavan u našem jeziku. Muškarac se implicitno vidi kao norma, a žena kao prateća pojava, ako ne i kao direktno odstupanje od te norme.
Pođimo od imenice čovek, koja se najčešće koristi u konstrukciji čovek i žena, implicirajući da je čovek muškarac, dok žena nije čovek. Primer iz rečnika sinonima M.S. Lalevića nam prikazuje našu jezičku stvarnost onakvom kakva zaista jeste. Naime, sinonimi za reč žena su:supruga, žensko, ženska, ženka, ljuba, drugarica, gospođa, bolja polovina, lepša polovina, gazdarica,gospodarica, golubica, lastavica, veverica, guska, ćurka, zmija, krava.
Za imenicu muškarac su karakteristični sinonimi: čovo, čovek, čovečuljak, ljudina, muško, div, rob, persona, lice, pojedinac, delija, batina, pamet, glava, sablja, puška, pero. Dakle, uz muškarca stoje sinonimi koji naglašavaju muškost, hrabrost, a žena je supruga, lepša polovina, ali ne lice, persona i nikako ne čovek. Interesantno je primetiti i da se žena ne može „omužiti“ i biti u nadređenoj poziciji, već se muškarac mora oženiti njome, dakle žena je objekat čina, ne subjekat.
Drug i drugarica su pojmovi koji su korišćeni za oslovljavanje muškaraca i žena u javnoj sferi sve do 90-ih godina. Kasnije su zamenjeni terminima gospodin, gospođa i gospođica.Nemoguće je ne zapitati se: zašto je bitno naglašavati bračno stanje ženske osobe, dok za neoženjenog muškarca nikada nećemo reći „gospodinčić“?
No, polemika koja je pokrenula celo pitanje rodno senzitivnog jezika tiče se naziva zanimanja i profesija u savremenom jeziku. Društvu je teško da razvije naviku korišćenja nediskriminatornih formi u jeziku.
Često se čuje fraza da reči poput dramaturškinja, autorka, taksistkinja zvuče čudno ili rogobatnoi da nisu u skladu sa našim jezikom, ali činjenica je da jezik raspolaže ogromnim potencijalom i da je on stvar konvencije ili navike, i da je kao takav podložan promenama i otvoren za njih. Tada dolazimo do razilaženja mišljenja: šta je bitnije- estetika ili etika jezika? U najširem smislu profesija je ono čimese neka osoba bavi, a titula je ono što tu osobu čini jasno prepoznatljivom udruštvenoj hijerarhiji. Problem nastaje pri stvaranju oblika u ženskom rodu, ali isto tako je činjenica da se u srpskom i crnogorskom jeziku izdvaja 13 produktivnih nastavaka za označavanje imenica ženskog roda, od kojih su najčešći i najproduktivniji: -ica (poslanica), -ka (autorka), -kinja (prvakinja).
Formiranje rodno osetljivog jezika je u procesu, neki oblici su već formirani, a drugi se još uvek razvijaju. Shodno tome, inventar jezika se menja, i tako su reči kao kancelarka i premijerka ušle u svakodnevnu upotrebu zbog frekvencije korišćenja, baš kao što je reč hostesa, koja označava novo zanimanje, u potpunosti prihvaćena. Interesantno je i naglasiti da reči koje označavaju niže kvalifikovane poslove često postoje samo u ženskom obliku, pa nam samim tim nikada nije bilo strano da izgovorimo reči tetkica, kasirka,čistačica.
Sprovedena su malobrojna istraživanja o prihvatanju rodno osetljivog jezika među ženama. Rezultati su bili poražavajući, jer je većina akademski obrazovanih žena i dalje bila za korišćenje muških oblika radi održavanja „lepote“ jezika. Odrastanjem i socijalizacijom smo naučeni da prihvatamo ustaljene patrijarhalne modele, od kojih se teško rastajemo. Žene se bore za svoj bolji položaj i vidljivost u društvu, ali činjenica je da njima i dalje dominira osećaj inferiornosti, koji je neophodno prevazići. Jedan od stavova lingvista jeste da postoje veći problemi u životu savremene žene od rodno osetljivog jezika, kao što su pravo na abortus ili pitanje samohranih majki, i to ne možemo osporiti, ali iste te žene će se upravo uz pomoć jezika izboriti za svoja prava. Stoga je potrebno da postoje borkinje za jezik, borkinje za ravnopravnost.
Rodno osetljiv jezik jeste problem sa kojim se današnje društvo susreće. Izbegavanjem korišćenja oblika u ženskom rodu umanjuje seuloga i položaj žena u čitavom spektru zanimanja. Društvo je evoluiralo i stoga ne treba da nam bude strano da izgovorimo reči filozofkinja, studentkinja, pilotkinja.
Piše: Minja Bujaković
Tekst je nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” Centra za marginu
