Piše: Kristina Stevanović
Od božićne reklame očekuje se da bude preplavljena srećom, ushićenjem, gomilom poklona i svetlucavih ukrasa koji krase život i porodičnu atmosferu u vreme praznika. Od božićne reklame očekuje se da bude pozitivna, da ističe toplotu i dobrotu, da mami osmeh i suze radosnice. U njoj je sve uljuljkano, savršeno upakovano i nikome ništa ne fali. Tradicionalna božićna reklama. A onda se pojavio Iceland.
Ne, nije u pitanju zemlja utopije bez komaraca na krajnjem severu Zemlje. Zapravo se radi o manje-više poznatom lancu supermarketa iz velike Velike Britanije. U stvari, ni sama kompanija nije toliko bitna. Radi se o nedavno objavljenoj reklami koja je kreacija marketinškog tima ovog lanca, predstavljena kao reklama za Božić i svakako namenjena „puštanju u etar“. Idilično, dok je nisu zabranili.
Izgubljena beba orangutana, zatekla se u sobi izvesne devojčice, kojoj prisustvo životinje očigledno smeta i želi što pre da ga istera iz ličnog prostora. U „razgovoru“ sa majmunčetom saznaje da je njegov lični prostor, a to bi bila prašuma, uništen, iskrčen, da mu je čitava porodica stradala i da majmunče „ne zna šta da radi“. Prepričavajući događaj, životinja ukazuje na krivicu čoveka jer se šume, u prvom redu, uništavaju da bi ljudi maksimizovali količinu hrane i drugih korisnih proizvoda, a u jednom trenutku hvata se za šampon koji nalazi u devojčicinoj sobi. Na šamponu piše – napravljen od palminog ulja. Iceland reklamu posvećuje orangutanima kojih nestane 25 dnevno i odriče se upotrebe palminog ulja u svojim proizvodima sve dok ne budu sigurni da je ovaj usev prestao negativno da utiče na živa bića i životnu sredinu. Potpuno logična i savršeno odgovorna odluka jedne ekološki svesne kompanije, reklo bi se. Ne postoji nijedan dovoljno dobar argument da bi se nešto ovako edukativno i nadahnjujuće, zabranilo. Potpisivanje peticije za ukidanje zabrane je nešto što bi svi trebalo da urade jer samo zajedničkim snagama možemo da se izborimo za prave vrednosti. Sve deluje pomalo naivno dok se ne istraži pozadina čitave priče, a u pozadini hiljade uloga i mnoštvo problema.
U Velikoj Britaniji, naime, postoje veoma stroga pravila o oglašavanju i reklamiranju bilo čega što aludira na ili nosi skrivenu političku poruku. Propisi kažu da reklama ne sme biti objavljena ukoliko dolazi od tela čije su namene u potpunosti ili uglavnom političke prirode. Dakle, prvobitne optužbe da je božanstvena božićna reklama zabranjena zbog sadržaja i poruke koju nosi – nisu tačne, već problem predstavljaju pozadinski igrači koji su se izborili da je učine viralnom. Zaustavimo se na trenutak jer, pobogu, kakve veze omanji lanac supermarketa ima sa politikom i skrivenim igricama velikih igrača? Gotovo nikakve, ali Greenpeace ima. A tu počinje drugi problem.
Greenpeace je organizacija o kojoj bi danima moglo da se piše i priča i danima bi mogle da se vagaju dobre i loše strane čitavog tima i aktivista koji ih podržavaju širom sveta. Ono što ostaje kao nepobitna činjenica jeste da se organizacija svakako bavi političkim pitanjima i potpuno otvoreno upire prstom i okrivljuje sve i svakoga, neretko pozivajući na proteste, uzbune i linč pojedinaca. Morali bismo zastati još jednom jer, opet, kakva je veza ove političko-ekološke organizacije sa Iceland supermarketima? Gotovo nikakva, osim toga što sporna reklama nije plod gore pomenute mašte, već je originalno objavljena kao kratak crtani film od strane Greenpeace-a pre nekoliko meseci. I nije u pitanju samo poreklo i činjenica da je reklama, prostim rečima, kopija, već to što su se dve nepovezane strane udružile kako bi je učinile vidljivijom i uzbunile što veći broj gledalaca. Prilično dovitljivo. Rezultat je fenomenalan, verovatno i bolji nego što su predviđali jer, kako obe strane navode, namera nije bila propagiranje politike već dizanje svesti o globalnom problemu uz čvrsto obećanje odricanja od nečega – palminog ulja, čega bismo, aman, svi morali da se odreknemo. Kako naivno, gotovo dečje gledište na čitavu problematiku. A možda zaslužuju i Oskara za genijalnu glumu. Evo i zašto.
Istina je da je od 1999. samo u Borneu ubijeno oko 100 000 orangutana, zbog seče šuma u prvom redu, ali ne isključivo i samo zbog uljane palme, a ni zbog same seče jer najvećim delom krivicu nose proizvodnja drveta i nelegalno korišćenje zemljišta koji nisu inspirativni za božićnu reklamu. Podaci Greenpeace-a da je uništavanje prirodnog ekosistema zarad sadnje uljane palme odnelo 58% šuma u Maleziji i 40% u Indoneziji prosto – nisu relevantni, pogotovo kada se uporede sa podacima da ona zauzima svega 0,4% svetskog poljoprivrednog zemljišta. Prostim uklanjanjem ovog sastojka iz svakodnevnog života, a uzimajući u obzir da se nalazi u 50% proizvoda u marketima i, još bitnije, predstavlja zamenu za životinjsku mast vegetarijancima, neće se spasti tropske kišne šume. Štaviše, situacija bi mogla da se pogorša i pritisak na životnu sredinu bude još veći jer bi ovu „groznu vrstu“ zamenile, zapravo, još gore. Nijedna druga vrsta nije u stanju da daje toliku količinu ulja za iskorišćenje iste količine resursa. Sve druge, a to bi bile kafa, ananas, banana, soja, čokolada i slično, zahtevaju više zemljišta, đubriva i pesticida, uništavajući dodatno prirodu i živi svet, a zauzvrat daju mnogo manje od kritične uljane palme. Ovako posmatrano, više i ne deluje toliko kritično.
Dva najveća i najspornija problema za kraj. Iceland je pokušao sebe da prikaže kao kompaniju koja odgovorno posluje i čini mali korak ka boljoj budućnosti, što je za svaku pohvalu, ali potpuno su zaboravili na vreme koje bi im trebalo da uklone palmino ulje iz svojih proizvoda s obzirom da se nalaze na jako lošem glasu zbog korišćenja upravo onoga što odjednom žele da zabrane. Izgleda da je spas planete u rukama licemera. Takođe, ako bi se jednoglasnom odlukom celog sveta ova vrsta izbacila iz uzgoja, da li postoji konkretan odgovor na sledeće pitanje: šta je sa siromašnim farmerima čiji su jedini izvor prihoda upravo plantaže uljane palme? Licemere i političke sudije to preterano ne interesuje, a takvih farmera je zaista mnogo.
Problemi se ređaju, smenjuju se argumenti za i protiv, eksperti umesto bojkotovanja preporučuju održivije korišćenje (u prevodu – samo imućniji bi mogli da priušte sebi proizvod od palminog ulja), ali idealnog rešenja nema ni na pomolu. Tačno je da svaki ekološki pokret, bilo mali ili veliki, ide u službu sigurnije i zdravije budućnosti čitave planete i svih živih bića koja je nastanjuju, ali da li to osiguranim pojedincima i organizacijama daje pravo da dižu uzbune i biju bitke svetskog nivoa, a da se i ne potrude da iznesu tačne podatke i činjenice? Možda nevina laž kojoj može da se zažmuri na jedno oko, ali kada se milioni dignu i pobune ne znajući zaista protiv čega ustaju, koliko je skrivanje istine onda korisno? Krug licemera širi krug neznalica. Simpatična reklama ostaje da kruži internetom (osim ako je peticija ne progura na televiziju) kao podsetnik da praznici nisu lepi baš svima, ali potpuno je suludo pozivati se na nju, a rešenja nema ni u izmaglici. Da li tužni crtać nudi idealno – svi farmeri imaju od čega da žive i životna sredina konačno prestaje da ispašta? Odgovor je kratak i jasan: ne.
Rasprava se nastavlja i teče začaranim krugom. I tako je jedan majmun ukrao čaroliju božićnih praznika.
Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu
