Kecelje kao prozor za pogled u realnost

Piše: Aleksandra Mitrović

Beograd je šestog marta osvanuo opasan ljubičastim keceljama. Tačnije, one su bile postavljene na spomenike srpskih velikana od strane feminističkih aktivistkinja, pripadnica organizacija „Žene u crnom“, „Centar za ženske studije“, „Zadruga Oktobar“, „Ne davimo Beograd“, inicijative „Mame su zakon“ i drugih. Ovakav način borbe za ženska prava je danima bio predmet polemike, ali je ujedno i osvetlio ključne probleme koji se tiču roda u našem društvu.

Najveću polemiku izazvala je kecelja na spomeniku Patrijarha Pavla sa natpisom „Abortus je žensko pravo“ iako je ista takva bila postavljena i na spomenik Dositeja Obradovića. Kecelje sa natpisom „Nauka je ženskog roda“ bile su postavljene na spomenik Nikole Tesle i Jovana Cvijića, dok su one koje su govorile „Podržavam ženski štrajk“ bile postavljene na spomenike Josifa Pančića i Borislava Pekića.

Kome smetaju kecelje?

U društvu u kom je i dalje duboko utkan patrijarhat, ovakav akt dočekan je sa negodovanjem. On je u potpunosti uspeo da prikaže prožetost celokupnog današnjeg društva patrijarhatom koji za cilj ima postavljanje žene tamo „gde joj je mesto“. To mesto je u privatnoj sferi, tamo gde njen glas ni na koji način ne može dopreti do javnosti. Ovakvom reakcijom prikazan je neiskorenjeni seksizam u našem društvu koji i dalje ženama nameće uloge domaćice, majke, kuvarice. Tu je prema mišljenju javnosti Srbije, pogotovo one na društvenim mrežama i mesto žene, u kuhinji. Baš upravo tu i leži problem postavljanja kecelja na spomenike znamenitih muškaraca. Međutim, i da su aktivistkinje želele da postave kecelje na znamenite žene, na koliko spomenika u Beogradu bi to mogle da urade s obzirom da, kako je izjavila i Nađa Duhaček, jedna od aktivistkinja u jutarnjem programu TV Prva, njih gotovo da nema. „Smatramo da ovo nije skrnavljenje, nije ni umetnost, to je samo aktivizam u javnom prostoru koji skreće pažnju na činjenicu da muškarci čine 99 odsto javnog prostora u našem gradu“, izjavila je aktivistkinja Nađa Duhaček gostujući na TV Prva. Antifeministički komentari bili su beskrupulozni sa manjom ili većom dozom govora mržnje, a neki od njih su: „I kuhinja je ženskog roda“, „Nigde ne videh da su postavili parolu „Hoćemo da radimo u rudniku” ili „Hoćemo i mi na gradjevinu”. Lakše im je da abortiraju nego gumu da kupe.“, dok je među eksplicitnijim bilo i poziva na linč, silovanje i nasilje. Ono što su organizatorke htele da postignu daleko je od toga kako je to društveno usko sagledano. Kao što je i sama Nađa Duhaček izjavila akcija je prvenstveno bila organizovana da bi skrenula pažnju na neravnopravan položaj žena. Borba za jednaka prava nije borba za rad u rudniku i nije borba za rad na građevini već borba za jednako pravo napredovanja na poslu, jednake zarade, jednaki tretman od strane poslodavca. Iako je teško poverovati da se danas o takvom položaju govori, opravdanost za tim može se naći i u prošlosti koje se društvo nije rešilo, ali i u svakodnevnici. Žene danas i dalje imaju problem usklađivanja privatne i javne sfere, privatnog i poslovnog života. Osim toga, diskriminacija je prisutna u skoro svakom domenu Indeksa rodne ravnopravnosti, instrumenta čijim se rezultatom od 55,8 procenata diči državni vrh ne uviđajući da to nije ni polovina od 100, a takođe ne uviđajući i ostale nedostatke koji instrument prate. O njegovoj „relevantnosti“ možemo govoriti najviše kada je reč o domenu zdravstva koji meri čak 84 poena, te se mi onda samo možemo zapitati na koji način je Srbija po Evropskom registru za rak druga država u Evropi po broju smrtnih slučajeva obolelih od raka dojke. Kada problemi ne mogu da se uvide na ovom širem, globalnom nivou, kako pričati o sitnijim, o svakodnevnim iskustvima žene u Srbiji? Kako naterati da progovore one koje su naučene da „ćute i trpe“?

Indeks rodne ravnopravnosti je instrument Evropske unije koji na skali u vrednosti od 0 do 100 meri rodnu ravnopravnost u državama članica Evropske unije i Srbiji. Tačnije, Indeks rodne ravnopravnosti je instrument koji meri rodni jaz u određenoj državi u okviru 8 glavnih domena relevantnih za politiku Evropske Unije, a to su moć, novac, zdravstvo, rad, znanje, vreme, nasilje i unakrsne nejednakosti. Najopštiji rezultati pokazuju da Srbija zaostaje za prosekom u svim domenima, osim u domenu moći. Međutim, tako veliki uspeh u domenu moći Srbija je ostvarila zahvaljujući uvođenju kvota propisanih Zakonom o ravnopravnosti polova i Zakonom o narodnim poslanicama. Kvote jesu ispunjene, ali ostaje pitanje stvarnog učinka onih žena koje su se domogle određene moći. Uvid u to daje istraživanje sprovedeno od strane Otvorenog Parlamenta 2014. godine pod nazivom „Žena u parlamentu – samo kvota ili stvarni uticaj?“ koje zaključuje da je evidentan porast broja žena u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ali da su takođe i dalje evidentne rodne razlike koje se manifestuju u manjoj zastupljenosti žena na visokim pozicijama unutar organizacija, diskriminaciji u komunikaciji, opterećenju usklađivanja javne i privatne sfere, težem ulasku u poslaničke krugove i rodnoj segregaciji u tematskoj usmerenosti.

Nedavno je Marija Lukić, žrtva seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja progovorila, ali je ujedno i dočekana komentarima u javnosti: „Da se drugačije oblačila, to joj se ne bi desilo“ i „Znamo mi kakva je ona“. Upravo tu leži koren patrijarhata jer koje to ponašanje i koje to vrednosti opravdavaju seksualno uznemiravanje ne samo nad ženama, već bilo kim? U današnjoj Srbiji, takva pitanja, umesto da budu sistemski rešena, bivaju politizovana, kao što biva i pitanje nasilja izvršenog nad aktivistkinjom Ksenijom Radovanović koja je bila fizički napadnuta 8. marta na dodeli BeFem priznanja za doprinos feminizmu za 2018. godinu. Na to da ne treba biti sklon politizaciji ovih tema ukazao je i festival BeFem saopštenjem: „Apelujemo na medije i širu javnost da prestanu da relativizuju i politizuju događaj, banalizuju muško nasilje i povređenu ženu instrumentalizuju i koriste za sopstvene političke agende.“ U toj borbi da se svako domogne pravde i prisvoji njeno izvršenje za sebe, žene su i dalje žrtve nasilja. Ne samo Marija Lukić i Ksenija Radovanović, skoro svaka oko nas, a mi se pitamo zašto kecelje. Baš zato što je reakcija na njih prikazala realno stanje društva.

„Žena je ženi vuk“

U vremenu kada žena biva sputavana pre svega od strane sistema događa se i to da biva sputavana i od strane one grupacije od koje se to najmanje očekuje – od drugih žena, a pogotovo onih koje su deo tog sistema. Ovaj sveprisutni fenomen nije zaobišao Srbiju, ali poslednjih godina uzima maha sukobljavajući se sa konceptom ženske solidarnosti.

U novijoj istoriji počevši od 2017. godine i postavljanja Ane Brnabić na mesto predsednice Vlade Republike Srbije počinje talas politizovanja ženskih pitanja koji vodi u lošem smeru. Ona je kao žena svim ženama okrenula leđa ne učinivši ništa da se njihov položaj u društvu popravi i to sve do danas kada možemo videti u kojoj meri je žena danas potlačena okupljanjem žena u znak podrške Milutinu Jeličiću Jutki, i dalje aktuelnom predsedniku opštine Brus protiv koga je podignuta krivična prijava za polno uznemiravanje od strane gorepomenute Marije Lukić. Nameće se pitanje zašto bi žena podržavala onoga koji je nad ženom vršio nasilje. Međutim, odgovor su dali upravo oni koji su predstavu režirali jer nisu računali na jednu ženu koja ne zna da glumi, te je za televiziju N1 izjavila da je naterana od strane direktora Javnog komunalnog preduzeća da bude na tom skupu, a kako je dalje dodala to je uradila „da zaradi koru hleba“. Izjava ove žene je navela ne samo razloge da se bude na skupu, već i oslikala na koji način se nam radnicima vrši pritisak sa najviših pozicija državnog aparata. Ako zastupamo činjenicu da sve polazi sa vrha državne vlasti, o tome da žene napuštaju ženu kada joj je pomoć neophodna pokazaje i skorašnji primer iz Narodne skupštine. Narodnoj poslanici Mariniki Tepić su u toku 2018. godine bile upućivane pretnje, te se ženska parlamentarna mreža po prvi put izjasnila i osudila napade, a kako je navela narodna poslanica Tatjana Macura: „Par sati nakon što je izašlo saopštenje, neko od moćnika je pročitao to i onda je krenuo pritisak od strane poslanica vladajuće većine na poslanice iz opozicije.“ Iz svega priloženog možemo videti da nije prvi put da žena ženi okrene leđa, ali se prisustvo u Brusu u ovom tekstu posebno problematizuje jer se možemo zapitati kakve to vrednosti vladaju društvom ako su te žene tamo bile dobrovoljno. Samim ovim činom se može postaviti pitanje slobode žene danas, ne samo u Brusu već u celoj Srbiji, jer je opština Brus, baš kao što su i kecelje, samo prozor za pogled u realnost.