Piše: Irina Lukić

Srpska serija „Jutro će promeniti sve“ obeležila je prethodnu godinu i dostigla veliku popularnost na RTS-u i na RTS Planeti koja omogućava gledanje na mreži. Autori navode kako je cilj da se kroz seriju na televizijske ekrane vrate velike priče malih pojedinaca. Osnovna ideja je da prikaže nedoumice generacije milenijalaca i objasni kako oni tragaju za odgovorima kroz četiri glavna lika. Zbog formata serije nije ni bilo moguće dati odgovore na sva pitanja koje se promaljaju kroz ovu seriju, ali je skrenuta pažnja na određeni broj ključnih, kojima ću se pozabaviti u nastavku teksta. Kome jutro neće promeniti sve?

  • Filipu, „zlatnom momku“

Ukratko, Filip je bio đak generacije, najbolji učenik ikada u svojoj školi, stipendista prestižnog američkog univerziteta i neko ko je izgradio uspešnu karijeru u Americi kao IT stručnjak. Mi ga upoznajemo u trenutku kada dolazi u Srbiju u, do sada, godišnju posetu za koju će se ispostaviti da je privremeno-trajna.

Prva prepreka na koju nailazi su upravo njegovi roditelji. Naviknuti na sinovljeve uspehe, već se uveliko hvale njegovim postignućima, kada odjednom saznaju da se on ne vraća u Ameriku. Ni jednog trenutka nisu pokazali interesovanje za razloge zbog kojih se tako oseća, niti uputili reč razumevanja za svoje dete. Pristupili su tome kao problemu koji je je najbolje da ne pominju pred prijateljima, sa kojima stalno učestvuju u takmičenju čije je dete uspešnije. Iz njihove perspektive to će se rešiti, on će se „opametiti“ i vratiti tamo. I kada im kaže da neće, oni i dalje ostaju gluvi na to i čak nude da odvoje deo novca kako bi mu pomogli da počne ispočetka u Americi. Ova tema na dobar način predstavlja jaz između dve generacije. Jedna je roditeljska, koja uspeh u životu izjednačava sa nalaženjem dobrog posla. Da li je oduvek tako ili su vremenom usvojili otupelost kao metod prilagođavanja na uslove u sredini u kojoj su živeli, nećemo saznati. Ono što ipak znamo jeste kakve to posledice ostavlja na onu drugu generaciju, tj. njihovu decu. Te posledice su velike, jer ne postoji osnovno razumevanje koje svakodnevni zajednički život sa roditeljima, ma koliko on bio privremen, čini nepodnošljivim.

Još jedno pitanje kojim se bavi serija je pripadnost. Filip je sada već dovoljno dugo odsutan u Srbiji da tu više ne pripada, a opet suviše kratko u Americi da ne bude gost. Ovakva relativnost vremena je pogubna za onog ko je doživljava. Oseća se izgubljeno među prijateljima i bivšim kolegama koji su svi nastavili napred, a oni sa kojima je počinjao su se snašli i više im nije neophodan. Iako nesumnjivo stručnjak, znanja koja on poseduje ovde još uvek nisu potrebna i njegove ideje su suviše napredne za inertnu zajednicu koja se opire svakoj promeni.

U Filipu je otelotvoren jedan idealista koji želi da radi za neki viši cilj, međutim, samleven upornim radom i prilično ispraznim životom u inostranstvu, iako poseduje znanja, on više u sebi nema elana da iznova pokrene nešto novo, a sa druge strane nije dovoljno pomiren s tim da pristane baš na sve. Ta rastrzanost od njega često formira lutka, ali kao da nema ko da pomera konce.

Foto: youtube printscreen
  • Anđeli, „gospođici ispravnoj“

Anđela isprva deluje kao neko kome sve ide na ruku – uspešan doktorant sa opcijom da ostane da radi na fakultetu, u dugoj vezi koja ide ka zajedničkom useljenju. Iako štiklira sve, ona je nezadovoljna i to kulminira ishitrenim raskidom.

Nakon toga, u nizu preispitivanja, na red dolazi i njena seksualnost. Uleće u vezu sa svojom studentkinjom u kojoj se ona ponaša kao tinejdžer, iako bi trebalo da bude zrelija. Međutim, jasna je njena fascinacija mladom studentkinjom. Ona je sve što Anđela nije – opuštena, vedra i divlja. Ovaj odnos je veoma značajan jer skreće pažnju da se u mladosti, koja je inače u filmovima predstavljena na heteroseksualnom odnosu, vrlo često traži, ne samo lepota, već ta bezbrižnost i sloboda koje se vremenom čovek odrekne kako se gomila teret života na plećima. Da njeno ispitivanje seksualnosti ne ostane samo na nivou pukog revolta, ona kasnije započinje vezu sa glumicom iz alternativnih pozorišnih krugova. Ova veza je prikazana na vrlo vešt način. Jasan akcenat se stavlja na njihov međusobni odnos i emotivnu bliskost. Mislim da je baš zbog toga što ni na jedan način nije napravljena razlika između te i bilo koje druge veze, u ovoj seriji postignuto upravo nešto važno za prikaz homoseksualnog odnosa.

Za Anđelu, više ni sigurnost na poslu nije izvesna. Na njeno mesto polako dolazi neko ko ume da izabere pravi poklon za važne ljude na šalteru i nema dovoljno znanja i mudrosti tako da je idealan poltron nekome ko nije suviše moralan, ali isto tako vrlo dobro zna šta želi i kako to da postigne. On je, malo po malo, potiskuje sa svih pozicija i njoj na kraju postaje jasno da će ostati bez profesorskog mesta. Na kraju postaje primorana na otkaz. U međuvremenu, nakon neuspelog povezivanja sa bivšim momkom i nedostatka posla, odlučuje da prihvati post-doktorske studije na Islandu i svi u njenom društvu ostaju šokirani što odlazi baš tamo. Anđelin odgovor je pomirljiv, poput – jer su je tamo primili. Iako je dosad bila zainteresovana za nauku i posao kojim se bavila jasno je da na post-doktorske odlazi jer nema nikakav plan i baš ništa što bi je zadržalo u gradu u kome je živela.

Foto: youtube printscreen
  • Saši, „ma biće sve ok“

Saša, kao lik, najviše pati od odrastanja. Nasuprot drugim likovima, ona ne doživljava značajne potrese tokom serije, a usled toga što potiče iz relativno imućne porodice, ima neku rezervu koja joj ostavlja slobodu koju drugi likovi nemaju. Međutim, stiče se utisak da ona tu slobodu ne koristi. Njena pozicija je takva da uvek luta. Kreativna, ali ne dovoljno da završi studije dizajna, ona se kroz čitavu seriju šeta od jednog kafića do drugog restorana i menja svoje pozicije, od vlasnice do konobarice.

Saša je uvek „pravi ortak“. Vrlo često nevešta da svoje emocije iskaže, ali je uvek tu za svoje prijatelje. Najčešće, gotovo iritantno, ponavlja fraze poput „ma biće sve to dobro“, pritom se nedovoljno udubljujući u problem i bez težnje da nešto zaključi iz toga. Ona je u celoj seriji kao dete, koje intuitivno oseća šta je ispravno ili neispravno, ali ne uspeva da to formuliše u reči.

Jedini trenutak kada vidimo da je nešto stvarno trgne je u odnosu sa Filipom. Iako to na početku izgleda kao još jedna od kombinacija kojima je bila sklona, kasnije postaje jasno da to nije slučaj, već je samo rezultat nemogućnosti da artikuliše svoja osećanja. I tu se ponaša kao dete. Prvo, odlazi kod svog bivšeg momka koji se sklonio iz Beograda, osnovao porodicu i već dugo vremena apstinira. Nakon njenog dolaska, on se prvi put nakon mnogo godina ponovo opije. Saša to samo nemo posmatra, odlazi i nije jasno da li je svesna štete koju pravi. Različiti mehanizmi borbe sa strahom – Filipov da navaljuje, a Sašin da beži – stvaraju konstantnu distancu između njih. Ipak, na kraju, Saša svojom odlučnošću, prvi put u toku serije tačno znajući šta radi, uspeva da ovaj odnos postavi na tačku sa koje može bar da počne da se razvija.

Iako se nisam bavila glumačkim dometom glumaca u ovoj seriji moram da naglasim da je Isidora Simijonović toliko maestralna u ovoj ulozi, da je zbog toga lik Saše ostavio najuverljiviji utisak.

Foto: youtube printscreen
  • „Mučenom“ Ljubi

Ljuba je lik koji je najviše evoluirao u seriji. U početku, on je neko ko je istovremeno morao da ima nekoliko devojaka kako ne bi morao da spava u svlačionici teretane i drži sve svoje stvari u ormariću svlačionice čiji je ključ ukrao. Zatim je upao u problem sa zaduživanjem gde su uterivači dugova demolirali teretanu zbog čega je i izgubio posao.

Bez krova nad glavom, vraća se na kratko u malo mesto iz koga potiče. U svojoj porodici on odavno ne oseća pripadnost, kao ni u tom mestu. Ljuba je gotovo groteskna figura jer, zbog situacija u kojima se nalazi, često nije u mogućnosti da bude dosledan, što ga postavlja u položaj da mora stalno da „mulja“. Međutim, za razliku od Saše, to ga je primoralo da bude otporniji i da lakše podnosi udarce, kao i da uvek prihvata svu odgovornost za svoje postupke. Troje prijatelja su jedini pred kojima može stvarno da bude svoj.

On doživljava trzaj kad saznaje da bivša devojka, koja nije ni planirala da mu kaže, čeka njegovo dete. U njemu se iznenada budi brižnost i pokušava da joj olakša dane i nađe se kada je potrebno, toliko da čak i preteruje. Iako se isprva nada nekom pomirenju, kasnije upoznaje novog momka svoje bivše devojke. Upravo je odnos koji se razvija između njih preloman za razvoj Ljube kao lika. Ljubomoran i naprasit, a opet vođen pravim vrednostima, on zapravo uspeva da stvori iskrenu bliskost i prevaziđe svoju ljubomoru. To postaje pokretačka sila.

Ova serija se bavi temom postodrastanja, što je termin koji shvatamo na način na koji ga definiše Milica Milenković u prikazu zbirke pesama „Veliko Toplo“ Irene Plaović. To je fenomen u kome se prepoznaju mnogi u drugoj polovini dvadestih i prvoj polovini tridesetih godina. Sa jedne strane, to želja za postizanjem ciljeva koji će biti merljivi i uporedivi u društvu, sa druge strane ostajanje doslednim sebi. Mnogi se danas u toj ulozi osećaju nespretno i nedoraslo, baš kao deca, zbog čega je ova serija i naišla na takav odjek mlađe populacije. Konverzacije su prilično svedene i ni jedan lik ne progovara o bitnim društvenim temama, što sam naišla kao zamerku od strane nekih komentatora serije. Međutim, možda cilj serije i jeste da prikaže da su ti mladi ljudi toliko apsorbovani u svojim problemima, da oni ne uspevaju da vide ništa izvan toga. Bez obzira na to, neki segmenti trenutne društvene realnosti su adekvatno prikazani ili je makar  uperen prst u njih. Likovi u seriji plaćaju cenu te realnosti, dodajući na sve to još i svoju sopstvenu kamatu.

Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu