Piše: Dragana Plazinić
Prema podacima iz “Izveštaja o radu ustanova socijalne zaštite za odrasle i starije sa mentalnim, intelektualnim, telesnim ili senzornim teškoćama” iz 2015. godine žene čine 48% korisnika ustanova za smeštaj odraslih osoba sa invaliditetom. U uslovima koji u ovakvim instutucijama oblikuju život korisnika nasilje nad ženama je pojava koja se neretko dešava. Kako su ove žene uglavnom lišene poslovne sposobnosti i zbog toga nemaju prava da odlučuju o životnim pitanjima postaju dodatno ranjiva kategorija podložna svakom obliku nasilja, kako institucionalnog, tako i partnerskog. Deklaracija UN o eliminisanju nasilja nad ženama definiše da je ,,nasilje nad ženama svaki akt rodno zasnovanog nasilja koji ima za posledicu ili bi mogao da ima za posledicu fizičku, seksualnu ili psihološku povredu ili patnju žene, uključujući pretnje da će ova dela biti izvršena, kao i prinudu ili arbitrarno lišenje slobode, bez obzira da li su ova dela izvršena u javnom ili privatnom životu’’. Sve što deklaracija prepoznaje kao nasilje dešava se ženama u okviru rezidnecijalnih ustanova.
Nulta tolerancija na nasilje prema ženama, odnosno devojčicama sa invaliditetom, koja predstavlja jedan od nužnih uslova za sprečavanje nasilja u rezidencijalnim ustanovama nije prisutna. Primeri i svedočenja korisnica usluga ovakvih institucija uglavnom govore o opravdavanju i relativizovanju nasilja. Često se smatra da je žrtva nasilja svojim ponašanjem sama dovela do nasilja, a mere koje se nakon prijvaljivanja nasilja sprovode ne ohrabruju korisnike ustanova da nasilje prijave. Najčešće kažnjeni budu i žrtva i nasilnik. Pitanje deinstitucionalizacije u ovom slučaju nameće se kao odgovor i moguće rešenje za sprečavanje nasilja.
“Deinstutucionalizacija ne može da spreči seksualno nasilje. Seksualno nasilje uvek postoji i postojaće iako se deinstitucionalizacija sprovede, kao što ga ima u instituciji ima ga i u zajednici. Ono što je jasno je da je život u instituciji zbog institucionalne kulture i zatvorenosti i manjka mehanizama za otkrivanje nasilja, i ne samo za otkrivanje nego i prijavljivanje i sprovođenje sankcija zapravo vrlo prisutno. Tako da je sam život u instituciji veliki faktor rizika za sekualno nasilje i samim tim život van institucije je sigurniji. Naravno, pravilno bi bilo pretpostaviti da i u zajednici treba uspostaviti adekvatne mehanizme za zaštitu žena od nasilja. Trebalo bi predvideti i određene dodatne mehanizme zato što žene sa intelektualnim invaliditetom predstavljaju posebno ranjivu grupu”, navodi Lazar Stefanović, pravni savetnik u Inicijativi za prava osoba sa mentalnim indavliditetom (MDRI-S).
Određene rezidencijalne ustanove rešenje problema partnerskog nasilja vide u prostim zabranama partnerskih odnosa unutar institucija. Ova praksa, pored toga što je svojoj suštini pogrešna jer kriši sva ljudska prava i princip nediskriminacije, očekivano se pokazala kao neuspešna. Na ovaj način otvoren je put svakom obliku nasilja. Tajno sastajanje korsnika ustanova ostavlja mogućnost da se nasilje nesmetano dešava, jer je van vidokruga zaposlenih, a prijavljivanje partnerskog nasilja u ustanovama gde su partnerski odnosi zabranjeni podrazumeva kaznu i za žrtvu. Ipak, problem nije samo u tome. Problem je i u zakonu koji ne prepoznaje partnersko nasilje u institucijama.
“Zakon o zaštiti od partnerskog nasilja predviđa sve mere
koje se odnose na žene ili muškarce koji trpe nasilje od svog partnera.
Međutim, žene koje su u instituciji iako trpe nasilje od partnera, zakon ih ne
prepoznaje kao partnersko nasilje i ne mogu da se izreknu hitne mere kao što je
udaljavanje nasilnika i tako dalje. Ako se samo gleda kroz trenutni pravni
okvir i ono što trenutno postoji žene bi svakako bile u zajednici, u svojoj
kući, negde sigurnije od sekusalnog nasilja, a u slučaju takvog partnerskog
nasilja, kojeg god da je tipa, da li je seksualno, fizičko, verbalno onda bi ih
donekle mogao štititi taj novi zakon za zaštitu od nasilja”, kaže Lazar
Stefanović.
Ipak, žene u rezidencijalnim ustanovama nisu
uskraćene za institucionalno nasilje. Ono što krši osnovna ljudska prava
svakako jesu prisilni abortusi i kontraceptivne metode. Žene sa intelektualnim
invaliditetom nisu u mogućnosti da samostalno odlučuju o pitanjima kao što su
zasnivanje porodice. Odluka o tome je na starateljima ili na zaposlenim u
instituciji koji umesto žene odlučuju, kako oni to navode, u njenom interesu.
Istraživanja na ovu temu prenose svedočenja korisnica koje navode da se ženama
pri samom stupanju u ustanovu ugrađuje spirala ili se vrše druge kontraceptivne
metode. Prisutni su i neki oblici prinudne sterilizacije. Same
institucije ovo pravdaju kao interes same korisnice, ali i kao interes drugih.
U tom slučaju navode se primeri ekonomske prirode koji treba da opravdaju
ovakve metode. Isto tako, korisnice ustanova nisu adekvatno informisane o svemu
ovome, pa se zbog pravila da zaposleni u ovim ustanovama brinu o lekovima koje
korisnice uzimaju dešava da same korisnice same ne bi umele da koriste
kontraceptivne metodem ukoliko bi to bio njihov izbor. Ukoliko ipak dođe
do trudnoće, abortus nije odluka koju korisnica sama donosi. Nisu retki primeri
da se trudnoća otkrije u poodmakloj fazi. Razlozi su brojni, a jedan od razloga
je i nemar ginekologa. Ipak, institucije su i ovde našle rešenje koje smatraju
za najbolje, pa se tako deca rođena na ovakav način daju na usvajanje bez
pristnaka same korisnice ustanove. Zakon ni ovog puta nije na strani žena
sa invaliditetom.
“Roditeljstvo kao takvo nema najtešnju vezu sa invaliditetom, odnosno ne bi trebalo da dete može da se oduzme zbog invaliditeta, ali zapravo to je nešto što se u praksi dešava. Druga stvar je u tome što osobe sa invaliditetom koje su lišene poslovne sposbnosti gube i pravo na roditeljstvo. Dete osobe koja je lišena poslovne sposobnosti može biti dato na usvajanje i to bez ikakve saglasnosti same osobe koja je lišena poslovne sposbnosti, tako da tu postoje problem”, zaključuje Lazar Stefanović.
Prema podacima iz “Izveštaja o radu ustanova socijalne zaštite za odrasle i starije sa mentalnim, intelektualnim, telesnim ili senzornim teškoćama” iz 2015. godine žene čine 48% korisnika ustanova za smeštaj odraslih osoba sa invaliditetom. U uslovima koji u ovakvim instutucijama oblikuju život korisnika nasilje nad ženama je pojava koja se neretko dešava. Kako su ove žene uglavnom lišene poslovne sposobnosti i zbog toga nemaju prava da odlučuju o životnim pitanjima postaju dodatno ranjiva kategorija podložna svakom obliku nasilja, kako institucionalnog, tako i partnerskog. Deklaracija UN o eliminisanju nasilja nad ženama definiše da je ,,nasilje nad ženama svaki akt rodno zasnovanog nasilja koji ima za posledicu ili bi mogao da ima za posledicu fizičku, seksualnu ili psihološku povredu ili patnju žene, uključujući pretnje da će ova dela biti izvršena, kao i prinudu ili arbitrarno lišenje slobode, bez obzira da li su ova dela izvršena u javnom ili privatnom životu’’. Sve što deklaracija prepoznaje kao nasilje dešava se ženama u okviru rezidnecijalnih ustanova.
Nulta tolerancija na nasilje prema ženama,
odnosno devojčicama sa invaliditetom, koja predstavlja jedan od nužnih uslova
za sprečavanje nasilja u rezidencijalnim ustanovama nije prisutna. Primeri i
svedočenja korisnica usluga ovakvih institucija uglavnom govore o opravdavanju
i relativizovanju nasilja. Često se smatra da je žrtva nasilja svojim
ponašanjem sama dovela do nasilja, a mere koje se nakon prijvaljivanja nasilja
sprovode ne ohrabruju korisnike ustanova da nasilje prijave. Najčešće kažnjeni
budu i žrtva i nasilnik. Pitanje deinstitucionalizacije u ovom slučaju nameće
se kao odgovor i moguće rešenje za sprečavanje nasilja.
“Deinstutucionalizacija ne može da spreči
seksualno nasilje. Seksualno nasilje uvek postoji i postojaće iako se
deinstitucionalizacija sprovede, kao što ga ima u instituciji ima ga i u
zajednici. Ono što je jasno je da je život u instituciji zbog institucionalne
kulture i zatvorenosti i manjka mehanizama za otkrivanje nasilja, i ne samo za
otkrivanje nego i prijavljivanje i sprovođenje sankcija zapravo vrlo prisutno.
Tako da je sam život u instituciji veliki faktor rizika za sekualno nasilje i
samim tim život van institucije je sigurniji. Naravno, pravilno bi bilo
pretpostaviti da i u zajednici treba uspostaviti adekvatne mehanizme za zaštitu
žena od nasilja. Trebalo bi predvideti i određene dodatne mehanizme zato što
žene sa intelektualnim invaliditetom predstavljaju posebno ranjivu grupu”, navodi
Lazar Stefanović, pravni savetnik u Inicijativi za prava osoba sa mentalnim
indavliditetom (MDRI-S).
Određene rezidencijalne ustanove rešenje problema partnerskog nasilja vide u prostim zabranama partnerskih odnosa unutar institucija. Ova praksa, pored toga što je svojoj suštini pogrešna jer kriši sva ljudska prava i princip nediskriminacije, očekivano se pokazala kao neuspešna. Na ovaj način otvoren je put svakom obliku nasilja. Tajno sastajanje korsnika ustanova ostavlja mogućnost da se nasilje nesmetano dešava, jer je van vidokruga zaposlenih, a prijavljivanje partnerskog nasilja u ustanovama gde su partnerski odnosi zabranjeni podrazumeva kaznu i za žrtvu. Ipak, problem nije samo u tome. Problem je i u zakonu koji ne prepoznaje partnersko nasilje u institucijama.
“Zakon o zaštiti od partnerskog nasilja predviđa sve mere
koje se odnose na žene ili muškarce koji trpe nasilje od svog partnera.
Međutim, žene koje su u instituciji iako trpe nasilje od partnera, zakon ih ne
prepoznaje kao partnersko nasilje i ne mogu da se izreknu hitne mere kao što je
udaljavanje nasilnika i tako dalje. Ako se samo gleda kroz trenutni pravni
okvir i ono što trenutno postoji žene bi svakako bile u zajednici, u svojoj
kući, negde sigurnije od sekusalnog nasilja, a u slučaju takvog partnerskog
nasilja, kojeg god da je tipa, da li je seksualno, fizičko, verbalno onda bi ih
donekle mogao štititi taj novi zakon za zaštitu od nasilja”, kaže Lazar
Stefanović.
Ipak, žene u rezidencijalnim ustanovama nisu
uskraćene za institucionalno nasilje. Ono što krši osnovna ljudska prava
svakako jesu prisilni abortusi i kontraceptivne metode. Žene sa intelektualnim
invaliditetom nisu u mogućnosti da samostalno odlučuju o pitanjima kao što su
zasnivanje porodice. Odluka o tome je na starateljima ili na zaposlenim u
instituciji koji umesto žene odlučuju, kako oni to navode, u njenom interesu.
Istraživanja na ovu temu prenose svedočenja korisnica koje navode da se ženama
pri samom stupanju u ustanovu ugrađuje spirala ili se vrše druge kontraceptivne
metode. Prisutni su i neki oblici prinudne sterilizacije. Same
institucije ovo pravdaju kao interes same korisnice, ali i kao interes drugih.
U tom slučaju navode se primeri ekonomske prirode koji treba da opravdaju
ovakve metode. Isto tako, korisnice ustanova nisu adekvatno informisane o svemu
ovome, pa se zbog pravila da zaposleni u ovim ustanovama brinu o lekovima koje
korisnice uzimaju dešava da same korisnice same ne bi umele da koriste
kontraceptivne metodem ukoliko bi to bio njihov izbor. Ukoliko ipak dođe
do trudnoće, abortus nije odluka koju korisnica sama donosi. Nisu retki primeri
da se trudnoća otkrije u poodmakloj fazi. Razlozi su brojni, a jedan od razloga
je i nemar ginekologa. Ipak, institucije su i ovde našle rešenje koje smatraju
za najbolje, pa se tako deca rođena na ovakav način daju na usvajanje bez
pristnaka same korisnice ustanove. Zakon ni ovog puta nije na strani žena
sa invaliditetom.
“Roditeljstvo kao takvo nema najtešnju vezu sa invaliditetom, odnosno ne bi trebalo da dete može da se oduzme zbog invaliditeta, ali zapravo to je nešto što se u praksi dešava. Druga stvar je u tome što osobe sa invaliditetom koje su lišene poslovne sposbnosti gube i pravo na roditeljstvo. Dete osobe koja je lišena poslovne sposobnosti može biti dato na usvajanje i to bez ikakve saglasnosti same osobe koja je lišena poslovne sposbnosti, tako da tu postoje problem”, zaključuje Lazar Stefanović.
Autorka teksta je alumnistkinja Škole medijske pismenosti
