Proteklih 27 godina Čileanci pokušavaju da izleče rane prouzrokovane 17 godina dugim periodom autoritarizma. Svaka vlada nakon 1990. godine pokušala je da unapredi politike pomirenja i nađe rešenja za ugrožavanje ljudskih prava i pravdu za zločine protiv čovečnosti. Međutim, neki od nas veruju da je post-diktatorski narativ preuzeo raspravu o ljudskim pravima, ostavljajući u drugom planu ostala pitanja koja u velikoj meri utiču na društvenu i političku situaciju u zemlji: decu, stare, žene, LGBT, siromaštvo i obrazovanje. Da se razumemo, to ne znači da ove teme nisu otvorene: Čile je napravio napredak u poštovanju LGBT prava legalizovanjem istopolnih građanskih zajednica 2015. godine, borba za ženska prava pre nekoliko nedelja imala je veliki uspeh na pitanju abortusa, a uz to postoji mnogo debata o penzionim fondovima i radničkim pravima.
Međutim, uprave i vlast su se do 2010. godine o društvenim i političkim pitanjima vodile načelom pragmatizma. Post-diktatorski narativ bio je konstantan, ali nije obuzimao sve javne rasprave. Stanje u ekonomiji se stalno poboljšavalo, pre svega zahvaljujući ponovnom uvođenju Čilea u ekonomski sistem devedesetih godina. Pragmatična spoljna politika omogućila je obnovu diplomatskih i poslovnih odnosa izgubljenih u periodu diktature, a institucionalna i ekonomska stabilnost omogućila je rast na koji su zemlje Južne Amerike mogle da se ugledaju.
Rasprava o ljudskim pravima izgubljena je pod trenutnim vođstvom koalicije Nueva Mayoría. Druga vlada Mišel Bačet izbegla je političke, ekonomske i društvene debate koje bi održale standarde na nivou koji je bio do 2014. godine. Umesto toga, okrenuli su se procesu reformi koje su proizvele nesigurnost unutar sistema: ekonomske reforme snizile su ekonomski rast sa 4,1% u 2013. godini na 1,6% u 2016. godini, reforme obrazovnog sistema primorale su više od 71000 studenata da napuste školovanje ili samostalno plaćaju školarinu jer novi sistem finansiranja visokog obrazovanja, kojim je obećano besplatno školovanje za 70% čileanskih studenata, već sada nije održiv i može da podrži samo 12,7% studenata u 2017. godini. Takođe, spoljni dug Čilea dostigao je 65,4% bruto domaćeg proizvoda u 2016. godini, a fiksalni dug će do kraja tekuće godine dostići 25,2%, sve zarad finansiranja ovih loše osmišljenih socijalnih politika.
Debata o ljudskim pravima izgubljena je u okviru post-diktatorskog narativa koji je važna društvena pitanja redukovao na tangente koje održavaju visoko ideologizovan program vlade, potčinjavajući čak i važne etičke debate političkoj retorici. Na ovom mestu, osvrnuću se na zaštitu fundamentalnih ljudskih prava u svim trenutnim društvenim i političkim diskusijama. Sledi nekoliko primera:
Reformom obrazovanja predviđeno je poboljšanje kvaliteta javnih obrazovnih ustanova vraćanjem njihove administracije u okvir centralne vlade i eliminacijom dodatnih izvora finansiranja. Ovaj direktni napad na sposobnosti i prava roditelja da samostalno biraju gde će obrazovati svoju decu pravdan je pozivanjem na “eliminaciju neoliberalnog sistema”, na osnovu veze koja nijednim istraživanjem do sada nije potvrđena. Implementacija ove reforme uticaće na gotovo 3000 škola koje se oslanjaju na pomoćna finansiranja, ostavljajući više od 71000 studenata u neizvesnosti za svoje obrazovanje.
Sa druge strane, tema koja je zadržala značaj tiče se nacionalnog sistema za mlade (SENAME na španskom). Užasna administracija ovog sistema poznata je svim Čileancima. Deca koja se nalaze u ovom sistemu odvedena su iz svojih porodica usled osetljivih situacija ili da odsluže vreme dok ne napune 18 godina. Smrt jedanaestogodišnje Liset skrenula je prošle godine pažnju javnosti na nemar u okviru sistema dečije zaštite. Kongresna komisija, poznata kao SENAME2, istražila je smrt 184 dece od 2005. do 2015. godine. Slučajevi poput smrti bebe koja se udavila u sopstvenom izbljuvku, sedamnaestogodišnjeg dečaka koji je izboden na smrt, zatim silovanja, samoubistva i mnogi drugi slučajevi ovoj instituciji nisu poznati.
Očigledno, u Čileu je debata o ljudskim pravima izgubljena i podvedena u okvir političkih diskusija koje ne daju mnogo rezultata. Nismo bili u mogućnosti da vidimo etičku debatu koja naglašava ove probleme. Ograničili smo svoje umove na pomirenje sa dalekom prošlošću, umesto otvaranja ka idejama koje će poboljšati sadašnjost i stvoriti izvesnu, stabilnu i održivu budućnost. Čile mora da shvati da ljudska prava nisu izmišljena od strane post-diktatorskog režima, već predstavljaju osnove na koji se gradimo kao ljudi i građani zemlje koja stremi društvenom i ekonomskom razvoju.
Piše: SYB
(ime autora poznato Centru za marginu, uklonjeno zbog problema koje ima zbog ovog teksta u svojoj zemlji – 15.11.2019)
