Piše: Ivana Dimitrijević
Marsel Mos u svom legendarnom eseju o telesnim tehnikama navodi da je prvo i osnovno čovekovo oruđe – njegovo telo. On time hoće da naglasi da svi mi učimo kako se ono koristi. Rađamo se sa telom, ali ne i sa uputstvom za upotrebu. Tome čemu služi i kako se upotrebljava telo uči nas okolina, a u slučaju zapadnih civilizacija – to su roditelji, škola, popularna kultura, mediji itd.
Znanja o upotrebi tela do nas dolaze kroz sve te kanale, a njihovo izvorište je kultura kojoj pripadamo. Mos je zapravo uočio i naučno problematizovao činjenicu da kultura ne podrazumeva samo ljudske artefakte i njihove ideje i rituale, već da se ona učitava u samo naše telo. On ilustruje svoju ideju brojnim primerima, pa tako navodi koliko mu je u ratu falilo što ne ume da čuči (Mos se borio u Prvom svetskom ratu) dok su Australijski vojnici to lako činili držeći time barem deo stopala van vode na dnu rova. On takođe govori kako je jednu devojčicu učio da kašlje jer ona to nije znala a bila je stalno bolesna (možda baš zato) i kako su Mongoli umeli da spavaju na konjima u kasu. No, osvrnite se oko sebe, jer primeri su svuda oko nas. Mos misli na ono što čini mogućim da prepoznajete strance na ulici, a da ne znate kako – niste ih prethodno čuli da govore drugim jezikom, niti su drugačije obučeni. Činjenica je da svi mi imamo anatomski ista tela, ali Mos misli na ono što čini da samo neki od nas mogu da izvedu sve položaje iz Kamasutre.
Treba imati na umu još jedno, a to je da je Mos ovo pisao tridesetih godina prošlog veka. Savremeno, globalno društvo je verovatno najkompleksnija društvena tvorevina koju je čovečanstvo imalo. U eri interneta i komunikacije koja je intenzivnija nego ikada, jako je mali broj ljudi koji pripadaju kulturi. Svi mi koji imamo televizor, modem ili ih barem povremeno koristimo, zapravo pripadamo kulturama.
Mos je po mnogo čemu bio inovator antropološke discipline. Ipak, taj Dirkemov nećak je istovremeno bio i ostao dete devetnaestovekovnog pozitivizma, te je imao naročitu sklonost ka urednim kategorizacijama. Pa tako, nakon što ih je otkrio, on deli telesne tehnike na veći broj kategorija, među kojima su i tehnike spavanja, trčanja, silaženja, plivanja, akušerstva, nege i reprodukcije.
Nove tehnike ženstvenosti: YouTube edition
Fenomen kojim se bavim u ovom tekstu mogao bi se svrstati upravo u poslednje dve kategorije: nega i reprodukcija. Poslednjih godina na jutjubu, tom čarobnjaku modernog života, gomilaju se kanali koji su posvećeni nečemu što bih za potrebe ovog eseja nazvala novim tehnikama ženske seksualnosti. Gledajući neke od ovih brojnih klipova, devojke i žene mogu čuti za pojmove kao što su vaginalno razoružavanje, joni jaja, mikrokosmička orbita, saznati zašto je dildo bolji od vibratora, kako pronaći i stimulisati G tačku i još mnogo, mnogo toga.
Iza kanala pod imenima Olivija Kili (Olivia Keeley), Tamara Blosom (Tamarah Blossom), Mayara Healing Arts i još nekoliko njih, stoje žene koje nude niz tehnika. One su brojne i pokrivaju različite tretmane tela koji idu od higijene, preko masturbacije, seksa sa partnerom, do stava prema sebi, ostvarivanja lične slobode, povezivanja sa prirodom, drugim ljudima i Univerzumom. Zapravo, naglasak na samoprihvatanju je ono što se ističe kao lajtmotiv na svim ovim kanalima.
Evo nekoliko objašnjenja koja će lepo ilustrovati problematiku pre nego što pokušamo da je razumemo kao društveni fenomen. Vaginalno razoružavanje (engl. vaginal de-armouring), primera radi, predstavlja se kao veoma jednostavna a ipak zahtevna tehnika. Ovu tehniku Kili do detalja opisuje u svojoj knjizi, a Tamara Blosom na svom jutjub kanalu. Obe navode da ona služi otklanjanju svega što sputava žensku energiju uopšte, jednom rečju – služi za otklanjanje potisnutih krivica, trauma, besa, ali i otkrivanje potisnute ljubavi prema sebi, bližnjima, partneru, prirodi i životu uopšte. Zamišlja se da se sve ove traume, zadobijene u adolescenciji posramljivanjem dečije seksualnosti od strane ukućana, škole i religije, gomilaju upravo u predelu vaginalnog kanala i blokiraju prirodni protok telesne energije. Pojednostavljeno rečeno, veruje se da naše nesvesno fizički postoji te mu se može pristupiti i na taj način ga izmenitii. Vaginalno razoružavanje se izvodi tako što žena vrhom prsta pritiska tačku po tačku celog vaginalnog kanala, sve do cerviksa. Radeći to, ona usmerava pažnju na ove delove, dozvoljava prstu da oseti zidove kanala, i kanalu da oseti vrh prsta, dozvoljavajući pritom potisnutim emocijama da izađu i, pretvorene u glas, napuste telo. Vaginalno razoružavanje je, kažu vlogerke, emotivno vrlo intenzivan proces i žene se pozivaju na strpljenje i uopornost. Disanje se smatra izuzetno važnim i za ovu tehniku, ali i seksualnost uopšte.
Sa druge strane, joni jaje se često preporučuje kao korisno oruđe za pokretanje seksualne energije. Joni jaje je kristal (dakle – kamen) u obliku uglačanog jajeta veličine oko 3,5 cm, koje se ubacuje u vaginalni kanal i tamo stoji onoliko dugo koliko vlasnica to želi – dan, dva ili čak nedelju dana. “Joni” znači vagina, a joni jaje se smatra jogom za vaginalne mišiće, zato što svojom težinom zahteva da ovi mišići stalno budu aktivirani. Dodatno, kristal se smatra i nekom vrstom energetske banke, koja ima moć da crpi i uliva energiju, a najpoznatiji kristali za joni jaja su žad, rozenkvarc i oniks. Ovo se predstavlja kao drevna tehnika koju su koristile žene sa kineskih dvorova, i koja olakšava porođaj, osetljivost vaginalnog kanala i postizanje famoznog vaginalnog orgazma. Postoje različite veličine, a profesionalna joni jaja imaju na vrhu prorez kroz koji se provlači vrpca, koja olakšava ženi da izvadi jaje kad za to dođe vreme.
Ideja o mikrokosmičkoj orbiti zapravo potiče iz tao budizma. Ideja je da život organizma omogućava kružni protok energije, koji počinje u prostoru karlice, teče uz kičmu, oko glave pa potom kroz nepca i jezik, grudi pre nego što se ponovo ulije u karlicu. Energije treba biti podjednako u svim delovima tela, a njen nedostatak se smatra isto onoliko štetnim koliko njen višak. Sa druge strane, energije mogu biti razne, i moguće ih je pretvarati jednu u drugu (naprimer energiju besa u seksualnu energiju itd). Ove ideje srodne su onima o kundalini iskustvu, koje predstavlja buđenje najjače prve čakre (koja je locirana u domenu karlice), i aktiviranje najmoćnije telesne energije – seksualne.
Samotumačenje
Kako god sve ovo izgledalo, radi se o praksama koje postoje već milenijumima i kao takve nisu ništa novo. Ono što je novo jeste što se one pojavljuju i šire u krilu zapadnih kultura (Olivija Kili je iz Velike Britanije, Tamara Blosom iz Amerike) i pretenduju da postanu deo savremene popularne kulture. Olivija Kili, pored svog kanala, ima i blog, TED Talk, ali i luckastu knjigu “Unleashing the Female O”, čiji prevod na srpski jezik izlazi narednog meseca. Ono što je posebno interesantno u ovoj knjizi jesu oni delovi u kojima se ona osvrće na istoriju potlačivanja žena. Pa tako ona pominje progon veštica u Evropi u 16. veku i odvaja čitavo poglavlje pod nazivom “Hysterical Woman” za diskusiju o tome kako je u 19. Veku stvoren i medikalizovan fenomen histerične žene. Istom temom se bavi popularni film “Hysteria” iz 2011 godine, koji se bavi istorijom nastanka vibratora.
Takođe, u istom poglavlju ona razmatra pojedine ženske likove iz popularne kulture i mitologije, kao što je Gorgona meduza, Lilit, Grdana i druge. Kili hoće da pokaže kako se u popularnoj kulturi prećutkuju baš oni narativi koji govore o osujećenoj ženskoj seksualnosti. Svi znaju da je Gorgona meduza bila strašno čudovište koje je umesto kose imalo zmije i moć da skameni ljude pogledom. Međutim, ne govori o tome da je u mladosti bila prelepa žena koja je bila pretvorena u čudovište nakon što ju je silovao Posejdon.
Kili je u pravu kada kaže da se mnogo govori o Adamu i Evi, koja je nastala iz njegovog rebra i odgovorna je za njihov progon iz raja. Sa druge strane, malo se govori o Lilit, koja je prema predanju bila prva Adamova žena, nastala ne iz njegovog rebra, već iz iste prašine kao i on, i koja je dobrovoljno napustila Raj nakon što je odbila da spava sa Adamom u misionarskoj pozi. I zaista, Lilit nije neki novi feministički izum. Priča o njoj je zapravo starija i od Biblije, i potiče iz perioda razvoja prvih civilizacija na prostoru Mesopotamije. “Lilit u krevetu je ono što bih poželela svakoj ženi”, poručuje Kili.
Pokušaj interpretacije
Kili je po struci hemičar i nije joj cilj da do kraja da prodre u problematiku, ali i pored toga što ponekad brka pojmove, ona s pravom uočava da su blokade koje je imala u svojoj seksualnosti tipski problem, i da se najveći deo njihovih uzroka ne nalazi u njoj samoj, već u kulturi iz koje potiče.
Zapravo, namerno ili ne, samo ime pomenutog poglavlja iz Olivijine knjige preuzima Fukoovu terminologiju. U svojoj knjizi “Istorija seksualnosti” on iznosi mišljenje da je histerizacija tela žene jedna od četiri velike strategije kojima su se vlasti u periodu razvoja modernih društava služile da bi ukrotile i svojim interesima podredile seksualnost stanovništva. Preostale tri strategije su pedagogizacija seksa dece, socijalizacija prokreativnih ponašanja i psihijatrizacija nastranih zadovoljstava. Jedna od prvih i najdrastičnijih posledica razvoja društva koje je dalo ove mehanizme bila su masovna spaljivanja na stotine hiljada “veštica” širom Evrope i Amerike. Silvija Federiči, u svom maestralnom radu “Kaliban i veštica” naglašava poražavajuću činjenicu da se progon veštica nije dogodio u “mračnom srednjem veku”. Naprotiv, svi ti mehanizmi se isključivo povezuju sa nastankom modernih građanskih društava i razvojem nacionalnih država.
Ako vam se učini da je ovo neka tamo suvoparna teorija, reći ću vam da je svaka žena kojoj je ikad rečeno “Ej, nađi dečka” kad je bila nervozna, imala prilike da oseti na svojoj koži taj mehanizam histerizacije. Ako vam se čini da je to bezazleno, reći ću vam da ova situacija potiče iz istog sistema verovanja koji čini da ljudi pretpostave da se svaka ženina promena raspoloženja može i treba rešiti dobrim seksom. Ono što je zastrašujuće je da takav mehanizam takođe implicira da je žensko telo patološki zasićeno polnošću i da kao takvo i nije za bolje nego da služi za rađanje i odgoj dece. Jedan Andrićev lik iz “Proklete Avlije” lepo to sumira kad kaže “U svakoj ženi postoji đavo kog treba isterati batinama ili rađanjem.” Konačno, ono što je ovde tragično jeste to da se ovime ženino telo dovodi u organsku vezu sa društvenim telom i – time prestaje da pripada njoj samoj. Bezobrazni cinizam ovakvog sistema ogleda se na primer u situaciji da se u 19. veku u Velikoj Britaniji ženama od malena govori da je njihova prirodna uloga majčinstvo, majčinstvo i samo majčinstvo; a onda kada se dogodi razvod (a do razvoda naravno može doći isključivo na muževljev zahtev), one više nemaju prava ni da vide tu istu decu radi koje im je rečeno da postoje, jer ona odjednom pripadaju mužu. Tada postaje jasno čemu u takvom sistemu zapravo služi ta žena. Između ostalog.
Inače, otkud joga i istočna spiritualnost u svemu ovome? Antičke paganske kulture Evrope vrlo često su bile orijentisane na telo i mistička iskustva. Ali ta znanja, koja su u popriličnoj meri preživela srednji vek, jednostavno nisu mogla opstati u radikalno drugačijim uslovima 16. i 17. veka u kojima je previše toga postalo sramota i predmet gađenja. I ono što je mnogo značajnije – u istom periodu u kome su one žene koje su odbijale da se odreknu takvih znanja rizikovale stigmu veštice, dok je preostalim ženama uteran strah u kosti prizorima zapaljenih lomača na gradskim trgovima širom kontinenta. U prevodu, s modernizmom su se izgubila stara antička i plemenska “uputstva za upotrebu” koja su se tada prenosila na nove generacije žena kroz razne vrste rituala, magijskih obreda i kultova. Staro, dakle, više nemamo, a novo nam nije od velike pomoći jer sadrži samo par stavki: udaj se i rađaj. Pa tako dolazimo u situaciju da i kad želimo i imamo prostora da uradimo nešto više sa svojim telima, mi to ne umemo. Čini mi se kao da se upravo u nedostatku takvih znanja u Evropu i Ameriku importuje istočnjački spiritualizam i njegove telesne tehnike koje se sada koriste za korigovanje posledica koje je moderni položaj žene ostavio na njihovu seksualnost.
Elem, čak ni razbarušen, sarkastičan i rezak Fukoov jezik ne može do kraja da izrazi tragičnost samootuđenosti koja je zadesila žene modernih društava. Turobne scene iz antiutopističke serije “Služavkina priča” možda najbolje oslikavaju situaciju u kojoj stradaju žene svih staleža radi napretka jednog buržoaskog društva, dovodeći je do ekstrema kako bi bila jasno uočljiva. Samootuđenost je toliko masovna i toliko sveprisutna desetinama generacija unazad, da je žene više i ne primećuju. Savremeni apdejt devetnaestovekovne histerične žene je najverovatnije control freak, koji najčešće označava žene koje su opterećene time da sve bude kako treba na njima, oko njih i u njihovim odnosima – a zapravo su suštinski nezadovoljne.
Kada sam počela da razgovaram sa svojim drugaricama na ovu temu, gotovo svaka je imala da ispriča momenat u kome je kao devojčica od 5-6 godina nešto radila radi svog zadovoljstva, a onda se pojavio neko (najčešće mama, ali i tata, komšije, drugovi i sl) ko je rekao nešto nalik: “ju šta to radiš, sramota!” Posledica ove samootuđenosti jeste masovno nezadovoljstvo žena, čak i u savremeno doba kada smemo da radimo i studiramo, više nas ne udaju prisilom, ne pokrivaju nam lice krpom tokom seksa i smemo da koristimo kondom. Posledica je činjenica da postoji ogroman broj žena koje nikad nisu dodirnule unutrašnjost sopstvenog vaginalnog kanala, koje čak ne znaju da se on isto tako treba, može i mora prati, već naprotiv misle da je “bolje ne dirati”. Ogroman je broj žena koje teško postižu orgazam i uopšte imaju poteškoća u pronalaženju partnera i ostvarivanju emotivnih veza. Otuđenje nije zadesilo samo žene, već i muškarce, pa je komunikacija toliko loša da nam je u milionskim gradovima potreban tinder da bismo pronašli partnera.
Smatram da je upravo to ono što provocira žustri odgovor sa jutjub kanala o kojima sam govorila. Teoretičari habitusa su govorili – telo je poprište dinamične i neprekidne interakcije između pojedinca i kolektiva, tradicije i inovacije. Mislim da pomenuti jutjub kanali ne nude toliko nove tehnike ženstvenosti, jer kako smo videli one zapravo postoje odavno samo sada deluju u drugačijem kontekstu. Ono što oni zapravo pružaju jesu novi oblici otpora. Kao što je Fuko rekao, sastavni deo delovanja diskursa jesu i oni koji ga jednostavno zaobiđu i oni koji pružaju otpor. Pa tako, na klipovima s ovih jutjub kanala latentno dolazi do uočavanja činjenice da famozni “patrijarhat” (kojim prečesto označavamo previše toga, a uglavnom mislimo upravo na mehanizme i procese o kojima govori Fuko) nije negde tamo, već da je on u nama, učitan u samo naše telo. Odgovor tih žena u tom smislu više nije na ulici, u parlamentu, nevladinim organizacijama, na univerzitetima, ili koje god oblike borba za ženska prava danas ima. Otpor počinje da se događa i u samom telu. Možemo prihvatiti ponuđene tehnike otpora ili ih odbaciti kao notornu glupost, to je stvar izbora. Sa druge strane, činjenica je da se iz sadržaja ovih kanala širi jedna nova svest koja, naravno, ne pripada samo ženama koje vode te kanale i njihovoj publici, već je pre odraz postojećih društvenih gibanja. Smatram da ta svest ima gotovo revolucionarni potencijal, a radi se o ideji da borbu za emancipaciju, koju su započele sifražetkinje u londonskim zatvorima pre više od sto godina, treba da nastavimo i okončamo na prostoru sopstvenog tela.
