Piše: Luka Mutić
Foto: The Associated Press
Među posledicama snažnog uticaja rasizma i protestantskog fundamentalizma, sredinom 20. veka, na svakom koraku bilo je moguće uočiti mnogobrojne zaprepašćujuće oblike rasne diskriminacije.
Od nacističkih pokreta u tadašnjoj Hitlerovoj Nemačkoj, preko uvođenja socijalnog sistema aperthejda koji je nizom primitivnih zakona ograničavao ljudsku slobodu, do više stotina neformalnih, ali i dalje upečatljivih poteza mržnje koji nažalost nisu u potpunosti izostavljeni ni danas prema pripadnicima različitih etničkih grupa, uprkos značajnom napretku pravnih zakona u celom svetu.
Širom istog tog sveta, pre 5 decenija, u žarištu primitivnih ubeđenja punih netolerancije prema različitostima, potez tada mladog australijskog atletičara Pitera Normana odjeknuo je izazvavši mnogobrojne osude i zaprepašćenost.
Sudbina je htela da se na Olimpijskim igrama 1968. godine u Meksiku, nakon takmičenja u trci na 200m, Piter Norman, kao dobitnik srebrne medalje, nađe na pobedničkom postolju sa pobednikom Tomijem Smitom i Džonom Karlosom, tadašnjim nosiocem bronzane medalje.
Neposredno pred ceremoniju u međusobnom razgovoru, Tomi Smit i Džon Karlos izneli su Piteru ideju da izađu bosi, čime bi simbolizovali siromaštvo tadašnjeg crnačkog stanovništva, noseći pritom bedževe “Olimpijskog projekta za ljudska prava” i crne kožne rukavice, nakon čega je Australijanac, na oduševljenje dvojce američkih kolega, dodao: ,,uz vas sam’’, da bi potom i sam zatražio isti bedž kako bi pružio podršku njihovom mirnom protestu.
Nadugo zatim ove tri hrabre ličnosti realizovale su ovu ideju, a na stadionu je usledila tišina. Ovaj čin izazvao je negativne rekacije, a po završetku ceremonije, Smit i Karlos su dobili naređenje da u roku od 48h napuste Olimpijsko selo.
Na konferenciji nakon ceremonije Tomi Smit je istakao: ,,Kada pobedim onda sam Amerikanac. Kada bih napravio nešto loše onda bi me nazvali ,,crnjom’’. Mi smo crni i ponosimo se time što jesmo. Crna Amerika će razumeti šta smo uradili večeras’’.
Međutim, oni nisu jedini koji su ispaštali zbog događaja u Meksiku. Njihovom kolegi Normanu ovo su bile poslednje Olimpijske igre na kojima je mogao da se takmiči i pokaže svoje sportske sposobnosti. Njegov čin u Meksiku bio je u svim medijima, a zbog neslaganja sa porukom koju je poslao veliki broj članova porodice i prijatelja napustilo je Normana.
,,Verujem da su svi ljudi rođeni jednaki i smatram da bi se u skladu sa tim prema njima tako trebalo i ophoditi’’, izjava je koju su mu najviše zamerali, ali on svoje mišljenje nije promenio, čak ni kada mu je više puta bilo ponuđeno da se javno ogradi od učešća u protestu.
Uprkos tome što je u Meksiku istrčao 200m za 20,06 sekundi i time postavio rekord države koji do danas nije oboren, Sportski komitet Australije odlučio je da Pitera Normana ne pošalje na Olimpijske igre 1972. godine u Minhenu. Razočaran, ubrzo nakon toga se penzionisao i predavanju u školi kao profesor fizičkog vaspitanja.
Dugo godina posle, 2000. godine, kada su se Olimpijske igre održavale u Sidneju, bio je prisutan kao počasni gost, ali pozivnicu nije dobio od Australije, već od Atletskog saveza SAD. Ljudi koji ga podržavaju zamerili su Olimpjskom komitetu Australije na tome, a Parlament Australije mu je tek 2012. godine, šest godina nakon smrti, posthumno uputio zvanično izvinjenje i prepoznao “snažnu ulogu koju je Piter Norman imao prilikom unapređivanja svesti o rasnoj jednakosti”.
Normanovu ličnost bliže opisuje izjava Džona Karlosa: ,,Piter nikada nije zažalio, niti se sramio. Kada god bih ga pogledao u oči nisam mogao videti ništa drugo osim ljubav’’. Na njegovoj sahrani kovčeg su nosili upravo Džon Karlos i Timoti Smit, njegovi dugogodišnji prijatelji.
Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu
