Piše: Tijana Ristić

„Košutnjak, kružna staza, 12km“ – facebook event na koji sam naišla početkom januara, posle praznika, kada donosimo odluke o zdravom životu. Planinarenje u Beogradu je zvučalo kao sjajna ideja, a Košutnjak, po kom smo svi šetali, nije zvučao kao komplikovana staza čak ni po snegu i hladnom vremenu. Ubrzo potom smo shvatili koliko smo pogrešili.

Sve informacije koje smo imali su gde i kada treba da budemo i da šetnja traje četiri sata. Za onu najvažniju informaciju smo samo trebali da pogledamo kroz prozor. Vođeni entuzijazmom zbog odluke o zdravijem životu u novoj godini i činjenicom da smo zapravo u samom startu godine nešto u radili po tom pitanju, bez ikakvog prethodnog istraživanja o događaju došli smo u dogovoreno vreme na dogovoreno mesto. Odmah smo shvatili da je trebalo malo bolje istražiti i pripremiti se za događaj. Veliki broj ljudi i puna zimska planinarska oprema u kojoj je većina došla, nasuprot našoj običnoj gradskoj varijanti, već je naslućivalo da naša mala avantura neće biti toliko lagana.

Prošli smo kroz nekoliko zavejanih ulica i parkova da bi došli do početka takozvane staze, a već pre prve pauze smo čuli da put može biti duži od očekivanog. Prema proceni organizatora, bilo je oko 140 planinara, što je jedan od rekorda. Jedan od planinara nam je rekao da, kada je toliko velika grupa, kolona se kreće brzinom manjom od 2km na čas, što bi značilo da će naš put biti baz za polovinu duži nego što je trebalo. Srećom, njegova procena je bila pogrešna.

Prvu pauzu napravili smo na jednom jako lepo sređenom vidikovcu sa restoranom koji nije radio, ali sa prelepim pogledom na Beograd. Kao što već živimo u modernom „selfie“ dobu, svi su stali da se fotografišu za društvene mreže, pa tako i mi. Skinuli smo rukavice radi lakšeg fotografisanja, ali momenat nam je vrlo brzo bio pokvaren. Nije ga pokvario mraz, već lopov. Od stotinak ljudi koliko je došlo sa sportskim duhom na planinarenje, neko je došao bez rukavica i uzeo naše. Valjda će mu značiti.

Nastavili smo u koloni po klizavom snegu, a posle pola sata već je usledila nova pauza. Stali smo kod spomenika palim borcima, gde smo dobili podužu turističku verziju lekcije iz istorije. Stajali smo dugo na minusu i smrzavali se, a da čak nismo ni uspeli da čujemo o čemu vodič priča. Svi su postali nervozni a neki od planinara su komentarisali da je to neophodno sa dugim kolonama, kako bi sporiji planinari mogli da sustignu ostatak grupe. Nismo mogli da se otrgnemo utisku da smo na turističkoj turi, a ne na planinarenju. Nastavili smo šetnju, koja je sada bila duža i napornija, šumska staza koja je bila nepročišćena učina je svoje, pa su se dešavala naivna proklizavanja i dobronamerne šale. Posle dužeg kretanja, umor nas je sustigao pa smo se i obradovali sledećoj pauzi na vidikovcu sa pogledom na Avalu. Ovde nije bilo istorijskih predavanja, a ni turističkog razgledanja, ali smo saznali da organizaori pretpostavljaju da je odziv bi veliki jer je poziv bio upućen preko fejsbuka, a ne preko sajta, s obzirom na to da su obustavili akcije jer su prekšili članove Zakona o turizmu, iako oni smatraju da ne sprovode turističke ture, već da su spotsko društvo. S obzirom na količinu istorijskih podataka koje smo do tada dobili, šalili smo se da nam je potpuno jasno zašto deluje kao turistička tura, ali pošto informacije nismo proverili pre polaska, to nismo mogli znati.

Po povratku smo malo istraživali i došli do informacija da je organizator planinarenja Planinarsko-skijaško društvo „Kopaonik“, a naš vodič bio je Jovan Đokić. Na sajtu stoji Odluka o zabrani reklamiranja i realizaciji akcija nesaglasnih Zakonu o turizmu. Odluka koju je potpisao predsednik Mr Stevan Šegrt, navodi da je ista donesena na osnovu člana 47 Statuta društva „Kopaonik“, u cilju realizacije rešenja Odeljenja turističke inspekcije Beograd, a u vezi prestanka rada turističkih angencija. Ovaj član zakona definiše da organizacije, što uključuje i planinarske, mogu samo za svoje članove, odnosno korisnike, u skladu sa svojim Statutom, organizovati turističko putovanje ili izlet, bez svrhe sticanja dobiti, kao i da su dužne da utvrde godišnji plan putovanja i dostave ga turističkoj inspekciji.

Da li pešačke ture spadaju u ovu zabranu, kao i da li je kršenje zakona ukoliko one budu otvorene za javnost, kao što je bio slučaj sa našom turom – nije jasno, ali da su ovakve ture potrebne, to je apsolutno tačno. Da slučajno nismo videli turu ne bismo znali da za sve nas koji želimo da se oprobamo u planinarenju, a nije nam dostupno da zimujemo na nekoj planini, postoji mogućnost da to uradimo u samom srcu Beograda. Dobra stvar kod toga je što je blizu, što ukoliko se ne snađemo ili nam ne prija, u bilo kom trenutku možemo da prekinemo šetnju i odemo na stanicu gradskog prevoza bogatiji za jedno novo iskustvo. U tom smislu, tura je u potpunosti ispunila naša očekivanja, dočekala nas je zahtevna staza, ali podržavajuća ekipa ljudi i prijatna atmosfera. Planinarenje je zdravo za celokupno telo, pa smo od jedne planinarke saznali i da je dobra prevencija multipla skleroze i bolesti kostiju i mišića. Planinari u značajno manjem procentu oboljevaju od ovih bolesti, što je ovoj planinarki objasnio doktor.

Iako smo bili bez opreme, bez ikakve pripreme, kondicije i iskustva, iako su mnogi iskusniji odustajali kada bismo se približili putu i gradskom prevozu, mi smo bili ponosni što smo uspeli da istrajemo i izguramo stazu do kraja. Kad god smo mislili da ne možemo dalje, u nama je proradila kombinacija inata i sportskog duha, što nam je davalo snage da nastavimo. Prepešačiti 12 kilometara nije malo, a naš poduhvat da to uradimo po najvećem snegu je bio toliko ambiciozan da toga nismo bili ni svesni. Ali smo uspeli i ponosni smo na to. I to je najveći benefit ovakvih akcija. Trebalo bi da ih je što više i da je naših sugrađana na njima više.