Pravo na abortus – zakonske regulative u Srbiji i svetu

Pitanje prekida trudnoće kompleksna je tema koja je u različitim zemalja drugačije zakonski uređena i predmet je večitih sporova. U daljim redovima biće prikazane različite zakonske regulative.

SRBIJA

U Srbiji prekid trudnoće legalizovan je 1969. godine. Zakon o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama Republike Srbije (“Sl. glasnik RS”,br.101/2005), ima 17 članova. Postupak razlikuje  tri  vremenske odrednice:

1. Do navršene 10. nedelje trudnoće, za prekid trudnoće dovoljan je usmeni zahtev žene;
2. Od 10-20. nedelje trudnoće potrebna je saglasnost konzilijuma lekara, koji uvažavaju sledeće razloge: narušeno zdravlje žene; ako bi se rodilo dete sa teškim telesnim ili duševnim nedostacima; u slučajevima silovanja, zavođenja, rodoskrnavljenja ili obljube nad nemoćnim licem, maloletnim licem i obljube zloupotrebom položaja;
3. Posle 20. nedelje trudnoće, potrebna je saglasnost etičkog odbora tercijerne zdravstvene ustanove.

Odluka konzilijuma lekara ili etičkog odbora kojom se ne odobrava prekid trudnoće, ne omogućava trudnici  pravo da se žali, jer ni pomenuti zakon, kao i istoimeni  pravilnik, ne predviđaju tu mogućnost.

Kako postoji obaveza zdravstvenih ustanova da prijave svaki prekid trudnoće nadležnom zavodu za zaštitu zdravlja i RFZO, formiran je nacionalni registar sa ličnim podacima i medicinskom dokumentacijom o izvršenim prekidima trudnoće. Iako  ovi podaci imaju karakter lekarske tajne, od posebne je važnosti  sigurnost zaštite tih podataka.

HRVATSKA

Zakonska regulativa je najsličnija zakonu Srbije. Međutim, postojao je predlog  sedam udruženja sa zahtevom da se pravo na pobačaj proglasi neustavnim. Ustavni  sud je ovakav predlog odbacio 21. februara 2017. godine, a  Hrvatski sabor obavezao da u roku od dve godine donese novi zakon koji reguliše ovo pitanje. Zakonodavcu je ostavljeno da novim zakonom odredi preventivne i edukativne mere, kako bi prekid trudnoće bio izuzetak. Lekarima je uvažen prigovor savesti, kada po svojim religioznim ubeđenjima ili ličnim moralnim shvatanjima ne žele obavljati prekid trudnoće. Ovo pravo lekarima uvažava se samo do 10. nedelje trudnoće; posle tog perioda prekid trudnoće se tretira kao medicinska pomoć i prigovor savesti nije dozvoljen.

FRANCUSKA

Francuska je legalizovala prekid trudnoće 1975. godine. Novi zakon dozvoljava prekid trudnoće, a kod kasnog pobačaja dovoljan je uslov da nastavak trudnoće ugrožava zdravlje trudnice. Zakonski, život ploda i zdravlje trudnice, kao pravna dobra koja se štite, ovde su suprotstavljeni. Drugostepeni sud je odlučio da je žrtvovano dobro – život deteta, bez obzira na moralni status i pravnu zaštitu, ipak inferiorne vrednosti prema interesu samozaštite-zdravlju majke. Rukovodili su se stavom da uvek prednost ima nešto što postoji, u odnosu na nešto što je tek u nastajanju.

ENGLESKA

Engleska je ozakonila prekid trudnoće 1967. godine. Novi zakon ne propisuje limit u odnosu na vreme kada pobačaj može biti obavljen. Mnogi medicinski stručnjaci vrše pritisak da se skrati rok za kasni pobačaj – do 18 nedelje, oslanjajući se na napredak medicinske nauke koja čini mogućim preživljavanje mlađih fetusa. Zvanično, manje od 2% pobačaja vrši se u 20. nedelji ili kasnije, a najčešći razlog je fetalna abnormalnost ploda. Čak i oni sa liberalnim stavom, postavljaju pitanje o opravdanosti pobačaja posle 20. nedelje.

IRSKA

Jedina zemlja koja štiti prenatalni život Ustavom je Irska.

Prekid trudnoće je zabranjen čak i u slučaju silovanja, a izuzetno se odobrava jedino u slučaju kada je ugrožen život žene. Zajedno sa Maltom i Andorom, predstavlja najrigoroznije zakonsko rešenje.

Početkom marta 2017. godine, državna televizija objavila je imena 796 izgubljene dece, uz zvuke posmrtne muzike. Bile su to bebe i deca do 3 godine- pronađena u kanalizaciji nekadašnjeg doma za neudate majke u gradu Tuamu, kako je, posle službene istrage, objavila irska vlada.

U prošlosti, stroga katolička moralnost smatrala je sramotom trudnoću pre braka, a porodice i društvo bi ih odbacili kao grešne. Desetine hiljada irskih žena prošle su kroz katoličke domove za majke i decu, gde su deca rađana u tajnosti, u dvadesetom veku. Moć crkve i stigmatizacija neudatih majki dovodila je do okrutnog postupanja prema ženama i njihovoj deci. To je dugo bila tabu-tema. Dom u Tuamu, koji su vodile časne sestre, bio je aktivan od 1925.-1961. godine, a srušen je 1970. godine. Od 2014. godine postoji komisija za istragu 18 domova za majke i decu širom Irske, uključujući Tuam. Postoji velika verovatnoća da ovo nije jedina masovna grobnica.

Evropske države koje dozvoljavaju prekid trudnoće:

Nemačka, Austrija, Belgija, Bugarska, Danska, Estonija, Francuska, Grčka, Mađarska, Letonija, Češka, Rumunija, Slovačka, Slovenija i Švedska. Prekid trudnoće na zahtev dozvoljen je do 12. nedelje, posle toga je potrebno mišljenje lekara specijaliste.

Najliberalnija je Švedska; dodatno pravo ostvaruju maloletnice kojima nije potrebna saglasnost roditelja, a prekid trudnoće plaća socijalno osiguranje.

Ostale (rigorozne) evropske države:

Poljska, Španija, Portugal i Kipar. Zabranjen je prekid trudnoće, sem u slučaju silovanja ili kada je majčin život u opasnosti. Iako je zvanično zabranjen, prekid trudnoće u Španiji se bez problema obavlja u privatnim klinikama.

U Poljskoj se pojavila zakonska inicijativa prema kojoj bi svaki prekid trudnoće predstavljao krivično delo, za koje sleduje zatvorska kazna do pet godina, kako za lekara, tako i ženu. Poljsko udruženje Pro Familia protestvovalo je ispred bolnica, a lekare je nazivalo ubicama. Lekari i bolnice su ih tužili i dobili spor, a udruženje se mora izviniti zbog takvih ispada.

Protest žena u Poljskoj, foto: Tanjug

SAD 

Amerika dozvoljava prekid trudnoće, slično evropskim državama. Dve federalne jedinice su 2000. godine usvojile posebne zakone o zaštiti živorođene dece, koja se smatraju ličnošću i uživaju punu pravnu zaštitu. Donosilac ovakvog zakona rukovodio se potrebom zaštite osetljivih i slabih, neperfektnih i neželjenih, čime se, po njima, afirmiše kultura života. Vrhovni sud SAD osporio je ove zakone, jer su povredili pravo žene na kasni pobačaj, kao izuzetak, kad postoje medicinske indikacije. Pojavljuje se problem poštovanja ženinog izbora i roditeljstva, kad preživi ozbiljno oštećeno dete.

MEĐUNARODNI DOKUMENTI

Kao osnovno ljudsko pravo, međunarodni dokumenti štite pravo na život svih osoba; ono je iznad svih ostalih prava i preduslov ostvarivanju drugih prava. Međutim, oni ne daju odgovor na pitanje kada počinje život, odnosno kada nerođeno biće postaje osoba.

Stoga je pobačaj koncepcijski izuzet iz odredaba Evropske konvencije o ljudskim pravima i biomedicine (1997), jer nije bilo moguće postići konsenzus- zajednički evropski standard. Član 2 Konvencije štiti pravo na život, dok član 8 štiti prava i interese žene. Peta svetska konferencija o stanovništvu i razvoju (Kairo, 1995) i Četvrta svetska konferencija o pravima žena (Peking, 1995) propagira neotuđivo pravo pojedinaca i parova na slobodu i odgovornost u donošenju odluke o planiranju broja dece i vremenu njihovog rađanja. U prilog ovom pristupu govori činjenica da u svetu još uvek godišnje, od posledica prekida trudnoće, umire 47.000 žena, a hronična telesna oštećenja ima oko pet miliona žena.

Svetska zdravstvena organizacija (WHO) iznosi podatak da se 46 miliona trudnoća godišnje završi indikovanim pobačajem, a blizu 20 miliona nesigurnim.

Gotovo ni  jedan evropski ustav ne priznaje eksplicitno ili implicitno, posebno pravo na život pre rođenja (izetak je Irska). Većina država u svojim zakonodavstvima rešila je suprotstavljena prava fetusa i prava žene u korist lakšeg pristupa prekidu trudnoće. Zakonodavno regulisano pravo na prekid trudnoće bezbednim tehnikama smanjuje rizik da će intervencija negativno uticati na opšte i reproduktivno zdravlje žena, kao i na reproduktivne potencijale stanovništva.

Građansko pravo, kao statusno pravo, fetusu ne daje pravni subjektivitet, već samo moralno vrednovanje kao pravom zaštićeno dobro; pri čemu se zastupa konstrukcija fiktivnih prava koja zavise od njegovog kasnijeg živorođenja. Sa tog gledišta, fetus ne može biti pacijent, budući da status pacijenta, sam po sebi, podrazumeva realno postojeća, a ne fiktivna prava i dužnosti na strani titulara. Pacijent je neko ko poseduje prava i zbog toga pacijent treba da bude ličnost.

Osmomartovski protest u Banjaluci, Foto: Dejan Božić / RAS Srbija, izvor Blic

U društvima sa visokom učestalošću upotrebe savremene i efikasne kontracepcije, stope namernih prekida trudnoće su niske. U Zapadnoj Evropi stopa namernih prekida trudnoće je 12, a u Istočnoj Evropi preko 40 na 1.000 žena, starosti 15-44 godine (u jednoj kalendarskoj godini). U Srbiji, prema podacima poslednjeg reprezentativnog istraživanja (UNICEF, 2011), modernu kontracepciju (pilulu, kondom, intrauterini uložak) koristi svega 21,5% žena u reproduktivnom periodu života. Iz ovog proizilazi da način kontrole rađanja u Srbiji opterećuju: predrasude, nizak nivo informisanosti i opšte kulture, patrijarhalna načela, uticaj crkve, pa čak i nedostatak novca (npr. za redovnu kupovinu kondoma).

Na praktičnom planu, sučeljavaju se dva pristupa pobačaju: protivnici prekida trudnoće (pro life) i zagovornici prava na prekid trudnoće (pro choice). Pobornici ova dva pristupa koriste pritisak na javnost ili lobiranje, kako bi inicirali određene promene u zakonskom regulisanju pobačaja. Stoga, u pitanju je zatvoreni krug (circulus vitiosus): zakonodavac bi trebalo da uspostavi pravednu ravnotežu između suprotstavljenih prava i interesa, iako konsenzus o tome nikada do sada nije postignut- globalno.

Piše: Kristina Butković

Tekst nastao u okviru “Škole medijske pismenosti” koju realizuje Centar za marginu