Piše: Milica Lukić
Skorašnja smrt filmskog reditelja Bernarda Bertolučija bacila je fokus na njegova umetnička dostignuća, što je otvorilo prostor za ponovnu analizu i redefinisanje narativa krucijalnih filmova koji su obeležili zlatne godine 20.veka. Da li filmove koji se smatraju krucijalnim za svetsku kinematografiju možemo posmatrati kroz prizmu današnjice i koliko bi iz današnjeg aspekta posmatrano prošli test vremena?
Film „Women in love“ britanskog reditelja Kena Russella jeste film u kom univerzalnost, autentičnost i verodostojnost prikaza glavnih ženskih junakinja i junaka, njihovih odnosa, kao i njihovih stavova o društvu i životu, ima vrednost koja ne jenjava ni pet decenija nakon premijernog prikazivanja filma i skoro vek nakon objave romana po kom je film rađen. Film je sniman po istoimenom romanu britanskog pisca Davida Herberta Lawrenca. Predstavljao je nastavak njegovog romana „Rainbow“, koji je reditelj Ken Russell takođe adaptirao u film.
Stvaralaštvo Davida Lawrenca u 20-im godinama 20. veka često je upoređivano sa stvaralaštvom reditelja Kena Russella u 70-im godinama 20. veka. Dok je David Lawrence pisao o temama koje su pre svega apstraktne i duhovne, Ken Russell je za način prenošenja ovih tema iz književne u filmsku umetnost uvek birao vizuelnu i muzičku ekstravagantnost. Birajući dominaciju vizuelnog nad narativnim reditelj je istakao postojeću dominaciju duhovnog nad telesnim u romanima Davida Lawrenca. Poređenje ova dva umetnika logično je iz još jednog razloga, a to je sama tema samostalnih i strastvenih ženskih likova, koje je Ken Russell obrađivao još u ranim godinama svoje karijere, kada je snimao nešto što se zove „biopic“ -psihološkobiografski dokumentarac čiji je Ken Russell stvaralac, o strastvenoj i nezavisnoj plesačici Isadori Duncan.
Glavne junakinje filma „Women in love“ su sestre Gudrum i Ursula Brangwen, čiji prisan odnos rezultira mnogobrojnim iskrenim i ogoljenim dijalozima na ličnom nivou koji svojom autentičnošću tokom filma prelaze i na univerzalan nivo. Takođe, bitno mesto zauzimaju i prijatelji Gerald Crich i Ruper Birkin, čiji je odnos kompleksan i slojevito prikazan, a prikaz istog generički ruši tabue muških prijateljstava i odnosa. Međutim, centralna tema romana, a samim tim i filma, jesu pre svega ljubavne veze između Gudrum i Geralda, kao i Ursule i Ruperta. Način na koji je i pored ovako jasne teme, pa i samog naslova, istaknuta individualnost glavnih junakinja i njihovih stavova, pre svega onih koji nisu bili učestali dvadesetih godina 20. veka dovoljno je jasan i sasvim dostojan načinu detaljnog i dubokog opisa likova koji su u dominantnom planu kroz sedam stotina strana romana. Jasnoća prikaza karakteristika junakinja i junaka u filmu za cilj ima da održi razliku između likova, ali i prirodu njihovih odnosa, što dovodi do mogućnosti za duboku identifikaciju ili pak potpuno negiranje određenih vrednosti. Ovo predstavlja osobinu koja itekako doprinosi iskrenosti i emotivnosti filma, dubini i univerzalnosti. Upravo ove osobine jesu osobine koje možda manjkaju filmovima savremenije produkcije u kojima je sve češće profit najveća motivacija i nekada i jedini cilj. Osvrt na stvaralaštva Davida Lawrenca i Kena Russella koja zrače strašću, lepotom i ekstravagantnošću bitan je momenat u vremenu hiperprodukcije u svetu književnosti i filma.
Putovanje kroz vreme
Od momenta kada je umetničko delo pušteno u javnost ono počinje da živi zaseban život. Iako ono nikada ne promeni svoj izvorni oblik, kontakt sa protokom vremena i društvenim promenama koje ono nosi itekako utiče na percepciju koju mi imamo prema delu danas. Godina objave romana „Women in love“ jeste 1920. godina. Postojale su šanse da se roman nikada i ne objavi, a razlog za to su bili, po mišljenju ljudi tog vremena, neprimereni stavovi glavnih junakinja, preterano detaljan prikaz seksualnih odnosa u romanu i duboko senzualan odnos dva muška junaka romana. Tačnije, razgovori između glavnih junakinja u romanu predstavljaju skeptični i cinični prikaz braka kao institucije, majčinstva kao nepotrebne obaveze, a njihov položaj u malom mestu dragocenim. Pisanje o junakinjama poput ovih činilo se drskim i neprimerenim u to vreme, kada su se vlast i crkva borile da zadrže postojeći poredak koji je uveliko remetio proces industrijalizacije. Vreme u kome je pisac stvarao bilo je vreme Prvog svetskog rata, uslovi života i rada su i bez cenzornih poteškoća bili dovoljno teški i kompleksni, što činjenicu da je iz takve situacije proisteklo delo koje po kompleksnosti prikaza junaka i njihovih unutrašnjih svetova nadmašuje većinu romana nastalih do danas čini izuzetnom. Dok je roman prodrmao književno stvaralaštvo smernošću i hrabrošću pisca, film Kena Russella je bio analogna adaptacija takvog dela. Prikazan je 1969. Godine, a ono što je film isticalo je pre svega umeće reditelja da na jedan originalan i estetski privlačan način prikaže unutrašnje svetove junaka. Bitno je istaći da je 1969. bila godina kada je izašao film „Midnight Cowboy“, jedini film ocenjen sa X koji je dobio Oskara za najbolji film i najbolju režiju. Činjenica da je bio ocenjen sa X značila je da se u njegovom sadržaju nalazio i prikaz seksualnih odnosa bez cenzure, niži stepen ocenjivanja prema količini i načinu prikazivanja „neprimerenih“ stvari bila je ocena R. To pokazuje da ono što je bilo neprihvatljivo 50 godina pre filma nije analogno bilo neprihvatljivo kada je film objavljen. Tačnije, upravo je način prikaza seksualnih odnosa u filmu na način da se istaknu karakteristike likova i njihovih odnosa nešto što je pozitivno uticalo na kasnija stvaralštva filmskih umetnika puput Bernarda Bertolučija i Nicolas Roega. Ovim filmom je reditelj prešao sa veoma uspešne i primećene televizijske produkcije na bioskopsku produkciju, koja je itekako upečatljiv deo istorije filma. Autorski filmovi, reditelji sa svojstvenim načinom pričanja priče jesu nešto što i danas imamo prilike da sretnemo. Ken Russell je u film uneo, iako u tome nije bio prvi, svoju ljubav prema muzici, strast prema prirodi, naklonost ka lepoti. Česti motivi njegovih filmova bili su životi muzičara, kao u filmovima „Music lovers“ i „Lisztomania“, što je na neki način predstavljalo nastavak njegove serije psihodokumentaraca čime je ostavio dubok trag u filmskom stvaralaštvu. Danas je u književnom i filmskom stvaralštvu dozvoljeno sve. Teme koje se obrađuju prečesto se biraju vodeći se principima koristi i profita, što rezultuje neiskrenim i površnim prikazom stvari. Inovacije današnjice usko su povezane i zavise od digitalnih inovacija, a autorski filmovi nalaze se u senci pop kulture. Zahvaljujući hrabrim pionirskim potezima umetnika tokom vremena uvek se možemo vratiti nečemu čiji nam senzibilitet prija ili iskoristiti digitalno doba u kom živimo da saznamo za što više kreativnih i kvalitetnih momenata u svetu filmske umetnosti.
Autorka teksta je alumnistkinja Škole medijske pismenosti Centra za marginu
