Bili smo sinoć na premijeri predstave “Sama je tražila” u Dečijem kulturnom centru, u režiji Ksenije Krnajski. Predstava je omnibus sastavljen od osam priča – ispovesti i monologa onih koje su umrle. Njihove priče zaista fascinantnom glumom iznelo je pet glumica – Maja Mitić, Olivera Viktorović, Branka Stojković, Tijana Janković i Bojana Đurašković.
Ono što izdvaja ovu predstavu jeste to što govori iz prvog lica, glasom onih koje su umrle. Ipak, iako je svaka od njih izgubila život, predstava ne problematizuje samo ubistva žena kao što se na prvi mah moglo pretpostaviti iz naslova, već na jedan autentičan način publiku upoznaje i sa pojmovima medijskog, ekonomskog i psihološkog nasilja. Sa jedne strane, potkrepljena je velikim brojem informacija i statističkih podataka što pokazuje predanost i istraživački rad autorki i autora, dok sa druge nije suvoparni pregled novinskih tekstova i brojki, već refleksija na celokupnu društvenu situaciju. U jednoj od priča, nazvanoj “Ne pristajem”, Maja Mitić iz uloge pobunjene gledateljke upravo izražava revolt zbog stalnog načelnog zalaganja da se problem reši, podizanja svesti i izveštavanja o tome, a bez ikakvih suštinskih rezultata i poštovanja zakonske regulative. Predstava pokriva i ekonomsku sferu, pa tako jedna od priča, efektnog naslova “Kolateralna šteta”, problematizuje kapitalistički sistem, vrednovanje ljudskog rada i ljudskog života u odnosu na uvećanje profita. Priča “Na primer, Tanja” problematizuje klasne mehanizme nasilja u razlitičim klasama – direktno nasilje kao mehanizam niže klase i suptilno, sistemsko nasilje “glasačkim listićima” kojem pribegava viša klasa, kao i različite oblike nasilja koje će verovatno iskusiti žene različitih klasa. U jednoj od priča problematizovano je vršnjačko nasilje čime se otvara pitanje i ženskog nasilja nad ženama, a takođe povezuje iskustvo trpljenja nasilja u detinjstvu sa kasnijim ispoljavanjem nasilničkog ponašanja u odraslom dobu. Iako fokusirana uglavnom na muško nasilje nad ženama, ne govori samo o fizičkom nasilju, već i onom sistemskom, kao i suptilnom, psihološkom. Najupečatljivija priča, “Hasta la vista, baybe”, savršeno prikazuje psihološko nasilje u vezi, gradacijski od prvih simptoma do najtežih oblika, kao i duboko lične, emotivne i psihološke procese kojo se odvijaju u žrtvi dok se lagano, kao “kuvana žaba”, sve više upliće u mrežu manipulacija i obezvređivanja. Ova potresna priča je i jedina koja nema direktno prikazan tragičan kraj, iako je očigledno da će posledice takvog nasilja koje se ogledaju u narušenom zdravlju akterke, dovesti do tog ishoda.
Sat vremena koliko otprilike predstava traje nije dovoljno da se objasne svi aspekti ovog velikog društvenog problema, ali je dovoljno da se zagrebe po površini i publika ostavi u dubokim razmišljanjima, analizirajući svaki aspekt zaista složeno strukturisane predstave. Laka za praćenje, ilustrovana graficima i zakonskim članovima, na momente šokantna prikazima stvarnih (i naravno cenzurisanih) fotografija nasilja i žrtvi, a opet lična, dramatična i efektna – ova predstava zaista ostavlja utisak i navodi na preispitivanje, kako nas samih, tako i celokupnog društva u kome živimo.
Piše: Nemanja Marinović
