Piše: Kristina Klopić
Na ovogodišnjem Berlinskom filmskom festivalu nagradu Europa Cinemas Label, u programu Panorama, osvojio je srpski film Šavovi. Od žirija ništa manje nije bila oduševljena ni publika, koja mu je dodelila drugu nagradu. Aplauz sa svetske premijere u Berlinu odjeknuo je do Beograda, gde je publika nestrpljivo čekala premijeru 1. marta na FEST-u. Moć ovog filma prešla je granice Srbije, predstavljajući svetu nepravdu sistema, neostavši ograničena jednim jezikom, jednim slučajem, jednom vlašću.
Drugo po redu ostvarenje Miroslava Miše Terzića prati priču Ane, krojačice koja je već 18 godina u potrazi za svojim sinom Markom, koga su proglasili mrtvim u porodilištu. Odbivši da poveruje lekarima i sestrama, ulazi u istrajnu borbu protiv sistema i već ustaljene i mnogo puta ponovljene, krađe novorođenčadi. Film je inspirisan istinitom pričom Drinke Radonjić, takođe krojačice iz Beograda, koja je svojom upornošću zavredila titulu najpoznatije borkinje među majkama otete dece. Svoju priču živi već 20 godina, zatrpanih sudskim sporovima, lažiranim dokumentima, pretnjama, u potrazi za dvema tragično izgubljenim bebama. Nije dopustila da je ubede pričama da su joj deca umrla od komplikacija, iako su rođena potpuno zdrava, traljavim izvodima iz matične knjige umrlih bez pečata i brižljivim savetima da se pobrine za ono dvoje žive dece koje ima. Jedno dete je pronašla usvojeno, a još uvek se trudi da stupi u kontakt sa drugim. Da li je završila svoju borbu, je li ovo ishod koji je zadovoljavajući, ili pored sopstvene pobede želi i sudsku, ostaje na vremenu da pokaže.
Na ekranizaciji ove teme radilo se veoma dugo. U intervjuu za portal „Noizz“ reditelj Miša Terzić otkriva da ga je pre 14 godina, dok mu je žena bila trudna, pogodila vest o krađi dece po beogradskim porodilištima, posebno jer je i sam trebalo da postane otac. Počeo je da istražuje, razmišljajući da to može i njemu da se desi, takođe motivisan da digne svest o problemu koji može svakog zahvatiti, a ne bi smeo da se dešava. Da nije sreo Drinku u njenoj krojačkoj radnji, gde je odneo pantalone na skraćivanje, možda ga ne bi ni snimio. Snežana Bogdanović briljira u oživljavanju žene koja odiše tugom i bolom, a u razgovoru za „Blic“ kaže da je svom liku prenela i Drinkine pokrete, odeću, hod, pa čak i frizuru. Autentičnost potvrđuje i činjenica da ju je Drinka zbog uloge naučila da šije, a torba koju nosi tokom celog filma je upravo njenih ruku delo. Njih dve su stvorile konekciju koja je integralni deo Snežanine ekspresije ispred kamere. Scenario Elme Tataragić gotovo do detalja podudara se sa razvojem Drinkine potrage, od datuma rođenja izgubljenog sina, do konačnog Aninog susreta s njim.
Ana misli da je njen sin dat na usvajanje nekoj porodici koja je bila spremna to da plati. Njena borba je svakodnevna, a ruta istovetna, od opštine, suda, do bolnice i policije. Kuca na vrata svih kancelarija, a traži samo jedno, dokaz da joj sin nije mrtav. Gomila papirologije, prebacivanje nadležnosti i krivice među institucijama, kao i stalna odbijanja nisu je pokolebali. Lažna predstavljanja dobronamernosti i sažaljenja nisu je omela da uvidi prava lica tih doktorki, inspektora i istinu iza njihovog „prihvati da ga nema, biće ti bolje“. Stavljali su je u ludnicu, pretili zabranom prilaska, uhodili je, pa i napali, međutim želja za pravdom nikad nije utihnula. Sestra, muž i ćerka čine njenu najbližu okolinu, naviknutu na njena celodnevna lutanja, minimum razgovora i uvek istu staloženu ekspresiju. Iza nje se krije bol koji osećaju i oni dok je gledaju kako pati, gubi i traži. Marko Baćović donosi ulogu brižnog muža, punog razumevanja, ipak odustalog od potrage za istinom, a ćerka, koju tumači Jovana Stojiljković, oseća se zapostavljeno, jer iako je tu, pred njom, majka se više bavi onim detetom u svojim mislima.
Preokret se dešava kada nailazi na ženu u opštini koja želi da joj pomogne, pronalaze matični broj njenog sina, povezan s drugim izvodom iz matične knjige rođenih. Drugo ime, prezime, ime roditelja, mesto prebivališta, ali isto dete. Ovaj događaj potkrepljuje njena ubeđenja i menja čitav tok radnje, budi iskru nade u njenoj porodici, nije više sama u borbi protiv vetrenjača. Kako se klupko istine odmotava sve uplašeniji i agresivniji postaju ljudi koji pokušavaju da je obeshrabre i ućutkaju. Uplašena vlast nemoćna protiv jedne žene. Porodica staje uz nju, pronašavši dokaz da istera istinu na videlo.
Uporedo se Anina šiveća mašina ubrzava, šavovi na suknjama se mahnito stvaraju, a ona samo pridodaje još tkanine pod iglu singerice. Suknje koje šije u drugom delu filma su one koje nije mogla da završi u prvom. Mere koje je uzimala sada obeležava i seče, zašiva šavove na suprotnim rubovima platna, ali ne vidimo da li dolazi do konačnog produkta. Sestra koju tumači Vesna Trivalić već na početku pita kada će je više sašiti, ćerka je takođe podseća, a radnica u opštini se pred kolegama pravi da je Ana došla povodom suknje koju joj je zatražila. Sada se obrnutim redosledom one angažuju, shvataju da su pogrešile, pomažu joj podstreknute nadom. Ćerka je ta koja pronalazi svog brata preko društvenih mreža, nije više ljuta na majku i shvata njenu ogorčenost. Potom ga Ana prvi put vidi kada zajedno sa sestrom pokuša da razgovara s njegovim roditeljima. Šavovi na njenoj rani se stvaraju, kao i na suknjama; ona je dobila ono za čim je tragala, videla ga je. Ali pravi epilog izostaje. Upečatljiva je njena rečenica pred sam kraj filma – ja tako uvek tražim, a na kraju toga nema.
Tišina je bitan činilac celokupne atmosfere. Sem povremenih razgovora, ulične buke, dečije graje i šiveće mašine, ne čuje se mnogo toga, jer fokus je na onome što vidimo, osećamo i mislimo dok gledamo Anu u dugim kadrovima usamljenosti. Tek u odjavnoj špici imamo priliku da čujemo muziku. Pesma Aleksandre Kovač „Neko čeka na tebe“ koju izvodi Gabi Novak, se potpuno stopila sa narativom filma. Tačno u pravo vreme kulminira i u stihove prevodi sva sabrana osećanja koja ste do tada osetili. A tišina je i u javnosti i pravosuđu, koji tek ponekad obrate pažnju na ove zločine.
Mnogo je majki koje ne odustuju od pronalaženja svoje otete dece, a još više onih koje su pognule glavu, prihvatile nepravdu nemoćne da dignu glas. Već 40 godina taj problem poznat je javnosti, prisutan je u medijima i slučajevi se ponavljaju po identičnom obrascu. Ipak nijedan od gotovo 10 000, po procenama udruženja “Za istinu i pravdu o bebama”, nije dobio svoj epilog. Anina tragedija se preliva u stvarnu situaciju koja nas okružuje i postajemo svesni ozbiljnosti ovog problema. Tu se prelazi tanka linija između fiktivnog i realnog u ovom filmu. Kako kaže Vesna Trivalić na premiijeri u Novom Sadu, umetnost i život su se tako ovde upleli u previše tešku i bolnu priču, da bi se ona ikako mogla nadigrati. Zajedno s Anom provirujemo kroz spuštene roletne institucija i rasvetljavamo događaje iza kulisa. Univerzalna je nemoć pri odbijanju, blindirana vrata pred kojima se nađete usled nepravde i nezainteresovanosti sistema. Ne gledamo još jednu dramu na filmskom platnu, poistovećujemo se sa njom, povezujemo se sa ženom koja samo želi da bude majka, a to pravo joj je oduzeto.
Dovodi se u pitanje i poverenje institucijama kao što su porodilišta. Ovaj film ilustruje upletenost svih nadležnih institucija, od medicinskih sestara do policije, saučešništvo ljudi koji se prikazuju kao pravedni, saosećajni i objektivni. Postavlja se pitanje vrednosti ljudskog života i surovosti odgovornih. Reditelj u intervjuu za N1 navodi kako je, istražujući za film, saznao da su se deca prodavala za minornih 2 kg kafe, pa do svota od nekoliko stotina hiljada evra.
Povodom ovih zločina oglasio se Evropski sud za ljudska prava u Strazburu 2013. godine i presudio u korist Zorice Jovanović, prve žene koja je dobila odštetu od države, nakon tridesetogodišnje borbe. Pored toga zahtevano je da Srbija hitno sprovede zakonske mere kako bi se rasvetlila sudbina dece koja su navodno nestala iz srpskih porodilišta. Međutim, Danas je u februaru 2019. godine preneo ponovni apel Komiteta ministara Saveta Evrope za usvojanje zakona koji bi regulisali slučajeve nestalih beba i njihov zahtev za ispunjenje prethodnih presuda. ,,Nećemo stati dok država ne usvoji novi zakon o nestalim bebama koji nam obećavaju već pet godina. Evropski sud za ljudska prava je dao rok do decembra 2014. godine, a ministarka pravde Nela Kuburović je rekla da će zakon biti usvojen na proleće. Svake jeseni nam govore da sačekamo proleće i onda ponovo odlože za jesen”, izjavila je Ana Pejić, sekretarka “Udruženja nestalih beba Beograd”, u decembru 2018. godine na protestu ispred Ministarstva pravde.
Nažalost ova tema je u žiži javnosti s vremena na vreme, diskutuje se o njoj i onda nestane sa radara medija. Ali dok ne popucaju šavovi korumpiranog sistema i iz tih jama ne ispliva istina, neće se spojiti ni oni roditeljski, na ranama dugodišnjeg bola.
