Razgovarao: Bojan Živanović
Foto: Medija Centar Beograd
Novinarka i urednica emisije „Kažiprst“ govori o novinarskoj profesiji, odnosu prema radu, njenoj karijeri i medijskom sistemu Srbije uoči njegovog tektonskog uzdrmanja iz temelja.
Sedamdesetogodišnjem novinaru Milanu Jovanoviću iz Grocke nedavno je zapaljena kuća, Saša Stojković, glumac pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju i urednik portala Infovranjske.rs, dobio je otkaz, a u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije na putu EU napominje se da su medijske slobode znatno ugrožene. Međutim, čak i u ovakvoj medijskoj klimi mnogi eminentni novinari koji gaje kulturu istinitog, pravovremenog, tačnog i objektivnog izveštavanja opstaju i još uvek su glasni. Među njima je i Suzana Trninić. Novinarka i autorka emisije „Kažiprst“ bavi se ovim poslom još od studija i uprkos osude koju je doživela od šire javnosti, ona zadržava profesionalan odnos prema radu.
Studirali ste novinarstvo na Fakultetu političkih nauka da biste potom radili na B92. Izveštavali ste kao reporterka sa građanskih protesta, protesta 5. oktobra 2000. godine, nakon ubistva Zorana Đinđića, ispratili ste ključne događaje u postsocijalističkom političkom sistemu Srbije. Zašto novinarstvo? Kada je bio prelomni trenutak kada ste se odlučili za ovu profesiju?
Pre fakulteta završila sam Učiteljsku školu u Šapcu i nakon diplomiranja shvatila da ja time uopšte ne želim da se bavim, prosto rad u školi sa decom jeste divna stvar, ali mom temperamentu su bili neophodni veći izazovi. Zbog mog talenta s pisanjem (ne znam zašto je to povezivano s novinarstvom, a ne književnošću npr.) ljudi su me stalno upućivali na novinarstvo i eto, položila samprijemni, a da ni ideju nisam imala da ću jednog dana biti politički novinar.
Da li postoji neka odluka, postupak u Vašoj profesionalnoj karijeri za kojim žalite? Postoji li neka odluka koju ne biste napravili danas?
Žao mi je samo što nisam postala deo redakcije Radija B92ranije. Tokom građanskih i studentskih protesta 1996./97., na drugoj godini fakulteta ja sam jednog dana odlučila da tražim posao. Prvo sam otišla u Dom omladine gde je bio Radio B92. Posle razgovora sa Bojanom Lekić bila sam prestravljena. Mnogo prijatniji razgovor sam imala sa urednicima lista Demokratija, te sam ostala u toj redakciji. S obzirom na to da sam nekoliko godina kasnije ipak „završila“ na Radiju B92 i na njemu provela najlepše godine, sada mi je žao što nisam imala više petlje za rad sa Bojanom Lekić.
Da li se, prema Vašem mišljenju, novinar rađa ili se postaje?
Vi rođenjem možete biti talentovaniji za nešto, ali novinar postajete u redakciji. Ne na blogovima, ju tjub klipovima, društvenim mrežama. U redakciji. Da prođete sve, od pijace do parlamenta, sve urednike, nervozne producente, mušičave kolege i da iz svakog tog dana naučite nešto. Ja učim i dalje, a radim već 22 godine.
Možda malo čudno pitanje za jednu novinarku, ali kako se Vi informišete, koji su mediji za Vas danas kvalitetni, a koji neprofesionalni i zašto, koji novinari su Vam bili uzor kada ste počinjali karijeru?
Ne gledam vesti više, ne mogu, muka mi je. Informišem se preko portala i društvenih mreža. To je odgovor i na Vaše pitanje o medijskoj ponudi i kvalitetu novinarstva danas. Moji uzori nikad nisu bili sa domaćih medija, ali sam kao studentkinja, ovako kao Vi sada, radila intervju sa Gordanom Sušom.
Ovo pitanje se ne fokusira direktno na Vaš rad, ali kakva je uloga novinarskih udruženja, a pogotovo Regulatora elektronskih medija u Srbiji?
Da pojednostavimo. Svako mora da radi svoj posao. Po zakonu, a ne po partijskim afinitetima.
U gostovanju u Jutarnjem programu Ivana Vučićević, direktorka televizije Studio B braneći zaposlenu Barbaru Životić u svetlu njenog skorašnjeg izveštavanja sa protesta istakla je da je ova reporterka samo iskazivala svoje mišljenje. Da li mislite da novinari/ke smeju da se politički izjašnjavaju i otvoreno iskazuju svoje političke stavove, budući da su kreatori javnog mnjenja i sedma sila?
Gospođa ne vodi medijsku kuću nego propagandnu mašineriju, te se valjda podrazumeva da njeni propagandisti „samo iznose mišljenje“. Dakle, to veze s vezom s novinarstvom nema. Postoje novinarske forme za takve formate, to su lični stavovi, to su kolumne ili uvodnici. Ende. Izveštaj sa terena, intervju, VTR, nema tu mesta za vaša mišljenja, vaše je da časno, objektivno prenesete nečiji stav, neki događaj da imate sve strane kao sagovornike. O tome kakav stav će neko imati o tome treba da sudi publika.
Ivan Ivanović se na svom Tviterprofilu „ogradio“, kako kaže, od “novinara” kao što je Barbara Životićistakavši da ona za njega nije novinarka. Kako se Vi osećate povodom njenog izveštavanja na protestima? Da li mislite da to ugrožava novinarsku profesiju i kakav je Vaš položaj u njoj pored jednog Dragana J. Vučićevića, Milana Sarape ili jedne Ivane Vučićević?
Ne mislim da pomenuti ugrožavaju novinarsku profesiju jer se ono što oni rade zove propaganda, a ne novinarstvo. Barbari sam zahvalna na onako otvorenoj propagandi jer je otreznila neke ljude i zbog nje su izašli na ulicu. Vi možete propagandom da formirate lažno mnjenje, ali ne možete da lažete nekog večno. Ljudi nisu ovce, a svaka vlast prolazi. Pitanje za propagandiste mi je samo kako spavaju noću i šta misle da rade kada se sve ovo završi? Možda se oslanjaju na tu našu tešku zlokobu da svaka sledeća vlast takve poslušnike prima u zagrljaj i oni tako verno nastavljaju da služe njima. Ima i toga.
Kakav je status novinarstva u Srbiji, pogotovo nakon promene vlasničke strukture u Prvoj i O2 TV, i kakav je Vaš položaj, a i položaj B92.net u njemu? Šta se dešava nakon skorašnjih akvizicija Telekoma? Gde ste Vi tu?
Slobodno mogu da kažem da je novinarstvo na samom dnu, da se ljudi gade posla kojim se bavimo samo zato što je preostalo nekoliko časnih imena, sva ostala su se prodala. Novinarstvo ne može da opstane bez elementarnih medijskih sloboda, bez garantovanog prava na slobodu govora. Ovde je ugušeno sve.
Mnogo je prekretnica u Vašoj karijeri: “Status”Vas je imenovao novinarkom godine, imate svoj novinarski program, postali ste kuma Prajda. Koji trenutak u Vašoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri biste ocenili kao preloman za njen razvojni tok? Koji događaj je opredelio Vaš lični razvoj i profesionalizam u novinarskim vodama?
Možda sam samo imala sreće da počnem u tom nekom prelomnom delu devedesetih godina, da učim od najboljih urednika i novinara, da me nauče kako se čuva profesionalni i lični ugled i kako se brani nezavisnost novinarske profesije. Ne postoji ništa što može da me natera da iz tih aršina izađem.
Da li ste se ikada osetili uplašeno za svoju sigurnost zbog svog posla?
Ne plašim se, budala bude svuda i sve to prođe. Možda sam imala više sreće nego npr. Brankica Stanković. Opasnosti stvara atmosfera u kojem zvanična politika širi mržnju i daje svakom za pravo da se sutra obračuna fizički sa svakim ko drugačije misli. To je opasnost. Pogledajte kako je prošao ovaj kolega Milan iz Vrčina. To je naša stvarnost, to su naše medijske slobode i prava.
Ukoliko ste nekada doživeli neprijatnost u javnosti zbog odnosa prema profesiji ili određeni pritisak sa vladajuće političke garniture, možete li ukratko da ga prepričate?
Ljudi komentarišu svašta, o vama imaju stav samo na osnovu onoga što o vama znaju s televizije, umeju da dobacuju svakave budalaštine, da me nazivaju kurvom ili ostavljaju poruke na društvenim mrežama da me treba ubiti ili da se sama ubijem. To je poraz celog društva, a za to je najoodgovornija zvanična državna politika. Kako seju, tako se žanje.
Za kraj, bili ste kuma LGBTQ+ Prajda ove kalendarske godine. Jesu li, prema Vašem mišljenju prava LGBTQ+ zajednice poštovana u Srbiji i kako se vladajuća stranka prema njima odnosi, uzevši u obzir je premijerka Srbije i predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić deklarisana kao pripadnica te zajednice?
Mislim da je odnos celog društva prema LGBT populaciji licemeran, da to nije samo ekskluzivno pravo SNS-a sa originalnom idejom da postavi gej premijerku na čelo Vlade Srbije. Ono što je još gore što buljuk ministara prodefiluje tim prajdom, daju izjave i odu kući, a da elementarna prava jedne manjinske grupe ne popravljaju ni makac nakon toga. Ministri nisu da šetaju nego da omogućavaju i tom delu građana Srbije da kroz kvalitetne zakonske okvire ostvare svoja osnovna ljudska prava. Jedno od njih je pravo na život. Ja bih dodala i pravo da se slobodno voli.
Tekst je nastao u okviru Škole medijske pismenosti Centra za marginu
