Piše: Ana Manojlović Habicht
Poznati slovenački glumac, reditelj i humorističar Boris Kobal razljutio je slovenačku kulturnu scenu kada se ispostavilo da je njegova komedija “Profesionalci espe”, koja je 2017. godine bila proglašena za jedan od tri najbolja nova teksta na takmičenju “Plemenito komedijsko pero”, u stvari plagijat.
U pitanju je delo koje je Kobal iskopirao od pokojnog italijanskog komičara Alda Nikolaja “La prova generale”, koje je nastalo pre 40 godina. Priča govori o porodici lopova koja je rešila da otme ženu značajnog tajkuna, da bi se na kraju ispostavilo da su oteli njegovu sekretaricu. Porodica je potom morala da se uz pomoć komšije otarasi uplašene sekretarice.
Nakon otkrivene istine, Kobal prekida saradnju sa svim pozorištima, po rečima slovenačkog portala rtvslo.si. Uprava Šentjakobskog pozorišta, gde je do februara 2019. godine bio direktor, smenila ga je sa te funkcije. Na upravnom odboru Kobal je ponudio pozorištu tri opcije: prvu, da nastavi sa saradnjom; drugu, da se povuče sa pozicije, ali da radi na nekoliko nedovršenih projekta i treću, bezuslovna ostavka. Pozorište se odlučilo za poslednju opciju.
Celjsko pozorište SLG, gde se dotična komedija i prikazivala, odmah je sklonilo predstavu sa repertoara, platilo autorska prava porodici Alda Nikolaja i novčano kaznilo Kobala sa 13.000 evra, koliko je i iznosio njegov honorar.
Slučajnost ili sudbina?
Kakva je bila verovatnoća da je u istom vremenskom periodu u malom mestu Čedad u severnoj Italiji bila izvedena predstava originalnog autora? To bi malo veštiji matermatičar izračunao bez problema. Ali zbog toga što stanovništvo ovog malog grada čini 30% Slovenaca, verovatnoća da neko poveže obe predstave se znatno povećala. Međutim, mogućnost da se desi da stari, relativno zaboravljeni i ne toliko poznati tekst iz 1977. godine postave na scenu takoreći u neposrednom “komšiluku” i time neprijatno iznenade Kobala je ipak bila mala. Neki bi za to rekli – slučajnost, dok bi drugi tvrdili da je to u stvari sudbina. On je ukrao tekst i splet okolnosti koji je usledio posle toga – e, to je dobra predstava!
Slovenci su kao nezadovoljna publika izrazili svoje mišljenje. Mnogi su ga kritikovali i držali moralne lekcije preko komentara na društvenim mrežama, dok su njegove kolege glumci izjavljivali kako je on u stvari oduvek bio loš čovek. Zašto o tome niko nije govorio pre, možemo samo da se pitamo.
Zašto je to uradio u 63. godini?
Velika misterija ostaje – zašto se jedan tako poznat slovenački glumac sa bogatom karijerom odlučio za plagijat i na kraju krajeva, zašto nije na vreme priznao šta je uradio?
Po rečima samog Kobala, u pismu za STA (Slovenačka novinarska agencija), razlozi su bili lični problemi: nerazumevanje sa drugim pozorištnim kućama, depresija i usamljenost. “Pitate se zašto sam u 63. godini uradio ovako neprihvatljivo delo? Razlog je veliki lični problem u kom sam se našao. Pozorište mi je uglavnom pružilo dosta zadovoljstva, ali kad pogledam unazad, vidim da mi je oduzelo privatnost. U ime “boga teatra” sam zanemario veliki deo svog života i pristao na usamljenost i gnev. Pre nekoliko godina sam pao i u depresiju, kada se i nakon profesionalne pomoći nisam osećao bolje.”, naveo je Kobal.
U pismu upućenom Slovenačkom kulturnom društvu Kobal se izvinio javnosti zbog krivičnog dela koje je napravio, u kome je takođe izrazio kako veruje da ljudi neće razumeti koliko je teško biti kreativan kada si u depresiji i pozorišta te prosto ignorišu: “Imaš osećaj kao da si izbrisan. Ceo svoj život sam posvetio ovom zanatu i vremenom sam izgubio nekoliko bliskih prijatelja. A na kraju krajeva, to ništa nije ni bitno. I u trenutku velikog ličnog pada sam napravio najveću grešku u svom životu: potpisao sam se na rad drugog umetnika. Znam da nema opravdanja za moje delo i prihvatam sve posledice.”
Kobal je u svom izvinjenju napisao zašto mu je trebalo toliko vremena da konačno prizna da je plagirao Nikolajev tekst: “Trebalo je da odmah čim se saznalo da komad nije moj priznam javnosti sve i preuzmem odgovornost za učinjeno. Nažalost, zbog pritiska nisam znao kako da se suočim sa tim. Što je pritisak javnosti rastao, više sam se povlačio. Što je bilo više novinarskih pitanja, sve dublje sam padao u crnu rupu. Zatvorio sam oči i nadao se da je sve ovo ružan san. Ali nije bio. Morao sam da upotrebim svu raspoloživu moć i suočim se sa posledicama svojih pogrešnih postupaka. Morao sam sebi da priznam da sam napravio jednu veliku crnu mrlju koja će se teško izbrisati.”
Na kraju svog pisma naveo je koliko mu je žao što je razočarao dobru glumačku postavu kontroverzne predstave. “Izneverio sam poverenje sjajne glumačke ekipe sa rediteljem Jašom Jamnikom na čelu. Ako mi oproste, biću zahvalan. Ako ne, razumeću ih”, završio je Kobal.
Hvaliti se ili izvinjavati?
“Šta je istorija umetnosti ako nije istorija kopiranja?” – retoričko je pitanje pisca Roberta Šora iz njegove knjige “Moli, kradi i pozajmljuj”.
U celoj ovoj aferi, jedan od retkih novinara koji je nesrećni Kobalov plagijat postavio u širi društveni kontekst je Marcel Štefančić Jr., kolumnista revije “Mladina”. On pita zašto se Kobal samo izvinjavao, a nije branio? Štefančič, između ostalog, opisuje primer dramaturga Čaka Rosa koji je 1982. godine uzeo priču filma “Kazablanka”, promenio joj naslov i poslao velikim holivudskim agencijama. Od 217 agencija, 90 njih mu je vratilo neotvoren tekst, 18 njih je izgubilo rukopis, 7 agencija uopšte nije odgovorilo, Njih 33 je prepoznalo originalan scenario, 8 je samo prepoznalo sličnost sa filmom, dok je njih 38 tekst odbilo zbog previše dialoga i premalo ekspozicije. U ovom eksperimentu se takođe ispostavilo da su 3 agencije htele da kupe Rosov tekst, dok se jedna i ponudila da ga preradi u roman. Ros je dobio šta je hteo. Uspeo je da na delu pokaže neznanje holivudskih agenata. Štefančič se pita da li bi Kobal sa takvom odbranom na kraju spasio svoju karijeru? Kobal je mogao da tvrdi da je tim činom testirao budnost i znanje slovenačke pozorišne scene. Da li bi se publici to na kraju svidelo? Publika voli kad se na spretan i duhovit način razotkrije neznanje stručnih institucija. Ali kao što znamo, Kobal se nije branio na takav način. Da li bi mu uspelo, o tome možemo samo da fantaziramo.
Pri kraju cele ove afere se u slovenačkoj javnosti pojavio novi protagonista, koji je verovatno bio “inspirisan” Štefančičevim tekstom. Prema navodima portala 24ur.com, poslanik vodeće političke stranke “Lista Marjana Šarca” Darij Krajčič je tokom pauze za ručak odneo sendvič iz najbliže prodavnice, i pritom ga nije platio. Sa tim se hvalio svojim kolegama- oduševljen je bio time, što ga prodavačice nisu primetile, kamere ga nisu primetile i nonšalantno je napustio prostor. Na neodobravanje koje je usledilo reagovao je time da je samo testirao sigurnosni sistem prodavnice. To mu na kraju nije pomoglo i morao je da podnese ostavku. Sav ogorčen je izjavio:” Ako ukradeš milion evra, onda si junak. Ali ako ukradeš sendvič, onda si lopov.”
I, ko kaže da je u Sloveniji dosadno?!
Da se vratimo tankoj granici između krađe i originalnosti u umetnosti. Na neki način je suptilno plagiranje prefinjen zanat, gotovo kao sama umetnost.
Nije lako biti originalan. Posebno u ovom vremenu, gde su svi tabui odavno pali, produkcija je postala jako velika i pristupačna širokim masama, gde na kraju ne možeš da znaš da li neko na drugom kraju sveta ima u isto vreme istu ideju kao ti. Pritisak originalnosti je izuzetno težak za sve kreativce. Mnogi su počeli da se izražavaju u manje zahtevnim žanrovima kao što su “fan fiction” ili “rimejk”.
Možemo nabrojati mnoge stvaraoce, koji su našli inspiraciju u drugim delima. Od Mikelanđela koji je prodao imitaciju jedne grčke skulpture do E. L. Džejms koja je napravila fanovsku fikciju inspirisanu sagom “Sumrak” od Stefani Majers. Spisak je jako dugačak.
Granice su zaista ponekad zamagljene, ali nas naš moralni kompas vodi ka razlikovanju dobrog i lošeg. Kao što krađu sendviča prepoznajemo kao nešto moralno loše, tako prepoznajemo i plagijat. Ali kod plagijata moralna odgovornost je ipak malo veća, zbog toga što je na kraju krajeva ukradena originalna ideja jednog čoveka, posebno u ovom “neoriginalnom” vremenu. I kao so na ranu, mi kupci umetničkih dela, kupci finalnog proizvoda jedne ideje, na kraju ne znamo šta se desilo u pozadini stvaralaštva i da li su naše pare finansirale samog umetnika tog dela, ili njegovog lopova.
Na kraju krajeva, krađa sendviča i plagijat umetničkog dela su male i velike perverzije. Pitanje ostaje otvoreno za kompleksnija razmišljanja. Zašto je do toga uopšte došlo, da li osoba oseća krivicu i kakve posledice zaslužuje povodom toga? Ovakvi događaji će mnoge ljude naljutiti, neke zbuniti i malo njih rastužiti.
