Piše: Milica Terzić
Prema Evropskoj povelji o rodnoj ravnopravnosti na lokalnom nivou, rodna ravnopravnost pretpostavlja da u jednom društvu, zajednici ili organizaciji postoje jednake mogućnosti za žene, muškarce i osobe drugačijih rodnih identiteta da doprinesu kulturnom, političkom, ekonomskom i socijalnom napretku, kao i da imaju jednake mogućnosti da uživaju sve koristi i dobrobiti od napretka jedne zajednice. Iako se pretpostavlja da muškarci i žene treba da imaju jednake preduslove za ostvarivanje ljudskih prava, ovo, za svako demokratsko društvo fundamentalno pravo, još uvek nije postalo praksa, naročito u Srbiji. Vlada Srbije usvojila je 2016. godine Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti za period 2016-2020. U njoj se preporučuje povećanje broja žena na mestima odlučivanja, promovisanje rodne jednakosti i eliminisanje rodnih stereotipa u medijima. Ova strategija napisana je u skladu sa preporukama Komiteta Ujedinjenih nacija. Prema datim preporukama, Republika Srbija treba da unapredi pravni i institucionalni okvir za zabranu diskriminacije i da obezbedi odgovarajuće i održive budžetske i ljudske resurse. Komitet konstatuje potrebu većeg učešća žena u javnom i političkom životu.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (2011), žene u Srbiji čine obrazovaniji deo stanovništva. One predstavljaju većinu svih diplomiranih u područjima obrazovanja (91%), zdravstva i socijalne zaštite (77%), umetnosti i humanističkih nauka (65%), kao i društvenih nauka, poslovanja i prava (62%). 2009.godine po prvi put se izjednačio broj žena i muškaraca koji su doktorirali, a žene čine 44% svih doktora nauka, magistrata i specijalista među nastavnicima i saradnicima na visokim školama i fakultetima Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na smeru novinarstvo, upisuje se sve više studentkinja. Od 1995. ih je više od 70 posto i taj procenat ne opada. Žene čine veliki procenat zaposlenih novinara i, godinama unazad, predstavljaju većinu među reporterima u tradicionalnim medijima. Srbija je 2015.godine učestvovala u Globalnom medijskom monitoring projektu koje je najduže i najobimnije svetsko istraživanje o rodu i informativnim medijima. Podaci dobijeni ovim istraživanjem pokazuju da žene brojčano nadmašuju muškarce kao prezenterke vesti, ali se ređe pojavljuju kao voditeljke/urednice emisija, naročito nakon pedesete godine. Na radiju ima mnogo više reporterki (64%) i spikerki (83%), ali ta činjenica ne utiče bitno na bolju zastupljenost žena u sadržaju vesti. Na pozicijama odgovornih urednika u štampanim medijim samo su muškarci. Prema podacima Agencije za privredne registre, u 7 registrovanih najtiražnijih dnevnih listova (Politika, Danas, Informer, Kurir, Alo, Blic, Srpski telegraf) odgovorni urednici su muškarci.
Kada je reč o lokalnim medijima, situacija je slična. Lokal press uradio je istraživanje o zastupljenosti žena u lokalnim medijima 2016.godine. Prema podacima koji su dobijeni od 83 medija, žene su vlasnice u 30 odsto anketiranih, što je iznenađujuće visok procenat. Međutim, realna slika je nešto drugačija. Dva lokalna medija nisu prepoznali žene kao vlasnice u svojoj vlasničkoj strukturi, iako ih imaju. Dve vlasnice su se izjasnile kao ,,neaktivne”, a tri da se ne mešaju u uređivački posao. To ukazuje na činjenicu da su neke od vlasnica samo fiktivne. Takva situacija je rezultat upravo međunarodnih preporuka koje ukazuju na to da žene treba da se nađu na značajnim pozicijama. Kako bi se to ispunilo, postavljaju se žene na mesta urednica i vlasnica. Međutim, to što njihovo ime stoji na papiru, ništa ne znači. Prava moć nije u njihovim rukama. Žene su i dalje kontinuirano manje zastupljene u vestima, prikazane su uglavnom stereotipno i u veoma ograničenom broju društvenih uloga (kao majke, domaćice, vredne žene), mnogo ređe u važnim temama i retko kad su pozvane da govore kao stručnjaci.
Pojava žene na značajnim funkcijama sa sobom donosi i pitanja ,,Preko koga je uspela da dođe tu gde je?”, ,,Ko joj je muž/otac/brat?”, ,,Preko čijeg kreveta je to uspela?”. Negira se mogućnost da je žena svojim radom, trudom, znanjem došla na poziciju na koju muškarci dolaze bez da se iko pita isto pitanje. Ovakav vid diskreditacije leži duboko u našem društvu, u kom je i dalje prisutno patrijarhalno shvatanje. Za ženu se i dalje smatra, naročito u ruralnim sredinama, da joj mesto nije u javnom životu, već u kući. Ako uspe da se izbori sa takvim stereotipima, na poslu je čekaju novi problemi. Pitanja da li planira da se udaje, da li želi decu, nove su prepreke. Kada uspe da se nađe na nekoj poziciji, svoje kompetencije mora konstantno da dokazuje. Potrebno je mnogo više vremena da pokaže svoj autoritet, da stekne naklonost zaposlenih i da očuva tu poziciju.
Tendencije za očuvanjem rodnog statusa quo u medijima su veoma jake. Pitanja koja se tiču rodne (ne)ravnopravnosti nisu prioritet među medijskim profesionalcima. Postoji i tendencija među novinarkama da sačuvaju ,,neutralnost” profesije, pa tako izbegavaju korišćenje rodno senzitivnog jezika. S obzirom na podatke koji pokazuju da su žene brojnije u ovoj profesiji, nije presudno da se više žena bavi novinarstvom, već da se u njoj izbore za postavljanje određenih standarda i postizanje autoriteta. Neophodno je da se među novinarkama javi svest o važnosti njihove uloge i njihovog uticaja. Jedino na taj način može da se promeni i način na koji se izveštava o njima.
