Piše: Pavle Ilić
Nakon više sati napetosti, često ispunjenih zastrašivanjem od strane policije i izvršitelja, službena lica se povlače. Shvitili su da svoju nehumanu dužnost, šta god lično mislili o njoj, neće moći da sprovedu. Ljudi čije su stanove došli da plene osećaju olakšanje, ipak svesni toga da pobeda danas znači samo još malo vremena, ne i slobodu od straha. Aktivisti i aktivistkinje „Združene akcije Krov nad glavom“ (ZAK) i oni koji možda to formalno nisu, ali se odazivaju našim pozivima da zajedno sprečavamo iseljenja, čestitaju jedni drugima i polako počinju da se razilaze – neko na fakultet, neko na posao, poneko sopstvenoj kući ili na političku akciju neke druge vrste.
Ovakva scena – uspešno sprečavanje iseljenja običnih ljudi iz svojih domova – sve se češće ponavlja. U kontekstu u kom se u ovom trenutku, samo u Beogradu, desetine porodica suočava sa svakodnevnim rizikom od toga da budu oterane u beskućništvo (dok je do podataka za čitavu zemlju nemoguće doći), rezultati predanog rada „Združene akcije Krov nad glavom“ postaju sve vidljiviji i sve značajniji. Glavno pitanje, dok pošast privatnih izvršitelja i katastrofalnih socijalnih posledica Zakona o obezbeđenju i izvršenju iz 2011. godine nije postala dovoljno javna, glasilo je, otprilike, ovako: „Zbog čega se ljudi izbacuju iz svojih domova? Mora da su nešto zgrešili?“
Nakon više od godinu i po dana borbe protiv nasilnog izbacivanja ljudi na ulicu, svako ko je prisustvovao akciji ZAK-a dobro zna da je jedini greh ljudi koji se izbacuju to što nemaju dovoljno novca da prežive u današnjoj Srbiji. Nekad je taj greh očigledniji, kao u slučaju porodica čiji su stanovi stavljeni na doboš. Oni se prodaju po cenama višestruko nižim od tržišnih, a potom preprodaju za masne pare. Nekad je situacija suptilnija, kao što je slučaj sa desetinama porodica poput onih čiji su članovi bivši radnici i radnice Trudbenik gradnje. Njihovi domovi, izgrađeni iz stambenog fonda u koji su oni sami uplaćivali postotak svojih plata za vreme SFRJ, ostali su vlasništvo ovog građevinskog giganta oteranog u stečaj i kao takvi ulaze u stečajnu masu iz koje treba namiriti dugovanja firme. To što bi, po zakonu, običaju i zdravom razumu, ti sami radnici i radnice trebalo da budu prvi u redu poverilaca kojima treba isplatiti dugovanja ne pravi nikakvu razliku u glavama izvršitelja koji ih isteruju, kao ni policajaca koji im u tome „pružaju podršku“.
Zakon je, istini za volju, u međuvremenu promenjen, tako da su banke sada – i formalno, a ne samo faktički – prvi akter koji izvlači svoje pare iz stečajnog postupka. Kad smo već kod banaka, jedna od njih istakla se kao negativac prvog reda u našoj priči. U pitanju je Eurobank, i sama nastala preuzimanjem državne Nacionalne štedionice.
Kako se ispostavilo tokom slučaja Silvane Maurer, žene koja je na kraju izbačena iz stana na veoma atraktivnoj lokaciji u Bulevaru kralja Aleksandra, preko puta Crkve Svetog Marka u Beogradu, Eurobank je naplatila neisplaćen trostruki hipotekarni kredit koji je izdala nekadašnjem podstanaru Maurerovih. Dotični je iskoristio činjenicu da Maurerovi nisu preveli stan na svoje ime u katastru (što je glavni i najvažniji dokaz o imovini nekretnine u Srbiji) i, falsifikujući potpis bivšeg vlasnika, podigao kredit na ime fantomske firme. Prevarant se nalazi u bekstvu. Silvana se nalazi na ulici. Banka je sebe podmirila.
Ovo iskustvo ukazalo nam je na istinske razmere problema nasilnih iseljenja u Srbiji. Ne samo da vam se može desiti da vam izvršitelj pokuca na vrata za neplaćeni račun za komunalije (na koji se kalemi zatezna kamata, kao i cena „usluge“ izvršenja) ili zbog toga što živite u stanu koji je postao deo stečajne mase, već možete nastradati ni krivi ni dužni ukoliko je neko našao za shodno da se bogati na osnovu stana koji ste legalno kupili i u potpunosti platili, ili je, pak, investitor koji vam je stan prodao, zapao u dugove, a vi kao treće lice nemate nikakva prava u sporu, niti trajanje spora može da odloži odluku o izvršenju. Ovo se desilo Tatjani Aničić, samohranoj majci šestogodišnjeg dečaka i jednoj od najpredanijih aktivistkinja ZAK-a.
Čiji su stanovi?
Treba zastati na trenutak i posvetiti se malo podrobnije samom fenomenu iseljenja. Ne treba misliti da se radi o novoj pojavi – prema rečima najrazličitijih ljudi sa kojima je Združena akcija stupila u kontakt, do 2017. godine, kada je ona zvanično oformljena, iz doma su, iz različitih razloga, isterane hiljade ljudi, računajući među njih i stotine Roma i Romkinja, raseljenih sa svojih naselja za vreme Đilasovog mandata na mestu gradonačelnika Beograda. Koja logika stoji iza ovog fenomena?
Za vreme devedesetih godina, tokom velikih promena i šokova koji su pogodili ove prostore i ekonomije država nastalih raspadom SFRJ, otpočelo se sa privatizacijom društvene i državne svojine. Veći deo posledica te privatizacije urezao se duboko u pamćenje i svakodnevicu najvećeg broja ljudi u Srbiji – zatvaranje velikih preduzeća, otpuštanje tzv. tehnološkog viška, pad životnog standarda, odumiranje nekadašnjih industrijskih centara. Ipak, jedan aspekt ovog procesa – otkup društvenih stanova – imao je daleko ambivalentniji efekat Uz relativno podnošljive troškove za porodične budžete, 90-te su posvedočile mikroprivatizaciji stanovanja koja je maltene preko noći izdigla ceo region daleko iznad evropskog proseka po proporciji vlasnika domova u opštoj populaciji. U periodu pre izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine, ovo bogatstvo bilo je isuviše iscepkano i relativno teško dostupno u odnosu na ogromne zalihe državne imovine u vidu ugašenih ili posrnulih preduzeća koja su prodavana budzašto.
Međutim, u trenutku u kom sadašnja vlast nema ni luksuz najprivlačnijih firmi koje su davno prodane, niti povoljnu makroekonomsku klimu na nivou države ili kontinenta, rezervoar vrednosti „zarobljen“ (iz perspektive krupnog kapitala) u privatnim stanovima postao je daleko primamljiviji plen. Valja napomenuti i to da bi kvalitativna promena u pogledu sigurnosti stanovanja za značajan procenat ljudi u zemlji imala nesagledive socijalne posledice – od humanitarne krize koju bi izazvao skok beskućništva, do daljeg pada životnog standarda i još većeg pritiska na većinu društva koje živi od svog rada.
Gaženje po najugroženijima
Da samu vlast nije briga za potencijalnu humanitarnu katastrofu koju njene mere mogu izazvati postalo je bolno očigledno kada je ZAK otkrio da je jedan od aktera koji se trudi da kumuje potencijalnom iseljenju nemalog broja ljudi ujedno jedna od institucija čija je svrha postojanja to da sanira posledice humanitarnih katastrofa iz prošlosti – Komesarijat za izbeglice Republike Srbije. Naime, perfidnim okretanjem izbeglica koje nisu smeštene u stanovima pod nadležnošću Komesarijata protiv onih koji u tim stanovima žive već desetak godina, pokušalo se sa iseljenjem 17 porodica izbeglih tokom ratova 90-tih godina. Na vrhuncu ovog pohoda, zgradu sa izbegličkim stanovima u Ustaničkoj 244g u Beogradu opkolilo je nekoliko policijskih odreda, na čelu sa bahatim, po sopstvenom prizanju stranački povezanim inspektorom, a tom prilikom privedeno je preko 15 aktivista i aktivistkinja koji su se okupili da spreče iseljenje. Akcija sprečavanja iseljenja je, uprkos svemu, bila uspešna.
Dosadašnje iskustvo kristalisalo se u nekoliko naučenih lekcija. Pre svega, da će borba za materijalni interes najugroženijih, po kom se svakodnevno gazi, sa sobom nositi značajan rizik državne represije. Od leta, naši aktivisti i aktivistkinje suočavaju se sa neprekidnim policijskim zastrašivanjem na akcijama, legitimisanjem, pretnjama privođenjem i podnošenjem krivičnih prijava. Uprkos ovim pritiscima, odlučni smo da istrajemo u svojoj borbi i uvereni da će javnost u Srbiji u slučaju otvorenog policijskog i pravosudnog pritiska na nas, ogromnom većinom stati iza Združene akcije i solidarne borbe protiv iseljenja.
Takođe, moramo naglasiti i to da bi u slučaju kad se pitanje iseljenja uporno ne bi povezivalo sa pitanjima kapitalističke ekonomije i klasnih odnosa u Srbiji, borbu protiv nasilnih iseljenja lako mogle zloupotrebiti političke snage koje se ne bore protiv uzroka bede u kojoj se većina ljudi u Srbiji, na Balkanu i šire nalazi. Cilj tih organizacija je širenje mržnje među narodima Balkana i dalje jačanje nacionalističkih i kapitalističkih snaga u našem društvu. Tako je u susednoj Hrvatskoj, Ivan Pernar, desničarski političar sklon širenju teorija zavere i paranoje, uspeo da izgradi treću najjaču političku snagu na osnovu problema iseljenja. Inspirisani njegovim primerom i domaći nacionalisti su, na primer, pokušali da spinuju priču o iseljenjima izbeglica kao zaveru države da u ispražnjene stanove naseli izbeglice sa Bliskog istoka i iz severne Afrike koje prelaze preko Srbije u pokušaju da se dokopaju sigurnosti u bogatijim zemljama centralne i zapadne Evrope.
Jedan od najbitnijih zaključaka odnosi se na potrebu za daleko jasnijim usmerenjem ZAK-a u daljem radu, kako bismo bili u stanju da se nosimo sa ogromnim brojem slučajeva o kojima nas svaki dan obaveštavaju ugroženi ljudi ili oni koji se sa njima solidarišu. Naša inicijativa, otpočela kao zajednički front 9 organizacija (Ko gradi grad, Ne da(vi)mo Beograd, Socijaldemokratska unija, Jednakost, Reci NE Izvršiteljima, 7 zahteva, Marks21, Čuvari/ke vatre i Beogradska omladinska akcija), sada se posvetila izgradnji jasnije strukture, nastojeći da u svoj rad uključi što veći broj ljudi, i razvijanju strategiju za srednjeročno i dugoročno delovanje.
Na prvom mestu treba istaći naše zalaganje za promenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju na način koji bi drastično ograničio njegovu trenutnu antidruštvenu primenu i onemogućio isterivanje ljudi iz svojih domova, kao i borbu za ukidanje institucije javnih izvršitelja.
U dugoročne aktivnosti Združene akcije takođe treba uvrstiti i kampanju bojkota Eurobanke, te napore ka izgradnji nacionalne mreže za borbu protiv iseljenja koji su već urodili plodom stvaranje ZAK Novi Sad – lokalne grupe Združene akcije koja već beleži uspehe u sprečavanju iseljenja u Novom Sadu i okolnim mestima.
Ipak, ono što ujedinjuje čitavu Združenu akciju Krov nad glavom je ubeđenost u ideju da živimo u jezivo nepravednom društvu, a da su iseljenja samo posledica logike vladajućeg poretka. To smo naučili iz sopstvene borbe, kroz činjenicu da do sada nismo sprečavali samo iseljenja pojedinačnih porodica, ili grupa porodica, kao što je to bio slučaj sa radnicima i radnicama Trudbenik gradnje ili sa izbeglicama. Od kada je nastala, „Združena akcija Krov nad glavom“ uspešno je zaustavila popisivanje imovine KBC „dr Dragiša Mišović“, kao i Prodaju Železničke škole u Beogradu. Na taj način pokazali smo u praksi da su nasilna iseljenja usko povezana sa propadanjem sistema zdravstva i školstva, te privatizacijom, što sve predstavlja antidruštvene posledice kapitalizma u Srbiji.
Smatramo da je pravo na krov nad glavom tačka na kojoj moramo povući liniju i organizovati sve potlačene u solidarni front koji će se boriti za odbranu ljudskog dostojanstva i sigurnosti. U doba sve zaoštrenije društvene nejednakosti, naša poruka nije to da ćemo mi spasiti narod Srbije od iseljenja, već da obični, siromašni ljudi koji žive od svog rada imaju snagu da odbrane sami sebe i da se izbore za pravednije društvo. Cilj našeg rada je da probudi, osvesti i organizuje tu snagu.
