Piše: Natalija Popović
Foto: Tijana Ristić
U Čuburskoj 12. otvoren je jedinstven kafić u kojem kafu i tople napitke spremaju osobe sa blagim smetnjama u razvoju. „Zvuci srca“ je projekat koji je pokrenula humanitarna organizacija „Dečje srce“ sa ciljem da se osobe sa smetnjama radno osposobljavaju i zapošljavaju, a time integrišu u širu društvenu zajednicu. „Zvuci srca“ je kafić koji ruši sve barijere i predrasude i jedino mesto u Beogradu koje će vas naterati da mu se stalno vraćate zbog ogromne pozitivne energije koju poseduje.
Zaposleni koji u svojim uniformama polako i sa puno pažnje rade, ali se šale i razgovaraju među sobom, prijatna muzika koja se čuje u pozadini, ljudi koji ispijaju prve jutarnje kafe – to je ono prvo sa čime ćete se susresti čim zakoračite u kafić. „Zvuci srca“ će učiniti da se osećate kao kod svoje kuće i da zaboravite da se radi o još jednom radnom danu. Tome dosta doprinosi odlično sređen enterijer. Zidovi su dekorisani brojnim slikama, stolice udobne, a na svakom stolu se nalazi kutijica u obliku srca u koju posetiocu ostvaljaju novac, jer cenovnika nema. Ponekad se čuje i koja melodija odsvirana na klaviru, svaki kutak je oplemenjen cvećem, ali veliki šank je taj koji privlači najveću pažnju, jer za njim rade mlade i vredne osobe sa smetnjama u razvoju. Direktor humanitarne organizacije „Dečje srce“ i defektolog po zanimanju, Goran Rojević kaže da su zaposleni prethodno bili obučeni za rad kroz programe „Škola života“ i „Škola životnih veština“. Takođe, stalno se radi na povećanju broja sadržaja i aktivnosti iz svakodnevnog života, koje će naučiti zaposleni. Kako bi komunikacija sa mušterijama bila uspešna, mladi sa smetnjama su dobili i obuku za socijalne veštine. Zapravo, napravljene su male nadogradnje na njihovo već postojeće znanje, jer sve promene veće od dvadeset posto mogu da izazovu šok ili stres. U razgovor se uključuje i Sašenka Mirković, takođe defektolog po zanimanju, koja prepričava kratku scenu koja se upravo odigrala iza šanka. Naime, Nemanja je svojim koleginicama iz smene naglasio kako je narandžasta krpa samo za espreso aparat i ni za šta drugo. Goran Rojević sa osmehom komentariše kako njima hasap (HACCP) standardi nisu potrebni. Oni ih imaju već u svojim glavama, a takav nivo discipline i funkcionisanja kod njih je prosto fascinantan.
Na pitanje koliko su mladi ometeni u razvoju zastupljeni na tržištu rada, Goran Rojević odgovara da nisu mnogo i to iz jednog razloga. U slučaju da radi, osoba sa smetnjama mora da bude prijavljena na birou za zapošljavanje i tada ne bi trebalo da bude oduzeta poslovna sposobnost. Time, ista ta osoba ostvaruje pravo na invalidsku penziju. Međutim, roditelji često iz straha i kako bi što bolje osigurali svoje najmilije, insistiraju da im se oduzme poslovna sposobnost, jer u tom slučaju osobe sa smetnjama mogu da naslede porodičnu penziju. „Uvek će ocu ili majci biti veća penzija nego što će to ikad biti osobi sa smetnjama njegova invalidska penzija“ – zaključuje Goran Rojević. Ovakav surov, ali i istinit podatak, propraćen kratkom tišinom ubrzo prekida dolazak jednog zaposlenog, spremnog da preuzme smenu. On je i te kako veseo, pozdravlja se sa svojim kolegama, a zagrljaji i poljupci se dele na sve strane. Pristižu novi gosti, a Sašenka Mirković ih dočekuje kao da su upravo zagazili na kućni prag – domaćinski. To sve rezultira pozitivnom energijom koja počinje da dominira kafićem i čini da se smeh i graja čuju glasnije, a prostor zablista.
Kako kaže Goran Rojević, prostor su tražili od Grada Beograda, odnosno od Sekretarijata za imovinske i pravne poslove, i dobili ga posle više od pola godine čekanja. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je dalo deo sredstava da se prostor opremi, a sve ostalo su radili ljudi iz humanitarne organizacije „Dečje srce“, što je pravi pokazatelj njihove spremnosti i odlučnosti da otvore kafić. Dodatna činjenica koja ide u prilog tome jeste ta da su zaposlili jednog majstora, a svako iz kancelarije je bio voljan da mu se pridruži i tako učestvuje u realizovanju zajedničkog cilja.
Za Gorana Rojevića kafić „Zvuci srca“ ima dva cilja – jedan je nezaboravljanje i stalno prisustvo u medijima, a drugi je pokazati sistemu da osobama sa smetnjama ne treba a priori oduzimati poslovnu sposobnost, jer oni mogu da rade. Direktor organizacije priznaje da nisu dosta upućeni u rad i komunikaciju sa medijima i želeli bi da se time profesionalno bave kako bi se obratili što široj javnosti. Kafić je do sada posetilo oko četrdeset medija. Međutim, ciljevi ovog projekta su mnogo veći: „Mi želimo da svaki od tih četrdeset medija probudi želju kod svog čitaoca ili gledaoca da upozna osobu sa smetnjama u razvoju. Za razbijanje predrasuda o deci i mladima sa smetnjama ne postoji ciljna grupa, a interesovanje za njih ne sme da prestane“ – posebno naglašava direktor ogranizacije. Da su na dobrom putu da privuku pažnju kako medija tako i ljudi, govori i instagram profil kafića na kojem se svakodnevno objavljuju slike koje prenose delić atmosfere, ali i fotografije poznatih ličnosti koje su im do sada stigle u posetu. U planu je organizovanje dočeka paraolimpijaca u kafiću, kao jedan od načina da se privuče pažnja šire javnosti. Tako će osobe sa smetnjama pokazati šta mogu, umeju i znaju i time ohrabriti druge ugostitelje ili firme da ih zaposle. Na njihovo mesto će doći druga mlada osoba sa smetnjama, jer je kafić „Zvuci srca“ zapravo radni centar u kojem se oni radno osposobljavaju i zapošljavaju.
Razgovoru se pridružio Nemanja koji rado komunicira sa medijima. Nemanja je završio Ekonomsko-trgovinsku školu „Paja Marganović“, smer poslastičar. Najviše voli da radi za espreso aparatom i da pravi kapućina i nes kafe. Sa kolegama se odlično slaže i jedva čeka da im proradi kuhinja u kojoj će praviti palačinke, kuvana jela i još dosta toga. Nemanji ovo nije prvo zaposlenje jer je pre radio u jednom udruženju. Pre nego što se zaposlio u kafiću želeo je da radi u državnoj firmi i da uči za daktilografa, kao i da bude poštar i da raznosi pisma. Posao konobara mu se jako dopada i otkrio je svoje planove za budućnost: „Jednog dana kada uvežbam dobro na aparatu za espreso, želeo bih da sam svoj šef postanem“. Ono što kod Nemanje još više iznenađuje jeste podatak da je iz Pančeva i svaki dan putuje sam. Sa Nemanjom najviše voli da bude u smeni Aleksandra, zato što joj je on dobar drug i kolega. Aleksandra je iz Zemuna i ima dvadeset pet godina. Rad u kafiću joj je prvi posao i najviše voli da pravi toplu čokoladu i domaću kafu. Ona radi utorkom i petkom od deset do tri, a na pitanje da li joj nekad teško pada ovaj posao, sa osmehom i opštim zadovoljstvom odgovara: „Nikad mi nije naporno. Ja volim da radim ovde“. Njoj se pored kafića sviđa i radionica u kojoj uči da šije, i kako kaže dobro joj ide. Aleksandra je ubrzo preuzela ulogu vodiča i pokazala mi na kojim mašinama je do sada radila i šta je sve naučila.
Radionica se nalazi u drugom delu radnog centra u kojem mladi sa smetnjama uče i vežbaju da ukrašavaju majice i šolje, i da šiju. Radionica je prostrana i dobro osvetljena. U trenutku kada me je Aleksandra uvela za svakom mašinom se već uveliko radilo. Svi su bili orni i raspoloženi za rad, a u susret je prišla Milena Pančić. Ona je drugoj koleginici pomagala oko ukrašavanja šolja i usput meni pokazala kako se to radi. Istakla je da radionica ima mašine za štampanje majica, mašine za šivenje i rastegljive materijale. Milena je izdvojila da od svih proizvoda koji se ovde naprave, najviše se prodaju šolje sa njihovim logom. To je navelo Aleksandru da me odvede do prodajnog dela koji se nalazi u produžetku radionice. U izlogu prodavnice koja nosi naziv „Srcotvorine“, stajali su Aleksandrini aranžmani na koje je ona posebno ponosna. U prodavnici se mogu kupiti pletene sportske torbe, cegeri raznih veličina i dezena, brojni podmetači – originalni proizvodi koje su napravili mladi sa smetnjama u razvoju. Police krase i prizvodi doma „Srce u jabuci“ iz Pančeva. „Oni imaju divne proizvode i jako lepo rade, ali nemaju gde da ih plasiraju. Mi smo želeli da ovom prodavnicom njima omogućimo da budu vidljiviji, tako da oni sada imaju svoju policu kod nas.“ – ističe Sašenka Mirković. Kreativnost i umeće su prve stvari koje padaju na pamet kada se nađete u prodavnici, a činjenica da postoji međusobna saradnja samo pokazuje koliko ljudi koji su pokrenuli projekat „Zvuci srca“ znaju šta žele i kakve ciljeve teže da ostvare. Prodavnica je, pored radionice i kafića, još jedan dokaz da su osobe sa smetnjama sposobne za rad, ali puni želje i volje da uče. Proizvodi ili ti „srcotvorine“, kao i to sa kakvom predanošću i pažnjom, nikad ne skidajući osmeh sa lica, primaju narudžbine i uslužuju goste – još više potvrđuje da predrasude postoje samo u našim glavama, a ovi mladi ljudi su u stanju da ih potpuno izbrišu.
Na samom izlasku, utiske sam podelila i sa gostima koji su prvi put došli u kafić. Kažu da su oduševljeni idejom i odmah su došli da je podrže, jer se o osobama sa smetnjama jako malo zna kod nas. „Naši prijatelji imaju decu sa smetnjama u razvoju i to nije lako. Imaju malu podršku od sredine, ali i od ustanova koje se time bave, dok je to u drugim zemljama sasvim normalno“. Humanitarna organizacija „Dečje srce“ na čelu sa Goranom Rojevićem i Sašenkom Mirković, teži da ovakav komentar u celosti izmeni. To pokazuju ovim projektom, jer ćete se prilikom posete kafića direktno i mnogo bolje informisati o tome kako mladi sa smetnjama funkcionišu, a nakon odlaska shvatiti da je negde između naručivanja kafe i kupovine „srcotvorina“, predrasuda već odavno srušena.
